Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog ratnog zločina

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrdivši stav redovnih sudova da Republika Srbija nije odgovorna za štetu nastalu usled ratnog zločina počinjenog na teritoriji Bosne i Hercegovine, jer njeni organi tamo nisu imali ni formalnu ni faktičku nadležnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8771/2013
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . A, D . H . i D . H, svi iz SR Nemačke, M . G, R . G, R . P, H . P, H . A, N . Dž, F . Dž . i Dž . K, svi iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, J . F . iz Bihaća, Bosna i Hercegovina, Z . H, B . H, Z . H, S . H, Dž . Š . i Dž . M, svi iz Priboja, Dž . K . iz Novog Pazara, R . Ć . i S . Ć, oboje iz sela S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. A, D . H , D. H, M. G, R . G, R . P, H . P, H . A, N . Dž, F . Dž , Dž . K, J . F, Z . H, B . H, Z . H, S . H, Dž . Š , Dž . M, Dž . K, R . Ć . i S . Ć . i zjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2044/12 od 4. septembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. A . iz SR Nemačke i drugi podnosioci označeni u uvodu i izreci podneli su Ustavnom sudu, 31. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika T . D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2044/12 od 4. septembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na život, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21, 24, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije. Pozvali su se i na odredbe čl. 2, 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). U kontekstu prava na naknadu štete podnosioci se pozivaju i na Zaključni komentar Komiteta UN za ljudska prava povodom izveštaja za Srbiju, Deklaraciju UN o osnovnim načelima pravde za žrtve zločina i zloupotreba vlasti, Rezoluciju 27 o obeštećenju žrtava zločina i Evropsku konvenciju o obeštećenju žrtava nasilnih zločina.

