Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog različite sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Duška Boromisa protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Sud utvrđuje da nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer predmet tužbenog zahteva podnosioca nije bio istovetan predmetima u uporednim postupcima, čime se negira postojanje nejednake sudske prakse.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojavnović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Duška Boromisa iz Kljajićeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Duška Boromisa izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 268/13 od 13. juna 2013. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Duško Boromis iz Kljajićeva izjavio je, 29. oktobra 2013. godine , preko punomoćnika Ankice Miškov, advokata iz Sombora, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 268/13 od 13. juna 2013. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 22. stav 1, članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporena presuda doneta.

Podnosilac navodi da je tužbu u osporenom postupku podneo 11. februara 2008. godine, a da je parnični postupak okončan 13. juna 2013. godine, odnosno da je ukupno trajao „skoro pet godina“, da je prvostepeni sud „održao čak 19 rasprava, što očigledno ukazuje na nepripremljenost suda za rad u ovom postupku“ i takvim radom suda je njemu naneta šteta jer mu je nametnuta obaveza plaćanja troškova postupka suprotnoj strani u iznosu od 173.750,00 dinara.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz razloga što je isti sud u većem broju istovrsnih predmeta (o čemu dostavlja dokaze) donosio različite odluke, tako što su tužbeni zahtevi u tim drugim postupcima usvajani, dok je njegov tužbeni zahtev odbijen u celosti. Podnosilac dalje ističe da mu je povređeno i pravo na sudsku zaštitu, kao i pravo na pravično suđenje jer je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi prihvatio valjanost ugovora o delu iako se radi o apsolutno ništavom ugovoru, te da se poziva na odredbu člana 199. Zakona o radu i svoje stanovište obrazlaže što je podnosilac prihvatio sporni ugovor o delu kao rad van radnog odnosa, kao i uslove takvog rada, a da je tužena ispunila obaveze preuzete tim ugovorom. Podnosilac ističe da je takav pravni stav apsolutno neprihvatljiv i kontradiktoran ranijem stavu revizijskog suda koji je zauzelo drugo veće Vrhovnog kasacionog suda.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su mu osporenom presudom povređena navedena ustavna prava, poništi osporenu revizijsku presudu, kao i utvrdi da mu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Duško Boromis iz Kljajićeva, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Opštinskom sudu u Somboru, dana 11. februara 2008. godine protiv tužene ZZ „Kljajićevo“, radi utvrđenja i isplate. U tužbi je naveo da je zasnovao radni odnos kod tužene 1. avgusta 2005. godine, kada je zaključio ugovor na određeno vreme, a da je nakon isteka ugovornog roka nastavio da radi kod tužene po ugovoru o delu, zbog čega je od suda tražio da utvrdi da je kod tužene zasnovao stalni radni odnos.

Osnovni sud u Somboru je doneo presudu P1. 920/10 od 15. novembra 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca (kojim je tražio da se utvrdi da je zasnovao stalni radni odnos kod tužene počev od 1. novembra 2005. godine, a tužena obaveže da mu isplati dospele poreze i doprinose na ime penzijskog i invalidskog osiguranja, razliku u zaradi i naknadu za nekorišćenje godišnjeg odmora) i alternativni tužbeni zahtev tužioca (kojim je tražio da se tužena obaveže da mu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje od 180 dana za period od 2002 - 2007. godine), te ga obavezao da tuženoj naknadi troškove postupka.

U toku prvostepenog postupka, sud je sproveo sledeći dokazni postupak: uvid u dostavljenu i traženu dokumentaciju (ugovor o radu na određeno vreme sklopljenog između tužioca i tužene, ugovore o delu, ugovor o privremenim i povremenim poslovima, ugovor o poslovnoj saradnji između tužioca i Omladinske zadruge „Azohem Bačka“, Opšti akt o sistematizaciji radnih mesta, Opšti akt o izmenama i dopunama Opšteg akta o sistematizaciji radnih mesta o određivanju koeficijenata za obračun zarada, fotokopiju radničke knjižice tužioca, odluku o korišćenju godišnjeg odmora, prijavu na zdravstvenu zaštitu za tužioca), sproveo ekonomsko-finansijsko veštačenje i dopunu tog veštačenja, saslušao sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, saslušao tužioca i tuženu u svojstvu parničnih stranaka i saslušao svedoka.

