Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Povreda je nastala prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Ostali navodi žalbe su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, č lanovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. H . iz Stare Pazove , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba J. H . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 1167/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 174/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. H . iz Stare Pazove je podneo Ustavnom sudu, 18. novembra 201 6. godine, preko pun omoćnika B. V, advokata iz Stare Pazove, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 1167/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 174/08). Ustavna žalba je izjavljena i protiv pres ude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2898/16 od 22. septembra 201 6. godine, u potvrđenom delu presude Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 1167/11 od 19. aprila 2016. godine kojim je odbijen primarni i eventualni tužbeni zahtev, a zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na nepristrasno suđenje kao dela prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo , te prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. st . 1. i 2. i člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe , između ostalog, navodi da je o sporeni postupak trajao više od osam godina, a da podnosilac svojim ponašanjem to nije skrivio, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku . Takođe, smatra da je osporenom drugostepenom presudom, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda, „grubo“ povređeno pravo na pravično suđenje jer podnosiocu nije priznato „ama baš“ nikakvo pravo na nasleđe na kući koja je predmet spora (bez obzira na pravnosnažno ostavinsko rešenje). Kako se naslednikom postaje po sili zakona nakon smrti ostavioca, po mišljenju podnosioca, ove materijalnopravne odredbe jasno ukazuju na to da je podnosilac po sili zakona stekao najmanje 1/3 dela na kući koja je predmet spora, bez obzira na nasledničku nagodbu sa ostavinske rasprave od 3. septembra 1974. godine. Kako je podnosilac izgubio spor radi utvrđenja prava vlasništva na spornim nepokretnostima – kući i parceli u ul. J. br oj 15 u S. P, te odbijen njegov zahtev da se utvrdi da su ništavi pravni poslovi (poravnanje, ugovor o doživotnom izdržavanju i dopuna tog ugovora) koje je kao jedan od naslednika zaključila njegova pok. majka, a nakon pravnosnažno sporvedenog ostavinskog postupka i u odnosu na imovinu koju je on stekao u ostavinskom postupku, smatra da su mu povređena navedena Ustavom zagarantovna prava. Takođe, podnosilac ističe da o njegovim tužbenim zahtevima nije odlučivao nepristrasan sud, te da je osporena presuda doneta uz povredu prava na nepristrasno suđenje. Naime, sudija J.D, koja je učestovala u drugostepenom postupku, nije mogla biti član veća zato što je školska drugarica t užene i duži niz godina je sa njom u prisnim i prijateljskim odnosima, te, zato što je, istovremeno, i suvlasnica sa 1/6 udela, zajedno sa bratom i ocem, nepokretnosti u istoj ulici u kojoj se nalaze sporne nepokretnosti (o čemu je dostavio izvod sa portala RGZ).

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da poništi osporenu drugostepenu presudu u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda, te da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku. Naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđe nje u razumnom roku nije tražena.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvr šio uvid u spise predmeta P. 1167/11 Osnovnog suda u Staroj Pazovi (inicijalno predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 174/08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac J. H . iz Stare Pazove , ovde podno silac ustavne žalbe, podneo je 26. marta 2008. godine Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu protiv K. T. (rođena H.), iz Stare Pazove, sestre podnosioca, radi utvrđenja prava vlasništva na prizemnoj kući u ul. J. broj 15 u S . P, sagrađenoj na kat. parceli …/3 dvorište i njiva od 7a i 19m2, a po osnovu rešenja Opštinskog suda u Staroj Pazovi O. 162/74 od 3. septembra 1974. godine, što je tužena dužna priznati i trpeti da se on knjiži kao vlasnik tih nepokretnosti, te da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi 7. aprila 1994. godine između tužene i njihove pok. majke. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 174/08. U toku postupka, tužilac je više puta preinačavao tužbeni zahtev.