U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, podnosioci navode da osporena presuda, kojom su pravnosnažno odbijeni njihovi zahtevi za naknadu štete zbog smrti bliskih osoba sa obrazloženjem da nisu ispunjeni uslovi za primenu čl. 172. i 180. Zakona o obligacionim odnosima i odredaba Zakona o unutrašnjim poslovima zbog toga što organi tužene kritičnom prilikom nisu imali formalne nadležnosti, niti su vršili faktičku vlast na teritoriji BiH i nisu bili ni u obavezi da sprečavaju akte terora i nasilja van teritorije RS, ne sadrži jasno, razumno i adekvatno obrazloženje. Po mišljenju podnosilaca, izneti razlozi se ne mogu smatrati obrazloženjem koje ispunjava standarde pravičnosti jer su, kako tvrde, suprotni utvrđenim činjenicama i materijalnim propisima. Naime, suprotno stavu drugostepenog suda, podnosioci smatraju da iz pomenutih zakonskih odredaba nesumnjivo proizlazi odgovornost tužene RS za štetu koju su pretrpeli zbog ratnog zločina koji je počinjen nad njihovim srodnicima iz razloga što pomenute zakonske odredbe obavezuju državu da štiti život i bezbednost svojih građana, posebno pripadnika nacionalne manjine u pograničnom području tj. području oružanih sukoba. Prema mišljenju podnosilaca, obaveza MUP RS je bila da u cilju zaštite života ljudi privremeno ograniči ili zabrani kretanje autobuske linije čija su početna i poslednja stanica bile na teritoriji RS, a koja je jednim delom prolazila i preko teritorije BiH gde je počinjen zločin, i to njenim ukidanjem, obezbeđivanjem ili uvođenjem nekog sigurnijeg alternativnog rešenja, posebno u situaciji, kada je, kao što je u postupku utvrđeno, "potencijalna opasnost po život i telesni integritet bila opštepoznata činjenica". Stoga, podnosioci nezakonit i nepravilan rad državnog organa za koji odgovara država, bez obzira na činjenicu što se ratni zločin dogodio na teritoriji BiH, vide u propustu MUP RS da razmotri i reši pitanje sigurnosti predmetne autobuske linije. Ovako iznete razloge koji se odnose na pozitivnu obavezu države da preduzme odgovarajuće korake u cilju zaštite lica pod svojom nadležnošću, podnosioci dovode i u vezu sa tvrdnjom o povredi prava na život i prava na naknadu štete jer su mišljenja da su im, ne samo zbog propusta države da zaštiti lica pod svojom jurisdikcijom, već i odbijanjem njihovih tužbenih zahteva, povređena navedena prava i uskraćeno pravo da u sudskom građanskom postupku, u kome bi bila utvrđena odgovornost države, ostvare pravo na obeštećenje zbog smrti članova porodice. Podnosioci dalje navode da su odbijanjem drugostepenog suda da na konkretan slučaj primeni pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 25. juna 2001. godine, koje se odnosi na slučajeve prinudno mobilisanih izbeglica srpske nacionalnosti, neopravdano diskriminisani po svom nacionalnom poreklu jer je razlika u postupanju napravljena na osnovu nacionalne pripadnosti žrtava, te da su im zbog neprimenjivanja pomenutog stava VSS povređena i prava iz člana 36. Ustava, budući da se radi o identičnim, odnosno analognim situacijama. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi im pravo na naknadu štete kao vid pravičnog zadovoljenja zbog povrede ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2044/12 od 4. septembra 2013. godine potvrđena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5509/07 od 6. februara 2009. godine, ispravljena rešenjem tog suda od 2. februara 2012. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija - MUP RS i MO RS da im na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica isplati bliže označene novčane iznose. Prema činjeničnom stanju, koje je navedeno u obrazloženju osporene odluke, pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K. 1490/04 od 15. jula 2005. godine optuženi M. L, O . K, D . D . i Đ . Š . oglašeni su krivim za izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi sa članom 22. KZ SRJ, koji su počinili tako što su kao pripadnici paravojne formacije "O . ", 22. oktobra 1992. godine u mestu M, opština Rudo, Bosna i Hercegovina, sa još pet NN lica zaustavili autobus preduzeća "R. " iz Užica, koji je saobraćao na liniji Priboj - Rudo - Priboj i naredili šesnaestorici civila muslimanske nacionalnosti, državljana RS i SRJ, da izađu iz autobusa, a potom ih nakon fizičkog zlostavljanja, lišili života. Organi tužene Republike Srbije na teritoriji Bosne i Hercegovine gde je počinjen ovaj ratni zločin nisu imali nikakve formalne nadležnosti, niti su na toj teritoriji vršili faktičku vlast, a ubijeni civili su srodnici tužilaca. Polazeći od navedenog - da organi tužene države na teritoriji BiH kritičnom prilikom nisu imali nikakve formalne nadležnosti, niti su vršili faktičku vlast, da su ratni zločin počinili pripadnici paravojne formacije "O . " koja nije bila u sastavu VRS, da MUP RS u konkretnom slučaju nije bio u obavezi da obavlja posao obezbeđenja autobusa na teritoriji BiH, da nijednim propisom, važećim na dan štetnog događaja, nije bila predviđena obaveza ni MUP RS, ni VJ, da vrši vlast na teritoriji BiH, drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da nisu ispunjeni uslovi za primenu čl. 172. i 180. Zakona o obligacionim odnosima zbog nedostatka pasivne legitimacije tužene. Ocenjujući kao neosnovane žalbene navode tužilaca - da su organi tužene bili dužni da u kritično vreme sprečavaju akte terora van teritorije Republike Srbije, te da je zbog njihovog nečinjenja prouzrokovana šteta, drugostepeni sud je istakao da Republika Srbija može odgovarati za štetu koja je pričinjena usled akata terora i drugih akata neprimene međunarodnih ugovora koji se dese na njenoj teritoriji, odnosno samo za nepravilan i nesavestan rad svojih organa, a da se, u konkretnom slučaju, radi o šteti koja je nastala od strane paravojne formacije, van teritorije na kojoj su organi tužene vršili vlast. Takođe je ocenjeno i kao neosnovano pozivanje tužilaca na Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 25. juna 2001. godine, sa obrazloženjem da se navedeno pravno shvatanje odnosi na rad organa tužene Republike Srbije na teritoriji tužene usled kojeg je prouzrokovana šteta van teritorije tužene, što konkretno nije slučaj.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki i

da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti (član 21.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

S obzirom na to da se odredbe čl . 2, 6. i 14. Konvencije, suštinski ne razlikuju od odredaba člana 21, člana 24. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ceni u odnosu na naveden e odredbe Ustava.

Zakonom o merama za slučaj vanrednog stanja („Službeni glasnik RS“, broj 19/91 ), koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela, bilo je propisano: da predsednik Republike, na predlog Vlade, proglašava vanredno stanje i donosi akte za preduzimanje mera radi otklanjanja tog stanja, u skladu s Ustavom i zakonom (član 1.); da se smatra da su ispunjeni uslovi za proglašavanje vanrednog stanja na delu teritorije Republike Srbije kad se preduzimaju aktivnosti kojima se ugrožava: ustavni poredak, bezbednost Republike – njena suverenost, nezavisnost i teritorijalna celokupnost, obavljanje privrednih i društvenih delatnosti, ostvarivanje i zaštita sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina i rad državnih organa (član 2. stav 1.); da kad predsednik Republike prihvati predlog Vlade, doneće odluku o proglašenju vanrednog stanja i da se o dlukom iz stava 1. ovog člana utvrđuje područje Republike Srbije na kome se proglašava vanredno stanje (član 4. st. 1. i 2.); da predsednik Republike aktima iz člana 5. ovog zakona može utvrditi radnu obavezu, ograničiti slobodu kretanja i nastanjivanja , ograničiti pravo na štrajk , ograničiti slobodu zbora i drugog okupljanja , ograničiti slobodu političkog, sindikalnog i drugog delovanja i da predsednik Republike može utvrditi i druge mere u skladu sa zakonom (član 6. stav 2.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91 i 79/91 ), koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela, bilo je propisano: da su unutrašnji poslovi zakonom utvrđeni poslovi čijim obavljanjem nadležni republički organi ostvaruju bezbednost Republike i njenih građana i obezbeđuju ostvarivanje Ustavom i zakonom utvrđenih drugih prava građana (član 1. stav 1.); da radi sprečavanja vršenja krivičnih dela, pronalaženja i hvatanja učinilaca krivičnih dela, pronalaženja i obezbeđenja predmeta i tragova krivičnih dela i kada to zahteva sprečavanje narušavanja ili uspostavljanje javnog reda i mira narušenog u većem obimu kojim se ugrožava bezbednost drugih građana ili odbrana i bezbednost Republike, ministar može narediti da se izvrši zatvaranje svih prilaza određenom prostoru ili objektu i onemogući napuštanje tog prostora i objekta bez odobrenja (član 14.); da radi zaštite života ljudi koji su ugroženi zbog masovnog vršenja krivičnih dela ili ako to zahtevaju razlozi odbrane Republike, ministar može, privremeno, da ograniči ili zabrani kretanje licima na javnim mestima ili određenim područjima kao i da naredi pojedinim licima da borave u mestu prebivališta, odnosno boravišta sa obavezom javljanja (član 15.); da će u slučaju proglašenja vanrednog stanja na delu teritorije Republike, Ministarstvo unutrašnjih poslova preduze ti i mere zaštite bezbednosti Republike i njenih građana, utvrđene naredbama i drugim aktima Predsednika Republike donetim radi otklanjanja vanrednog stanja, u skladu sa zakonom i da m ere iz stava 1. ovog člana ministar preduzima u skladu sa zakonom i pod uslovima i na način utvrđen aktima Predsednika Republike (član 17.).

Odlukom Saveznog ustavnog suda IU 153/1993 od 17. januara 2001. godine („Službeni glasnik RS“, broj 8/01) utvrđeno je da odredbe čl. 11, 13, 14. i 15. Zakona o unutrašnjim poslovima nisu saglasne sa Ustavom SRJ.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ” br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 ) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice i da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu (član 180. stav 1.) .

Prema Pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 5. februara 2001. godine, Republika Srbija duguje oštećenom stranom državljaninu (RSK) pravičnu novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti prouzrokovane nezakonitim lišenjem slobode i predajom organima druge zemlje (RSK). Ona ne duguje naknadu štete prouzrokovane posle te predaje („Bilteni sudske prakse“ Vrhovnog suda Srbije, br. 3/05 i 4/08, „Intermeks“).

Prema izmenjenom Pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 25. juna 2001. godine o naknadi štete zbog neosnovanog lišenja slobode - prinudne mobilizacije, u sporovima radi naknade štete po tužbi lica koja su prognana sa teritorije Republike Hrvatske i bivše BiH, tužena Republika Srbija odgovara za nezakonit rad organa MUP-a u potpunosti i kada su štetne posledice nastupile na teritoriji Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, a ne samo do momenta predaje („Bilten sudske prakse“ Vrhovnog suda Srbije, br oj 3/08, „Intermeks“).

5. Razmatrajući najpre navode podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosioci tvrdnju o povredi ovog prava obrazlažu time da osporena presuda ne sadrži jasno, razumno i adekvatno obrazloženje jer je, kako ističu, suprotna utvrđenim činjenicama i materijalnim propisima - odredbama čl. 172. i 180. Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o unutrašnjim poslovima iz kojih, po mišljenju podnosilaca, za razliku od stava drugostepenog suda, nesumnjivo proizlazi odgovornost države za štetu koju su pretrpeli.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje podrazumeva obavezu redovnih sudova da u svojim presudama navedu razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja (videti presude E vropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) Kuznetsov i drugi protiv Rusije od 11. januara 2007. godine , stav 83 , broj predstavke 184/02 i Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 19994. godine, stav 29, broj predstavke 18390/91 ). Međutim, Ustavni sud primećuje da podnosioci ustavne žalbe ne ukazuju na to da drugostepeni sud nije izneo suštinske razloge koji su ga opredelili da donese osporenu odluku, niti ukazuju na to da njihovi navodi i argumenti, koji bi se mogli okarakterisati kao odlučujući za rešenje spora, nisu razmatrani. Podnosioci, pod plaštom navoda o nejasnom i nerazumnom obrazloženju, zapravo osporavaju primenu i tumačenje materijalnog prava, budući da u načinu na koji je ono primenjeno vide povredu prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud podseća de je ESLjP u presudi Scordino protiv Italije istakao da njegov zadatak nije da se bavi činjeničnim i pravnim greškama koje je navodno počinio domaći sud, osim i u meri u kojoj su te greške mogle da dovedu do povrede prava zaštićenik Konvencijom. U pomenutoj presudi ESLjP je takođe istakao da načelo supsidijarnosti ne znači odricanje od svakog nadzora nad rezultatom dobijenim primenom domaćih pravnih sredstava jer bi u suprotnom, prava zajemčena članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda bila lišena svog sadržaja, te da stoga očigledna greška u oceni od strane domaćih sudova može biti i posledica pogrešne primene ili pogrešnog tumačenja sudske prakse toga suda (videti st. 190. do 192. pomenute presude od 29. marta 2006. godine, broj predstavke 36813/97).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da se osporena presuda zasniva na oceni drugostepenog suda da je pravilan zaključak nižestepenog suda da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za primenu čl. 172. i 180. Zakona o obligacionim odnosima zbog nedostatka pasivne legitimacije tužene. Nedostatak pasivne legitimacije tužene, prema stavu redovnih sudova, proizlazi iz činjenice da su krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva počinili pripadnici paravojne formacije na teritoriji BiH, na kojoj tužena Republika Srbija nije imala formalnu nadležnost, niti je vršila faktičku vlast, a nije bila ni u obavezi da obezbeđuje autobus na teritoriji BiH.