U toku prvostepenog postupka utvrđeno je sledeće činjenično stanje: da je tužilac radio kod tužene preko omladinske zadruge od 10. januara 2002. godine zaključili na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima; da je tužilac sa tuženom imao zaključen ugovor o radu na određeno vreme u periodu od 1. avgusta do 31. oktobra 2005. godine, prema kome je obavljao poslove radnika tovljača; da nakon toga tužilac i tužena, u periodu od 1. novembra 2005. do 1. aprila 2008. godine, zaključuju više ugovora o delu kojima se tužilac obavezuje da kod tužene obavlja poslove rada na održavanju objekta u radnoj jedinici „Stočarstvo“ (u daljem tekstu: RJ); da su tužilac i tužena za period od 1. maja do 31. avgusta 2008. godine zaključili ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova; da je Opštim aktom o sistematizaciji radnih mesta kod tužene propisano postojanje radnih mesta tovljača i radnika na održavanju objekta u RJ; da je tužilac potpisujući ugovore o delu znao da se radi o takvim ugovorima i nije vodio spor radi ocene zakonitosti takvog ugovora; da je tužena izvršila svoje obaveze po ugovorima o delu i tužiocu isplatila naknadu koja mu po ugovorima pripada , te uplatila doprinose za penzijsko invalidsko osiguranje.

Prvostepeni sud je našao da tužilac nije zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tužene, jer se ugovorom o delu ne zasniva takav radni odnos, a s obzirom na to da je tužena izvršila svoje obaveze po ugovorima o delu, ne stoji ni njena obaveza da tužiocu isplati traženu razliku zarade i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, te naknadu za neiskorišćene godišnje odmore polazeći od toga da je utvrđeno da tužilac i nije bio u stalnom radnom odnosu kod tužene.

Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je presudu Gž1. 984/12 od 23. avgusta 2012. godine, kojom je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužilac sa tuženom zaključio ugovor o radu na određeno vreme i nakon toga više ugovora o delu, kojima je bio angažovan za obavljanje tačno određenih poslova, ali da nije zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, jer da bi zasnovao takav radni odnos potrebno je da se zaključi ugovor o radu. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužilac dobrovoljno pristao na zaključivanje ugovora o delu sa tuženom, jer tokom rada nije tražio nikakvu sudsku zaštitu po tom pitanju. Suprotno žalbenim navodima, pravilno je prvostepeni sud na osnovu nalaza veštaka utvrdio da su za tužioca po navedenim ugovorima uplaćeni svi doprinosi, te da isticanje tužioca da veštaku nisu bili prezentovani svi ugovori o delu, tako da nije mogao da ima uvid u kontinuitet rada tužioca i da zna za koji period su trebali da se uplate doprinosi, nisu od uticaja, budući da je veštak naveo da je tuženi vršio uplatu doprinosa po osnovu ugovora o delu u zbirnom iznosu za sve radnike i da je nalaz dao na osnovu raspoložive dokumentacije, a da je tužilac odustao od dopunskog finansijskog veštačenja, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja doneta pravilna odluka. Takođe, kako tužilac nije bio u radnom odnosu kod tužene, nema obaveze da mu se ispati naknada za neiskorišćene godišnje odmore. Takođe, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud dao jasno obrazloženje zašto je odbio eventualni (označen kao alternativni) tužbeni zahtev, polazeći od toga da je utvrđeno da je tužena uplaćivala doprinose za tužioca po osnovu ugovora o delu.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu revizijsku presudu Rev2. 268/13 od 13. juna 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude.