Do donošenja prvostepene presude bilo je zakazano 22 ročišta, od kojih je odražano 15. Preostalih sedam ročišta nije držano ili je odlagano iz više razloga: izostanka obe parnične stranke, pokušaja poravnanja, traženja odlaganja od strane tuženog, izostanka uredne dostave za tuženu, bez navođenja razloga ili zato što je punomoćnik tužioca jednom predao podnesak sa preinačenim tužbenim zahtevom neposredno na ročištu. Nakon izvršene reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, ovaj postupak je vođen, najpre, pod brojem P. 842/10 pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi ( u daljem tekstu: Osnovni sud), a nakon donošenja rešenja kojim se tužba smatra povučenom od 2. decembra 2010. godine, te usvojenog predloga tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, predmet je vođen pod brojem P. 5219/10. Kako je rešenjem Osnovnog suda P. 5219/10 od 20. decembra 2010. godine, na zajednički predlog stranaka, određen prekid postupka jer tužena boravi u Slovačkoj i ne zna se datum njenog povratka niti adresa, postupak je na predlog punomoćnika tužioca, datog nakon šest meseci, kada je predloženo i izdavanje privremene mere, nastavljen, ali pod novim brojem P. 1167/11. Rešenjem Osnovnog suda P. 1167/11 od 21. janura 2011. godine je određena privremna mera i zabranjeno tuženoj otuđenje i raspolaganje spornim nepokretnostima. Ovo rešenje je ukinuto rešenjem od 8. decembra 2016. godine. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak veštačenjem od strane sudskog veštaka građevinske struke, kao i geometra, saslušanjem tri svedoka, saslušanjem tužioca i tužene u svojstvu parnične stanke i uvidom u dostavljenu dokumentaciju. Veštak građevinske struke je svoj nalaz dao posle pet meseci od određenog veštačenja, ukazujući da ima probleme da i pored urednog obaveštenja o danu veštačenje isto obavi, jer tužena nije u kući. Po traženj u suda, PU Stara Pazaova je dva puta dostavljala obaveštenje da tužena ne živi u kući i da se odselila da živi i radi u Slovačku.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi u predmetu P. 1167/11 od 19. aprila 20 16. godine odbijen je prvopostavljeni tužbeni zahtev kojim tužilac traži da se utvrdi da je vlasnik, po osnovu nasleđa iza pok. J.H. koji je preminuo 15. maja 1974. godine, a utvrđenog pravnos nažnim i izvršnim rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi O. 162/74 od 3. septembra 1974. godine i po osnovu gradnje i ulaganja ličnih i materijalnih sredstava, nepokretnosti uspisanih u listu napokretnosti br. … KO S. P . koje u svojoj naravi predstavljaju prizemnu kuću ko ja se nalazi u S. P . u ul. J . Č . br. 15 , sagrađen oj na parceli broj …/2 – zemljište pod zgradom i objektom 1a 15m2, te parcele …/2 – zemljište uz zgradu-objekat 5a 16m2 i parcele …/2 – njiva treće klase ili ukupne površine 7a 19m2, što je tužena dužna da prizna i tužiocu izda valjanu ispravu radi uknjižbe, a u protivnom će ova presuda zameniti tu ispravu, te tražio da se obaveže tužena da tužiocu plati parnične troškove sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Takođe je odbijen i drugopostavlj eni zahtev da sud utvrdi da su ništavi, te da kao takvi ne mogu da proizvedu pravno dejstvo, poravnanje zaključeno pred Opštinskim sudom u Staro j Pazovi u predmetu R. 2837/77 od 10. avgusta 1977. godine između Z.L. rođ. B, sa jedne strane i K.H, sa druge strane; ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi 7. marta 1994. godine u predmetu R. 34/94 između tužene i K.H, te ugovor o dopuni ugovora o doživotnom izrdržavanju zaključen između istih stranaka pred istim sudom 28. jula 2003. godine u predmetu R. 167/03, a što je tužena dužna priznati i trpeti posledice , pa se nalaže SKN Stara Pazova da izvrši uspostavu ranijeg zemljišnoknjižnog stanja kod nekretnina upisanih u navedenom listu nepokretnosti, a prema stanju pre nego što je u javnim knjigama izvršena uknjižba na osnovu gore navedenog poravnanja i ugovora o doživotnom izdržavanju sa dopunom, te da se potom utvrdi vlasništvo tženog kao u prvopostavljenom zahtevu, uz traženje da se tužena obaveže na plaćanje troškova parničnog postupka. Ovom presudom obavezan je tužilac da tužnoj isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 174.8000,00 dinara. Protiv navedene presude tužilac je 23. juna 2016. godine izjavio žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2898/16 od 22. septembra 201 6. godine žalba tužioca je delimično usvojena i preinačena je presuda Osnovnog suda u u Staroj Pazovi u predmetu P. 1167/11 od 19. aprila 2016. godine u delu odluke o troškovima postupka, dok je u pobijanom odbijajućem delu primarnog i eventualnog tužbenog zahteva žalba odbijena i napred navedena presuda potvrđena. Pismeni otpravak drugostepene presude je 25. oktobra 2016. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od uticaja su i sledeće odredbe navedenog Zakona iz 2004. godine : da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 3.), kao i odredbe koje s e odnose na isključenje i izuzeće: da je sudija dužan uzdržati se od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 65.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) – 1) ako je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika, ili ako je u istom predmetu saslušan kao sved ok ili veštak, 2) ako je akcionar, član privrednog društva ili član zadruge kad je jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik , 3) ako mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, ili mu je supružnik odnosno vanbračni partner (sadašnji ili bivši), srodnik po tazbini do drugog stepena, bez obzira da li je brak prestao ili nije , 4) ako je staralac, usvojilac ili usvojenik stranke, zakonski zastupnik ili punomoćnik, ili ako između sudije i stranke, zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo, 5) ako između sudija i lica iz ovog stava teče neka druga parnica ili između njih postoji sukob interesa, 6) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku posredovanja (medijacije), u donošenju odluke koja se pobija, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici, te 7) ako je u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao kao stečajni sudija ili član stečajnog veća (član 66. stav 1.) i da s udija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 66 . stav 2). Odredbom člana 361. stav 2. tačka 1) Zakona bilo je propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je sud bio nepropisno sastavljen, ili ako je sudio sudija koji je po zakonu morao biti isključen ili izuzet, ili ako je u donošenju presude učestvovao sudija koji nije sudelovao na glavnoj raspravi.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični post upak započeo 26. marta 200 8. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Staroj Pazovi, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2898/16 od 22. septembra 201 6. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao osam godina i skoro šest meseci .