S druge strane, suprotno stavu suda, podnosioci su mišljenja da iz pomenutih odredaba Zakona o obligacionim odnosima i iz odredaba Zakona o unutrašnjim poslovima, pri čemu ne navode o kojim konkretno odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima je reč, proizlazi odgovornost tužene za navodno nepravilan/nezakonit rad njenog organa - MUP, koji se, kako smatraju podnosioci, ogleda u propustu tog organa da reši pitanje bezbednosti predmetne autobuske linije njenim ukidanjem, privremenim ograničavanjem, obezbeđivanjem ili uvođenjem sigurnijeg alternativnog rešenja.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud podseća da je u Odluci Už-4612/2012 od 21. maja 2015. godine ukazao na to da Zakon o obligacionim odnosima razlikuje dva osnova odgovornosti za štetu - odgovornost po osnovu krivice (subjektivna) i odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (objektivna), pri čemu obaveza naknade štete, kada je u pitanju subjektivna odgovornost, nastaje kada su kumulativno ispunjene sledeće pretpostavke: da je šteta nastupila, da postoji uzročna veza između štete i štetnikove radnje ili propuštanja i da na strani štetnika postoji krivica - da je štetu prouzrokovao namerno ili nepažnjom. Takođe je istaknuto da kada je reč o odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, pitanje pravne prirode odgovornosti države za nepravilan/nezakonit rad njenih organa, po nalaženju Ustavnog suda, u suštini predstavlja odgovornost za radnje ili propuštanja koja počine službena lica u vršenju službenih ovlašćenja, odnosno lica koja nastupaju u funkciji državnog organa. Iz iznetog proizlazi da jedan od uslova koji mora biti ispunjen da bi postojala odgovornost za štetu jeste postojanje uzročne veze između događaja za koji lice odgovara i štete koja je posledica tog događaja, pri čemu je pravno merodavna ona činjenica tj. onaj uzrok koji je adekvatan nastaloj šteti, s tim što bi u slučaju odgovornosti države za nepravilan/nezakonit rad njenog organa iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, u obzir došao samo onaj uzrok koji predstavlja povredu pravne norme, dakle, ukoliko je šteta posledica takvog rada organa države, koji se može okarakterisati kao prekoračenje ili zloupotreba poverenih ovlašćenja ili ukoliko je šteta posledica neblagovremenog vršenja ili nevršenja poverenih funkcija kada je postojala zakonska obaveza da se one vrše i sl. Pri tome, Ustavni sud smatra neophodnim da istakne da je, i pored toga što se podnosioci ne pozivaju na konkretne odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima kojima je, po njihovom mišljenju, bila utvrđena obaveza MUP da "reši pitanje sigurnosti autobuske linije", iz odredaba čl. 14. i 15. pomenutog zakona, za koje je Odlukom Saveznog ustavnog suda IU-153/1993 od 17. januara 2001. godine utvrđeno da nisu saglasne sa Ustavom SRJ, proizlazilo da su se mere ograničenja ili zabran e kretanj a licima na određenim područjima , zatvaranje svih prilaza određenom prostoru ili onemoguć avanje napuštanj a tog prostora , mogle preduzeti radi zaštite života ljudi koji su bili ugroženi zbog masovnog vršenja krivičnih dela ili sprečavanja vršenja krivičnih dela na teritoriji Republike Srbije, a ne na teritoriji BiH koja je primljena u UN 22. maja 1992. godine, niti bilo koje druge međunarodno priznate države. Takođe, kada uzrok i posledica nisu neposredni tj. kada je uzročnost indirektna, onda se samo izuzetno priznaje da je uzročnik neposrednih posledica ujedno i uzročnik posrednih posledica. Dalje, Ustavni sud ukazuje da šteta nastala usled terorističkih akata pada na teret lica čijim je radnjama prouzrokovana, ali da, saglasno članu 180. Zakona o obligacionim odnosima, nije isključena eventualna odgovornost države ukoliko bi se mogla pripisati nezakonitom/nepravilnom radu njenih organa u vezi sa obezbeđivanjem bezbednosti ljudi i imovine. Dakle, za štetu nastalu usled događaja navedenih u članu 180. Zakona o obligacionim odnosima odgovorna je država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da je spreče - po pravilu država na čijoj teritoriji je šteta nastala jer je njena policija bila dužna da je spreči, pri čemu se pod važećim propisima podrazumevaju propisi kojima se određuje nadležnost organa za obavljanje unutrašnjih poslova (vrsta i obim poverenih poslova).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi koje je drugostepeni sud naveo kao opredeljujuće za podržavanje stava nižestepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava – Zakona o obligacionim odnosima, te da se stoga ne može se govoriti o proizvoljnom postupanju nadležnog drugostepenog suda na štetu podnosilaca ustavne žalbe u pogledu primene odredaba zakona koje uređuju odgovornost države za štetu prouzrokovanu terorističkim aktima i onu koja je prouzrokovana nepravilnim/nezakonitim radom njenih organa. Teza koju zastupaju podnosioci ustavne žalbe – da se nezakonit/nepravilan rad organa Republike Srbije, konkretno MUP, ogleda u propustu ovog organa da "reši pitanje sigurnosti autobuske linije" njenim "ukidanjem, zabranom kretanja ili obezbeđivanjem autobusa", nije osnovana, upravo zbog toga što je štetna radnja počinjena na teritoriji koja nije bila ni pod formalnom ni pod faktičkom jurisdikcijom Republike Srbije i na kojoj pripadnici MUP nisu imali ovlašćenja da preduzimaju bilo kakve mere niti da vrše bilo kakve poslove koji su bili u njihovoj nadležnosti prema tada važećim propisima RS, pa ni one radnje na kojima insistiraju podnosioci, i to na teritoriji koja nije pod jurisdikcijom RS. Naime, iz stanovišta podnosilaca proizlazi da do štetne radnje ne bi došlo da je tužena zabranila kretanje autobusa ili ukinula spornu liniju, što je jedino mogla da učini na svojoj teritoriji. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, ovakva konstrukcija je neodrživa jer činjenica koju podnosioci gube iz vida, jeste da je ratni zločin počinjen na teritoriji BiH koja nije bila pod ingerencijom RS, koja je u članstvo UN primljena 22. maja 1992. godine i gde su, u cilju uspostavljanja mira i preduslova za mirno rešenje krize na području bivše SFRJ mandat imale snage UNPROFOR, osnovane Rezolucijom SB UN broj 743 od 21. februara 1992. godine. Prihvatanje teze podnosilaca bi značilo da je tužena odgovorna za smrt njihovih srodnika samo zbog toga što im je dozvolila da napuste njenu teritoriju i pređu na teritoriju BiH. Ovakvo poimanje dužnosti organa unutrašnjih poslova tužene značilo bi da je tužena u spornom periodu oružanih sukoba na području bivše SFRJ bila dužna da zabrani prelazak granice svim licima čija bezbednost eventualno može biti ugrožena van njene teritorije, a koju procenu bi prethodno bila u obavezi da izvrši. Po nalaženju Ustavnog suda, uspostavljanje odgovornosti i u slučaju ovakve posredne uzročnosti, u situaciji kada su lica bila ne samo u stanju, već su i donela odluku da koriste autobusku liniju koja delom prolazi preko teritorije BiH u situaciji, kada je, kako naglašavaju podnosioci, "potencijalna opasnost po život i telesni integritet bila opštepoznata činjenica", bilo bi suprotno opšteprihvaćenim principima građanskopravne odgovornosti za štetu i predstavljalo bi isuviše široko poimanje uzročno-posledične veze. Stoga, Ustavni sud ponavlja svoju ocenu da je način na koji je drugostepeni sud primenio i tumačio odredbe merodavnog materijalnog prava ustavnopravno prihvatljiv i da razlozi na koje se taj sud pozvao, ne ukazuju na proizvoljnost u njegovom postupanju na štetu podnosilaca.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2044/12 od 4. septembra 2013. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao prvom delu izreke .

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na život, Ustavni sud pre svega podseća da pravo na život, prema praksi ESLjP, ima materijalnopravni i procesnopravni aspekt zaštite .

Materijalnopravni aspekt člana 2. Konvencije nameće pozitivn u obavez u držav i da preduzme sve neophodn e mer e u cilju zaštite života lica koja se nalaze pod njenom jurisdikcijom (videti presudu L.C.B. protiv UK, 9. juna 1998. godine , stav 36, broj predstavke 2341/94), što podrazumeva ne samo uspostavljanje deletvornog pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život (videti presudu ESLjP Osman protiv UK, od 28. oktobra 1998. godine, st. 115. i 116 , broj predstavke 23452/94 ), već i preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života pojedinca čiji je život ugrožen radnjama drugog lica, pri čemu se, s obzirom na teškoće vezane za održavanje reda i mira, nepredvidljivost ljudskog ponašanja i odluka koje se moraju doneti u smislu prioriteta i resusra, vodi računa o tome da se domaćim vlastima ne nameće nesrazmeran teret jer nacionalne vlasti ne mogu u slučaju svakog navodnog rizika po život pojedinca potpadati pod zahteve Konvencije u vezi sa obavezom preduzimanja preventivnih mera za sprečavanje ostvarenja tog rizika (videti presudu Tomašić i drugi protiv Hrvatske, od 15. januara 2009. godine st. 50. i 51. broj predstavke 46598/06). Dakle, svaka navodna opasnost po život pojedinca ne nameće obavezu državi da preduzme mere radi sprečavanja ostvarenja tog rizika. Prema stavovima ESLjP, pozitivna obaveza države nastaje , kada se utvrdi da su vlasti znale ili su bile dužne da znaju za postojanje stvarnog i neposrednog rizika po život određene osobe, te da su propustile da u okviru svojih ovlašćenja preduzmu mere za koje se razumno moglo očekivati da će sprečiti taj rizik (videti napred pomenutu presudu Osman protiv UK, stav 116. i presudu Choreftakis i Choreftaki protiv Grčke, od 17. januara 2012. godine, stav 47, broj predstavke 46846/08).

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu ESLjP McKerr protiv UK, od 4. maja 2001. godine, stav 111 , broj predstavke 28883/95), što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sprovoden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični. ESLjP je zauzimao i stav da u slučajevima nenamerne povrede prava na život ili fizički integritet, obaveza uspostavljanja "delotvornog pravosudnog sistema" ne mora nužno da zahteva pokretanje krivičnog postupka u svakom slučaju i da može da bude ispunjenja ako su žrtvama dostupna građanska, upravna ili disciplinska pravna sredstva (videti presudu Vo protiv Francuske od 8. jula 2004. godine, stav 90, broj predstavke 53924/00). Dakle, u procesnom aspektu zaštite prava na život utvrđuje se da li su nadležni državni organi, nakon što su na bilo koji način saznali za lišenje života određenog lica, sproveli odgovarajuću "istragu" usmerenu na rasvetljavanje svih okolnosti predmetnog događaja , identifikaciju i kažnjavanje, odnosno preduzimanje drugih mera prema počiniocima. Ustavni sud podseća na stav ESLjP prema kojem član 2. ne podrazumeva apsolutnu obavezu da se sva gonjenja završe osuđujućim presudama ili tačno određenim sankcijama (videti predmet Tanlý protiv Turske, stav 111, broj predstavke 26129/95).

S obzirom na dva aspekta zaštite prava na život i sadržinu navoda podnosilaca na kojima zasnivaju tvrdnju o povredi pomenutog prava - da su vlasti propustile da zaštite živote njihovih srodnika i da je Apelacioni sud "krajnje proizvoljnim tumačenjem pravnih normi i selektivnom i diskriminatornom primenom sudske prakse... podnosiocima uskratio pravo na obeštećenje" pred Ustavni sud se pre svega postavlja pitanje vremenske nadležnosti za ispitivanje istaknute povrede prava na život.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da su prema praksi ESLjP ustanovaljena dva okvirna pravila za određivanje važenja Konvencije ratione temporis. Prvo, odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne vežu državu u odnosu na bilo koju radnju ili činjenicu koja se dogodila ili situaciju koja je prestala da postoji pre stupanja na snagu ove konvencije u odnosu na tu državu. Dakle, „kritičan datum“ za određivanje vremenske nadležnosti ESLjP jeste datum stupanja na snagu Evropske konvencije u odnosu na državu ugovornicu. Reč je o utvrđenoj praksi ESLjP zasnovanoj na pravilima međunarodnog javnog prava i načelu zabrane retroaktivnog dejstva međunarodnih ugovora (videti presude Blečić protiv Hrvatske, od 8. marta 2006. godine, stav 70, broj predstavke 59532/00 i Šilih protiv Slovenije, od 9. aprila 2009. godine, stav 140, broj predstavke 71463/01). Drugo pravilo jeste da u periodu nakon ratifikacije Evropske konvencije, sve radnje i akti države moraju da budu u skladu sa ovom konvencijom, a sve činjenice koje se jave u tom periodu potpadaju pod vremensku nadležnost ESLjP, čak i onda ako su samo nastavak postojeće situacije. ESLjP je u pomenutoj presudi Blečić protiv Hrvatske, osvrnuvši se na svoju dotadašnju praksu, zaključio da je za određivanje vremenske nadležnosti, u svakom konkretnom slučaju, bitno utvrditi tačno vreme navodnog mešanja u pravo zaštićeno Konvencijom, pri čemu se mora voditi računa i o činjenicama kojima podnosilac prigovara i o obimu konvencijskog prava za koje se tvrdi da je povređeno (videti stav 82.).

Poštujući praksu ESLjP, te primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da se štetni događaj desio 22. oktobra 1992. godine, da je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda stupila na snagu u odnosu na tadašnju DZ SCG 3. marta 2004. godine, a da je Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda, stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Iz iznetog sledi da navodi podnosilaca koji se odnose na navodnu odgovornost Republike Srbije za predmetni događaj zbog propusta njenog organa da preduzme sve mere u cilju zaštite života srodnika podnosilaca, dakle navodi kojima se ukazuje na povredu materijalnopravnog aspekta prava na život, nisu ratione temporis spojivi sa odredbama Ustava i navedene konvencije i izvan su vremenske nadležnosti Ustavnog suda. Identično stanovište u pogledu vremenske nadležnosti za ispitivanje tvrdnji o povredi materijalnopravnog aspekta zaštite prava na život zauzeo je i ESLjP u više svojih presuda (videti, pored ostalih, presude Jelić protiv Hrvatske, od 12. juna 2014. godine, st. 48. do 51, broj predstavke 57856/11 i Skendžić i Krznarić protiv Hrvatske, od 20. januara 2011. godine od st. 56. do 59, broj predstavke 16212/08 ). Stoga, ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu materijalnopravnog aspekta zaštite prava na život.

U odnosu na procesnopravni aspekt zaštite prava na život, Ustavni sud konstatuje da se navodima podnosilaca ne dovodi u pitanje delotvornost i nezavisnost istrage i krivičnog postupka koji su bili usmereni na otkrivanje konkretnih počinilaca predmetnog krivičnog dela i njihovo kažnjavanje, već isključivo zaključak suda iznet u osporenoj drugostepenoj parničnoj presudi - da država nije odgovorna za smrt srodnika podnosilaca. Budući da je ESLjP isticao da obaveza uspostavljanja "delotvornog pravosudnog sistema" ne mora nužno da zahteva pokretanje krivičnog postupka u svakom slučaju i da može da bude ispunjenja ako su žrtvama dostupna građanska, pravna sredstva (videti prethodno pomenutu presudu Vo protiv Francuske ), Ustavni sud je ocenio da, imajući u vidu činjenicu da je osporeni akt donet nakon stupanja na snagu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Ustava Republike Srbije, postoji vremenska nadležnost za ispitivanje ovih navoda u kontekstu procesnog aspekta prava na život – da li je država tj. konkretan sud, odlučujući o tome da li za stradanje srodnika podnosilaca odgovornost snosi država, temeljno i pažljivo ispitao sve okolnosti konkretnog slučaja. Međutim, kako je Ustavni sud tvrdnje podnosilaca o proizvoljnoj primeni i tumačenju materijalnog prava prethodno razmotrio u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i utvrdio da način na koji je primenjeno i tumačeno merodavno materijalno pravo – Zakon o obligacionim odnosima, ne ukazuje na proizvoljnost u postupanju drugostepenog suda, budući da je taj sud, po nalaženju Ustavnog suda, pažljivo ispitao sve okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ne vidi razlog da navode koje je razmatrao u kontekstu istaknute povrede prava na pravično suđenje ponovo ispituje u odnosu na istaknutu povredu prava na život. Ustavni sud na ovom mestu ponovo podseća i na stav ESLjP prema kojem član 2. ne podrazumeva apsolutnu obavezu da se sva gonjenja završe osuđujućim presudama ili tačno određenim sankcijama (videti prethodno pomenuti predmet Tanlý protiv Turske).