Revizijski sud je našao da su nižestepeni sudovi pravilno odbili tužbeni zahtev tužioca. Dalje je naveo da je odredbom člana 37. Zakona o radu propisano da radni odnos na određeno vreme neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci i da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos. Članom 197. Zakona o radu regulisan je ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, a članom 199. istog zakona ugovor o delu, i oba ugovora predstavljaju rad van radnog odnosa. Naime, tužilac je radio na određeno vreme po ugovoru o radu u periodu od 1. avgusta 2005. do 31. oktobra 2005. godine, dakle tri meseca, koji je prestao istekom roka na koji je za ključen. Po isteku radnog odnosa na određeno vreme, od kog datuma tužilac traži utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme, tužilac je nastavio da radi kod tužene po osnovu ugovora o delu zaključenih uz posredovanje omladinske zadruge. Polazeći od navedenog, revizijski sud je našao da se nisu stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer je radni odnos na određeno vreme trajao tri meseca, dok je rad po isteku tog roka bio zasnovan na osnovu ugovora o delu. Imajući ovo u vidu neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je tužilac zaključujući ugovore o delu, kao rad van radnog odnosa, prihvatio uslove takvog rada, pri čemu je tužena u svemu ispunila obaveze preuzete tim ugovorima u pogledu isplate naknade za rad i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

3.2. Osnovni sud u Somboru je doneo presudu P1. 1/12 od 11. marta 2013. godine, kojom je: tužbeni zahtev tužioca S.R. delimično usvojio i utvrdio da su ugovori o delu zaključeni između tužioca i tužene ZZ „Kljajićevo“ iz Kljajićeva apsolutno ništavi; obavezao tuženu da tužiocu isplati razliku u zaradi za 2006. i 2007. godinu i pripadajuće poreze i doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje; odbio preostali tužbeni zahtev na ime zakonske zatezne kamate za svaki mesec pojedinačno preko dosuđenih do traženih iznosa; odbio deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su ugovori o delu simulovani pravni poslovi, dok je disimulovani pravni posao ugovor o radu na neodređeno vreme, da je zasnovao stalni radni odnos kod tužene i da se tužena obaveže da mu isplati naknadu za nekorišćenje godišnjeg odmora.

Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 3011/13 od 26. decembra 2013. godine, kojom je prvostepenu presudu u tom postupku P1. 1/12 od 11. marta 2013. godine preinačio u delu odluke o troškovima postupka, a u delu kojim je tužena obavezana da uplati pripadajuće poreze presudu ukinuo i tužbu odbacio, dok je u preostalom delu presudu potvrdio. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe člana 199. Zakona o radu kada je utvrdio da su navedeni ugovori o delu apsolutno ništavi, jer poslodavac može sa određenim licem da zaključi ugovor o delu radi obavljanja poslova koji su van delatnost poslodavca i za predmet imaju samostalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla, a u konkretnom slučaju, tužilac je sukcesivno zaključivao ugovore o delu obavljajući poslove iz delatnosti tužene. Kako navedeni ugovori ne ispunjavaju ni uslove iz čl. 197. i 198. Zakona o radu, jer po svojoj prirodi ne mogu predstavljati ugovore o privremenim i poslovima, to se radi o apsolutno ništavim pravnim poslovima u smislu čl. 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima. Sledstveno navedenom, a imajući u vidu odredbu člana 104. Zakona o radu, pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženu da tužiocu isplati razliku između zarade koja mu je isplaćivana po osnovu ništavih ugovora o delu i zarade koju bi ostvario da je bio u radnom odnosu kod tužene, polazeći od uporednog radnika, tj. radnog mesta predviđenog Opštim aktom o sistematizaciji tužene, te tužiocu dosudio i razliku na ime doprinosa za socijalno osiguranje po osnovu rada u smislu člana 105. stav 2. Zakona o radu.

3.3. Osnovni sud u Somboru je doneo presudu P1. 160/11 od 21. februara 2013. godine kojom je: delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca V.P. pa utvrdio da su ugovori o delu zaključeni između tužioca i tužene ZZ „Kljajićevo“ iz Kljajićeva apsolutno ništavi; obavezao tuženu da tužiocu isplati razliku u zaradi za 2006. i 2007. godinu i izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje; odbio višak tužbenog zahteva preko dosuđenih do traženih iznosa na ime zakonske zatezne kamate za svaki mesec pojedinačno u 2006, 2007. i 2008. godini; utvrdio da je tužba povučena u delu kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac zasnovao stalni radni odnos kod tužene i potraživao naknadu štete zbog nekorišćenja godišnjeg odmora.

Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 1517/13 od 23. januara 2014. godine, kojom je žalbe tužioca i tužene odbio kao neosnovane i navedenu prvostepenu presudu potvrdio.

3.4. Opštinski sud u Somboru je doneo presudu P1. 67/08 od 1. aprila 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca D.R. (kojim je tražio da sud utvrdi: da su ugovori o delu simulovani pravni poslovi, dok je disimulovani pravni posao ugovor o radu na neodređeno vreme; da je zasnovao stalni radni odnos kod tužene počev od 10. januara 2006. godine, a da se tužena obaveže da za njega uplati dospele poreze i doprinose, razliku u zaradi i naknadu za nekorišćenje godišnjeg odmora za 2006. i 2007. godinu, te ga vrati na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi) i alternativni tužbeni zahtev (kojim je tražio da se tužena obaveže da izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje od 180 dana za 2006. i 2007. godinu).

Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 3427/10 od 2. juna 2010. godine, kojom je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio navedenu prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je, postupajući po reviziji tužioca, doneo presudu Rev2. 272/11 od 9. februara 2012. godine, kojom je: u stavu prvom izreke delimično preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu, tako što je utvrdio da su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo ugovori o delu zaključeni između tužioca i tužene; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude u pogledu odluke o utvrđivanju da je disimulovan pravni posao ugovor o radu na neodređeno vreme i o vraćanju tužioca na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, te utvrđenju da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene; u stavu trećem izreke ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu u preostalim delovima i predmet ustupio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Somboru je doneo presudu P1. 427/12 od 28. februara 2013. godine, kojom je: tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio, tako što je obavezao tuženu da tužiocu za 2006. i 2007. godinu isplati razliku u zaradi i izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje; odbio višak tužbenog zahteva na ime zakonske zatezne kamate za svaki mesec pojedinačno u 2006. i 2007. godini preko dosuđenog do traženog iznosa; utvrdio da je tužba tužioca u delu gde potražuje isplatu naknade za nekorišćenje godišnjeg odmora povučena.

Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac zaključivao ugovore o delu sa tuženom na osnovu kojih mu je tužena redovno isplaćivala naknadu. Prvostepeni sud je pošao od toga da je zarada pravo koje se ostvaruje po osnovu rada i da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. Zakona o radu), te da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Imajući u vidu navedeno i s obzirom na to da je tužilac za ostvareni rad kod tužene dobijao naknadu utvrđenu u skladu sa ugovorom o delu, a obavljao poslove radnog mesta koje je predviđeno Opštim aktom o sistematizaciji tužene, sud je ocenio da tužiocu pripada pravo na razliku do iznosa zarade koju ostvaruje zaposleni radnik, jer bi u suprotnom bio diskriminisan u pogledu svojih prava u odnosu na ostale radnike koji su, kao zaposleni, radili na istom radnom mestu kao i on, shodno čemu je obavezao tuženu i na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 2107/13 od 17. juna 2013. godine, kojom je žalbu tužene odbio kao neosnovanu i istu prvostepenu presudu potvrdio.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjuju navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani.

Naime, u uporednim presudama, koje je podnosilac ustavne žalbe dostavio kao dokaz nejednakog postupanja sudova , sudovi jesu usvajali tužbene zahteve tužilaca (presude Osnovnog suda u Somboru P1. 1/12 od 11. marta 2013. godine, P1. 160/11 od 21. februara 2013. godine i P1. 427/12 od 28. februara 2013. godine, koje su potvrđene drugostepenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3011/13 od 26. decembra 2013. godine, Gž1. 1517/13 od 23. januara 2014. godine i Gž1. 2107/13 od 17. juna 2013. godine), ali je predmet tih parničnih postupaka, između ostalog, bilo utvrđenje ništavosti ugovora o delu koje su tužioci zaključivali sa tuženom ZZ „Kljajićevo“. Polazeći od toga da su sudovi u uporednim presudama utvrdili da su sporni ugovori o delu apsolutno ništavi, te da ne proizvode pravna dejstva, tužiocima su dosuđene i tražene razlike u zaradi (koje bi im pripadale da su bili u stalnom radnom odnosu kod tužene, jer su na osnovu ugovora o delu obavljali poslove koji predstavljaju delatnost tuženog poslodavca), te i pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Istim (uporednim) presudama sudovi su ili odbijali tužbene zahteve kojim su tužioci tražili da se utvrdi da su u stalnom radnom odnosu kod tužene i da im se dosudi naknada za nekorišćeni godišnji odmor ili su tužioci, sami, takve tužbene zahteve povlačili.

Međutim, predmet tužbenog zahteva, povodom kojeg je kasnije odlučivano i po reviziji tužioca (ovde podnosioca ustavne žalbe) u osporenoj revizijskoj presudi, bio je da se utvrdi da je tužilac zasnovao stalni radni odnos kod tužene počev od 1. novembra 2005. godine, pa nadalje i tužena obaveže da mu isplati dospele poreze i doprinose na ime penzijskog i invalidskog osiguranja, razliku u zaradi i naknadu za nekorišćenje godišnjeg odmora. Prethodno navedeno, podnosilac zasniva na činjenici da je njegov radni odnos na određeno prerastao u radni odnos na neodređeno jer je nakon isteka roka na određeno, bez ikakvog prekida, dakle u kontinuitetu, nastavio da radi kod tužene na osnovu zaključenog ugovora o delu. Polazeći od toga, a kako je istaknuto i u nižestepenim, te osporenoj revizijskoj presudi, da podnosilac nije tražio nikakvu sudsku zaštitu povodom zaključivanja ugovora o delu, te da ih je dobrovoljno sa tuženom zaključio, Ustavni sud nalazi da predmeti tužben ih zahteva podnosioca i ostalih tužilaca u uporednim postupcima nisu isti, pa samim tim ni sudovi nisu odlučivali o istom. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Iz navedenog proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe i lica o čijim pravima je odlučivano u uporednim parničnim postupcima nisu nalazila u istoj pravnoj situaciji, jer im predmeti tužbenih zahteva nisu bili istovetni, pa sudovi, u suštini, i nisu odlučivali o istom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode o istaknutoj povred i prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom , pravnosnažno okončan za pet godin a i četiri mesec a. Pored toga, Ustavni sud nalazi da se trajanje parničnog postupka u konkretnom slučaju ne može smatrati nerazumno dugim, posebno ako se ima u vidu da je postupak vođen pred tri sudske instance, kao i da je odlučivanje o postavljenom primarnom i eventualnom tužbenom zahtevu zahtevalo obimniji dokazni postupak (tokom postupka, sud je izvršio uvid u brojnu dostavljenu i traženu dokumentaciju, sproveo ekonomsko-finansijsko veštačenje i dopunu tog veštačenja, saslušao sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, saslušao tužioca i tuženu u svojstvu parničnih stranaka i saslušao svedoka). Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je imajući u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da se , bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Ispitujući u vidu navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe sa jedne strane, te detaljne i ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima je zasnovana osporena revizijska presuda, sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje. Sledom navedenog, Ustavni sud je ocenio da razlozima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravna argumentacija na kojoj je zasnovana osporena revizijska presuda, niti njena pravičnost u kontekstu garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na jednaku sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava obrazlaže na isti način kao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to Ustavni sud ove navod e nije posebno razmatrao, polazeći od toga da je ustavnu žalbu u tom delu odbacio.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.