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavisila primena materijalnog prava.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prva prvostepena presuda doneta je tek posle sedam godina i skoro 11 meseci od dana podnošenja tužbe. Iako je u ovom periodu bio određen prekid postupka na zajednički predlog stranaka, koji je trajao šest meseci, te jednom traženo vraćanje u pređašnje stanje, ipak na strani prvostepnog suda stoji odgovornost za sedmogodišnje trajanje postupka pre donošenja prvostepene presude. Naime, neefikasnost suda se ogledala u tome što sud nije preduzimao procesne mere na koje je ovlašćen da se postupak efikasno okonča, već je prihvatao predloge stranaka za odlaganje ročišta iz različitih razloga, pa odredio i prekid postupka, iako za to nije bilo procesnih uslova. Na strani drugostepenog suda nije bilo doprinosa dužini trajanja postupka van razumnog roka, s obzirom na to da je o žalbi tužioca rešeno za tri meseca.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavn e žalbe, kao tužilac, imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku i d a svojim ponašanjem nije u značajnoj meri doprineo da postupak duže traje , time što je predao podnesak sa preinačenim tužbenim zahtevom neposredno na ročištu i tražio vraćanje u pređašnje stanje, a zatim se jednom saglasio sa suprotnom stranom da se odloži ročište zbog eventualnog poravnanja, a drugi put dao zajednički predlog sa suprotnom stranom da se odredi prekid postupka zbog boravka tužene u inostranstvu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 1167/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 174/08).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

6. Ispitujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, pravo na pravično suđenje predstavlja složeno pravo koje sadrži niz prava koja treba da obezbede određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama i zaštite stranke od proizvoljne i arbitrerne primene prava od strane sudova. Ustavni sud konstatuje da pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućih sudija prema nekoj od stranaka u sporu i da ZPP propisuje mehanizme za zaštitu navedenog prava, kroz institute isključenja i izuzeća sudije. Odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ZPP bili su propisani razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se pretpostavlja, dok se ne dokaže da ponašanje određenog sudije ili njegova lična ubeđenja (razlozi za izuzeće) ukazuju na pristrasnost u konkretnom sudskom predmetu. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu značaj prava na nepristrasno suđenje, kao i posledice koje povredom ovog prava mogu nastati.

Na osnovu izloženog, imajući u vidu navode i razloge ustavne žalbe za istaknutu povredu prava na nepristrasno suđenje u drugostep enom postupku, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca su očigledno neosnovani, jer u konkretnom postupku nije bilo objektivnih – zakonskih razlo ga za isključenje ili izuzeće sudije , a za subjektivni doživljaj nepristrasnog ponašanja sudije podnosilac nije dostavio dokaze.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporene presude, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka i ponovljenih navoda iz žalbe protiv prvostepene presude, nisu navedeni drugi razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Suprotno tvrdnjama iznetim u ustavnoj žalbi, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud odgovorio na odlučna pitanja konkretnog spora, te za svoju odluku dao argumentovano obrazloženje koje se ne može smatrati proizvoljnim ni arbitre rnim, a u situaciji kada je raspravljanje zaostavštine iza smrti oca imalo propuste, kako u smislu identifikacije imovine koja je bila predmet zaostavštine , tako i „nasledničke nagodbe“ iz 1974. godine sa za pisnika u ostavinskom postupku zaključene između podnosioca, njegove majke i mal. sestre, koju je majka zastupala u postupku, a ipak se dela njene zaostavštine, zapravo, odrekla u korist podnosioca, te kada je na podnosiocu , kao tužiocu , bio teret dokazivanja, kako vlasništva na spornim nepokretnostima, tako i valjanosti kasnijih pravnih poslova koje su preduzimale maj ka i sestra, dok je on kao eventulni vanknjižni vlasnik bio pasivan u zaštiti svojih prava.

Ustavni sud ukazuje da se podnosilac ustavne žalbe ne može u postupku pred Ustavnim sudom de facto prvi put pozivati na određene dokaze, saznanja ili propuste suda, ukoliko na njih nije ukazao u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi, kada je imao takvu mogućnost. Međutim, i pored ovoga, povodom jedinog novog navoda ustavne žalbe, u odnosu na žalbene navode protiv prvostepene presude, a da podnosiocu „sudovi nisu dosudili čak ni 1/3 spornih nepokretnosti“, za koje smatra da mu pripadaju po sili zakona, kao jednom od tri zakonska naslednika, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ovo tužbenim zahtevom, kako primarnim, tako ni eventualnim, nije tražio, a da je parnični s ud bio dužan da sudi u granicama postavljenog tužbenog zahteva, shodno važećem procesnom pravu.

Takođe, Ustavni sud je našao da nema mesta tvrdnjama o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu iz člana 36. st. 1. i 2. i člana 58. Ustava, koje se u ovom ustavnosudskom predmetu obrazlažu u suštini istim razlozima kojima podnosilac obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud ocenio da podnosilac ni na koji način nije dokazao tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava zbog čega je ustavna žalba očigledno neosnovana, te ju je Ustavni sud odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.