Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni postupak, pokrenut radi isplate dodataka na platu, traje nerazumno dugo, prvenstveno zbog neefikasnosti upravnih organa koji vraćaju predmet prvostepenom organu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. V, M . S, Lj . H . i D . D, svi iz Čerevića, opština Beočin, S . K . iz Grabova, opština Beočin, P . B . iz Sviloša, opština Beočin, D. M . iz Ledinaca, opština Petrovaradin i B. J . iz Beočina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. V, M . S, Lj . H ., D. D, S. K, P . B, D. M . i B . J . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i benificije u predmetu broj 123-1/20 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Z. V, M . S, Lj . H, D . D, S. K, P . B, D. M . i B . J . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 450 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuj e na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z . V . iz Čerevića, opština Beočin , i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 3. septembra 2020. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 1. jula 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova u predmetu broj 123-1/20, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-307/2020-01, Upravnim sudom u predmetima U. 8689/10, U. 13123/13 i U.7876/17 (2013), Ustavnim sudom u predmetu Už-8586/2015“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 1. decembra 2008. godine.

U ustavnoj žalbi i dopuni je detaljno opisan tok osporenog postupka uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku i pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , i z celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 1. decembra 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sektoru za zaštitu i spasavanje (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 13123/13 od 5. novembra 20 15. godine, kojom je odbijena tužba podnosioca ustavne žalbe, Z. V.

Z. V , ovde prvi podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. decembra 2015. godine ustavnu žalbu protiv označene presude. Odlukom Ustavnog suda Už- 8586/2015 od 20. aprila 201 7. godine je usvojena ustavna žalba, utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, poništena navedena presuda i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-281/2013-01 od 20. juna 2013. godine, pri čemu je određeno da navedena odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je Upravnom sudu 22. maja 2017. godine.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už- 8586/2015 od 20. aprila 2017. godine , Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je, na sednici održanoj 6. jula 2017. godine, doneo presudu U. 7876/17 (201 3), kojom je uvažena tužba podnosilaca i poništeno drugostepeno rešenje od 20. juna 2013. godine i predmet vratio nadležnom organu na ponovno odlučivanje .

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-533/2017-01 od 17. avgusta 2017. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 25. aprila 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Kako Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije (u daljem tekstu: prvostepeni organ) u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 13. decembra 2017. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-834/2017-01 od 29. decembra 2017. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 5 dana donese odgovarajuće rešenje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 3361-1/17 od 4. januara 2018. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. januara 2006. godine do 1. decembra 2008. godine.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-33/2018-01 od 31. januara 2018. godine usvojena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, poništeno rešenje od 4. januara 2018. godine i premet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje.

S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 23. avgusta 2018. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ .

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-01202/2018-01 od 11. septembra 2018. godine usvojena je žalba podnosilaca izjavljena zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u ponovnom postupku po rešenju drugostepenog organa od 31. januara 2018. godine i naloženo prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-309/18 od 27. septembra 2018. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. januara 2006. godine do 1. decembra 2008. godine.

O žalbi podnosilaca, podnetoj 16. oktobra 2018. godine, drugostepeni organ je odlučio rešenjem broj 120-01-1297/2018-01 od 30. oktobra 2018. godine, tako što je usvojio žalbu, poništio navedeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak.

S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 7. oktobra 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-2547/2019-01 od 22. oktobra 2019. godine usvojena je žalba podnosilaca izjavljena zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u ponovnom postupku po rešenju drugostepenog organa od 30. oktobra 2018. godine i naloženo prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje.

Potom su podnosioci podeneli 27. januara 2020. godine žalbu zbog „ćutanja administracije“, kao i naknadni zahtev od 21. maja 2020. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 123-21/20 od 1. juna 2020. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 1. decembra 2008. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu za isplatu dodataka na platu za period od 1. juna 2006. godine do 26. juna 2006. godine, kao i o troškovima upravnog postupka, biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-307/2020-01 od 3. jula 2020. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosioci su 22. jula 2020. godine podneli tužbu Upravnom sudu za poništaj navedenog drugostepenog rešenja od 3. jula 2020. godine (Upravni sud je formirao predmet U. 12234/20, o kojem još nije odlučeno),

Kako o zahtevu za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. januara 2006. godine do 26. juna 2006. godine nije naknadno odlučeno, podnosioci su 27. jula 2020. godine podneli zahtev za donošenje dopunskog rešenja, i 1. septembra 2020. godine, žalbu zbog nedonošenja rešenja .

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01- 468/2020-01 od 21. septembra 2020. godine usvojena je žalba podnosilaca podneta zbog nedonošenja prvostepenog rešenja za isplatu dodataka na platu za period od 1. juna 2006. godine do 26. juna 2006. godine i naloženo prvostepenom organu da odmah, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje .

Podnosioci su 4. novembra 2020. godine podneli žalbu zbog nedonošenja rešenja, kao i naknadni zahtev 1. jula 2021. godine zahtev za donošenje rešenja. Potom su, 8. decembra 2021. godine , podneli Upravnom sudu, tužbu zbog „ćutanja administracije“.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1).

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 24. decembra 2015. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-8586/2015 od 20. aprila 2017. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnosioce ustavne žalbe cenio samo u periodu od 22. maja 2017. godine, kada je Odluka Ustavnog suda Už-8586/2015 dostavljena Upravnom sudu. Saglasno svojoj dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje pet godina i šest meseci, upravni postupak i upravni spor posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je tačkom 1. dispozitiva rešenja prvostepenog organa od 1. juna 2020. godine, koje je u tom delu postalo konačno, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. godine do 1. decembra 2008. godine, dok je u pogledu dela zahteva koji se odnosi na isplatu dodataka na platu za period od 1. januara 2006. godine do 26. juna 2006. godine , određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno, te se predmet u tom delu nalazi u fazi prvostepenog rešavanja .

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u postupku već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-8586/15 od 20. aprila 2017. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud, u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-8586/15 od 20. aprila 2017. godine, doneo presudu od 6. jula 2017. godine , u roku koji se može smatrati razumnim. Ustavni sud je konstatovao da su u nastavku postupka doneta tri rešenja prvostepenog organa i tri rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o žalbama protiv prvostepenih rešenja . Iz toga se može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama podnosilaca zbog nedonošenja prethodno navedenih prvostepenih rešenja u roku, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbama člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 173. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali ne uvek kada su se za to stekli uslovi i na način propisan zakonom. Podnosioci su 7. oktobra 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, iako su to su mogli da učine deset meseci ranije. Takođe, podnosioci su drugu tužbu zbog „ćutanja uprave“ podneli 8. decembra 2021. godine, tek pošto drugostepeni organ nije odlučio ni o njihovoj drugoj žalbi izjavljenoj zbog neddonošenja prvostepenog rešenja o preostalom delu zahteva , na način određen rešenjem od 1. juna 2020. godine, iako su to su mogli da učine godinu dana ranije .

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske r esurse – Odeljenje za plate i benificije u predmetu broj 123-1/20 , podnosiocima povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 450 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja predmetnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca da u određenom periodu koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosilaca u delu u kome je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 1. decembra 2008. godine koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 13123/13 od 5. novembra 2015. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda U. 13123/13 od 5. novembra 2015. godine , svakako dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe, pre 24. decembra 2015. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-8586/2015.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ova ustavna žalba izjavljena 3. septembra 2020. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupaka po ustavnoj žalbi u predmet u Už- 8685/2015, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.