U vezi s istaknutom povredom prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenom presudom nije utvrđeno da je nezakonit i/ili nepravilan rad državnog organa uzrok štetnog događaja , niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome je doneta osporena presuda utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da Sud ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava. Identično stanovište Ustavni sud je izneo u Odluci Už - 6821/2011 od 18. septembra 2014. godine.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se uopšte mogla ispitati povreda pomenutog prava jeste različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim siuacijama. Podnosioci ustavne žalbe kao dokaz za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. ne dostavljaju različite sudske odluke, već povredu prava vide u neprimenjivanju Pravnog shvatanja Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 25. juna 2001. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi u slučaju nedostavljanja različitih odluka sudova poslednje instance u identičnim situacijama, nalazio da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu prava na jednaku zaštitu prava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Ustavni sud i pored toga što ne vidi nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse, smatra neophodnim da istakne da je pozivanje podnosilaca na pomenuti pravni stav i ukazivanje na istovetnost situacija neutemeljeno. Naime, Pravno shvatanje Građanskog odeljenja VSS od 5. februara 2001. godine, koje je izmenjeno na sednici tog odeljenja od 25. juna 2001. godine, primenjivano je na štete koje su pretrpela lica izbegla iz ratom zahvaćenih područja bivše SFRJ na teritoriju RS – zbog nezakonitog lišenja slobode od strane MUP RS i predaje vojnim i policijskim snagama RSK i Republike Srpske. Dakle, u situacijama na koje se odnosi pomenuto Pravno shvatanje, MUP RS je nezakonito lišavao slobode pojedince, što u konkretnom nije slučaj.

Kako podnosioci povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava vide u neprimenjivanju pomenutog pravnog shvatanja na njihov slučaj, Ustavni sud je ocenio da se ovi razlozi ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na pravno sredstvo kojim se, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju.

Budući da podnosioci neprimenjivanje Pravnog shvatanja Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 25. juna 2001. godine dovode i u vezu sa tvrdnjom o povredi načela zabrane diskriminacije jer smatraju da je neopravdana razlika u postupanju sudova napravljena zbog različite nacionalne pripadnosti žrtava, Ustavni sud ističe da pomenuto načelo nema samostalnu prirodu, već štiti pojedince koji se nalaze u sličnim situacijama i okolnostima od bilo kakvog oblika diskriminacije u uživanju drugih prava koja su im priznata Ustavom. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode jer mora biti vezan a samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode . Kako je Ustavni sud utvrdio da ne postoji činjenični ni pravni identitet između situacije podnosilaca i izbeglih lica koja su na teritoriji RS nezakonito lišavana slobode, to ne postoji ni osnov za tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije. I pored iznetog stanovišta, Ustavni sud na ovom mestu podseća da je i u situaciji kada su žrtve terorističkog akta koji se dogodio 2. februara 2000. godine na području AP Kosovo i Metohija, dakle posle stupanja na snagu Rezolucije SB UN broj 1244, potpisivanja Kumanovskog sporazuma (10. jun 1999. godine) i povlačenja svih snaga SRJ i RS sa teritorije AP Kosovo i Metohija, bili građani srpske nacionalnosti, ocenio da je ustavnopravno prihvatljiv stav Vrhovnog suda Srbije – da tužena Republika Srbija nije odgovorna za štetu koju su pretrpeli srodnici nastradalog lica, budući da organi tužene nisu mogli da spreče nastanak štete (videti Odluku Ustavnog suda Už-1413/2010 od 15. decembra 2011. godine, na internet stanici: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede načela i prava iz čl. 21, 24, 35. i 36. Ustava jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog ratnog zločina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti