Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda koji je trajao preko šest godina. Zahtev za naknadu materijalne štete je odbačen, dok je žalba protiv osporenih rešenja odbačena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8758/2014
07.09.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva p. „J .“ iz Velikog Šiljegovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva p. „J .“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1434/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 1346/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu meterijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba podnosioca iz tačke 1. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 801/14 od 27. oktobra 2014. godine i rešenja Osnovnog suda u Kruševcu P. 1434/10 od 25. jula 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo p. „ J.“ iz Velikog Šiljegovca podnelo je Ustavnom sudu, 5. decembra 2014. godine, preko zakonskog zastupnika T. M, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Kruševcu P. 1434/10 od 25. jula 2014. godine, koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 801/14 od 27. oktobra 2014. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac iznosi da prvostepeni sud nije vodio računa o potrebi hitnog rešavanja sporova po tužbi zbog smetanja poseda, pa je prvu presudu doneo nakon šest godina od podnošenja tužbe . U prilog istaknute povrede prava na imovinu, navodi da je on titular prava svojine na objektima postojećim na predmetnoj parceli i prava državine na zemljištu, koje je obuhvaćeno tom parcelom, po osnovu stupanja u sva prava svog prethodnika – pravnog lica u stečaju, a da tuženi nije stekao pravo n a državinu, ni po kom osnovu. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim aktima povređena označena prava, te da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 670.000,00 dinara, koliko iznose troškovi parničnog postupka sa troškovima prinudnog izvršenja pravnosnažne presude, po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je iz sadržine postavljenog zahteva utvrdio da podnosilac ne traži naknadu nematerijalne štete, već naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 1434/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 1346/08 ) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, 26. avgusta 2008 . godine, tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženih V. S, D. R, G. N. I M. V , radi smetanja poseda . Tužba je u sudskom upisniku zavede na pod brojem P. 1346/08.

Do odlučivanja o podnetoj tužbi zakazano je 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano, i to tri ročišta zbog nedostatka procesnih pretpostavki i tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka, veliki broj svedoka i izvršen uvid u dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju i pismene dokaze . U periodu od godinu dana, od 18. novembra 2009. do 20. decembra 2010. godine, sud nije održao nijedno ročište. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme sudstva, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Kruševcu pod novim brojem P. 1434/10.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 1434/10 od 25. jula 2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da su tuženi izvršili smetanje poseda tuži oca u pogledu korišćenja predmetne katastarske parcele, na bliže opisani način , i obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove postupka.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 801/14 od 27. oktobra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno ožalbeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 1434/10 od 25. jula 2014. godine.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud, na osnovu potpuno i prav ilno utvrđenog činjeničnog stanja, prav ilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za državinsku zaštitu; da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud utvrdio da je u momentu kada je navodno izvršeno smetanje, tuženi M. V. već bio u državini, a postao je i vlasnik dobijanjem rešenja od strane Komisije za vođenje p ostupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta i upisom kod Službe za katastar nepokretnosti; da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za državinsku zaštitu iz člana 78. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zbog čega se u tom delu žalbeni navodi nisu osnovani. Dalje, u obrazloženju je navedeno i zašto nisu osnovani žalbeni navodi tužioca u kojima ističe da nije pravilan zaključak prvostepenog suda, da je tuženi M. V. držalac predmetne katastarske parcele po osnovu rešenja Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta iz razloga što od te komisije nije tražio izvršenje rešenja kojim mu je zemljište vraćeno u posed, odnosno formalno i faktičko uvođenje u posed nepokretnosti koja mu je vraćena. Naime, po shvatanju toga suda, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja pobijane odluke imao u vidu odredbu člana 78. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kada je raspravljanje u ovoj pravnoj stvari ograničio na dokazivanje poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, o čemu je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke dao jasne i iscrpne razloge, tako da se žalbenim navodima tužioca utvrđeno činjenično stanje ne dovodi u pitanje. Imajući u vidu činjenicu da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 78. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prvostepe ni sud nije pružio državinsku zaštitu tužiocu.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 5. novembra 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80, 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „ Službeni glasnik RS“, broj 115/ 05) propisano je : da sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca i da držalac koji je državinu stekao silom, potajno ili zloupotrebom poverenja ima pravo na zaštitu, osim prema licu od koga je na takav način došao do državine, ako od nastalog smetanja nisu protekli rok ovi iz člana 77. ovog zakona (član 78. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/ 13-Odluka US) bilo je propisano: da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg st anja državine i nastalog smetanja, a da je isključeno pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete i da će o dluku o zahtevu sud doneti u roku do 90 dana (član 448. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe , 26. avgusta 2008. godine, Opštinskom sudu u Kruševcu, a da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 801/14 od 27. oktobra 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od šest godina .

Navedeno trajanje parničnog postupka od šest godina, samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, imajući u vidu da p o tužbama zbog smetanja državine sud posebno v odi računa o potrebi hitnog rešavanja.

Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za utvrđenje.

Ustavni sud je konstatovao da je podn osilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, i da svojim ponašanjem nije ut icao na dužinu trajanja postupka.

Međutim, imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome „samo ona kašnjenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok“ (videti presudu Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine), Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje ovog spora u okviru standarda razumnog roka. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, osnovni razlog neprimereno dugog trajanj a predmetnog postupka je ste neažurno i neefikasno postupanje prvostepenog suda, koji je ročišta za glavnu raspravu zakazivao u periodima od po nekoliko meseci, a u periodu od godinu dana, od 18. novembra 2009. do 20. decembra 2010. godine, nije održao nijedno ročište. Takvo postupanje prvostepenog suda je dovelo do toga da o podnetoj tužbi bude odlučeno nakon šest godina od njenog podnošenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem prvostepenog suda podnosi ocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac dužan da nadoknadi suprotnoj strani, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen u ustavnoj žalbi , a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka koje je podnosilac obavezan da plati, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporene akte, Ustavni sud je zaključio da se podnosilac , nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, u suštini, žali na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da su Osnovni sud u Kruševcu u osporenom rešenju P. 1434/10 od 25. jula 2014. godine i Viši sud u Kruševcu u osporeno m rešenju Gž. 801/14 od 27. oktobra 201 4. godine dali jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su tuženi izvršili smetanje poseda tužioca na predmetnoj katastarskoj parceli, na bliže opisan način. Naime, sudovi nisu pružili tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, državinsku zaštitu, jer su utvrdili da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 78. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, odnosno da je, u momentu, kada je navodno izvršeno smetanje, tuženi M. V. već bio u državini predmetne nepokretnosti, o čemu su dali jasne razloge.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumen tuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , već se od Ustavnog suda u suštini traži da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporenih akata.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u tački 3. izreke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, budući da su oni zasnovani na istim razlozima kao i istaknuta povreda prava na pravično suđenje.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti