Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku poništaja odobrenja za izgradnju

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje šest godina, a tiče se ponavljanja postupka za izdavanje građevinske dozvole. Podnosiocima je dodeljena naknada nematerijalne štete od po 300 evra i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. B . iz Hetfilda, Velika Britanija i M . R . iz Petersena, Sjedinjene Američke Države, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. B . i M . R . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi u predmetu broj 351-84/2015-III-1 Odeljenja za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakom od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. B . iz Hetfilda, Velika Britanija i M . R . iz Petersena, Sjedinjene Američke Države , preko N. D , advokata iz Beograda, podne li su Ustavnom sudu, 31. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32 . stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede odredaba člana 82. stav 1, člana 83. st. 1. i 2. i člana 84. st. 1. i 3. Ustava, u upravnom postupku koji se vodi u predmetu broj 351-84/2015-III-1 Odeljenja za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su podnosioci 15. decembra 2008. godine od nadležnog organa dobili odobrenje da, umesto postojeće, izgrade novu porodičnu stambenu zgradu; da je odobrenje za izgradnju postalo pravnosnažno 5. januara 2009. godine, nakon čega su podnosioci započeli izgradnju novog objekta; da je prvostepeni organ, na zahtev trećih lica, „koja nemaju nikakva prava u odnosu na kuću i plac podnosilaca“, dozvolio ponavljanje postupka i poništio izdato odobrenje za izgradnju; da je drugostepeni organ poništio „sva nezakonita rešenja prvostepenog organa“; da do podnošenja ustavne žalbe nadležni organ nije izdao potvrdu o završenoj izradi temeljne jame, već je prekinuo taj postupak do okončanja predmetnog postupka.

Prema navodima ustavne žalbe, prvostepeni organ postupa po neblagovremenim predlozima za ponavljanje postupka, koje su podnela neovlašćena lica, a ne postupa po primedbama drugostepenog organa, Upravnog i Vrhovnog kasacionog suda. Podnosioci ustavne žalbe ističu da im se opisanim postupanjem nadležnog organa onemogućava mirno uživanje imovine, jer imaju legitimno očekivanje da ostvare svoj ekonomski interes izgradnjom novog objekta.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, naloži nadležnim organima da okončaju postupak u najkraćem roku, te utvrdi pravo podnosi laca na naknadu materijalne i nematerijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravn a sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je dopisom od 12. juna 2017. godine zatražio od Odeljenja za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu da, radi postupanja po ustavnoj žalbi, dostavi spise predmeta broj 351-84/2015-III-1. Postupajući po tom nalogu, prvostepeni organ je obavestio Sud da su traženi spisi predmeta dostavljeni drugostepenom organu, radi davanja odgovora Upravnom sudu na tužbu u predmetu U. 1609/16. Imajući to u vidu, Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Odeljenje za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu je rešenjem broj 351-946/2008- III-1 od 15. decembra 2008. godine odobrilo podnosiocima ustavne žalbe da na k.p. broj …/1, KO Savski venac , izgrade objekat spratnosti Po+Su+P+1, ukupne površine 581,44 m2.

Rešenjem prvostepenog organa broj 351-2670/2010- III-1 od 1. jula 2011. godine, kojim je odlučeno o predlogu V . M . iz Beograda podnetom 13. juna 2010. godine , dozvoljeno je ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog odobrenjem za izgradnju izdatim 15. decembra 2008. godine (stav 1. dispozitiva) i poništeno navedeno odobrenje za izgradnju (stav 2. dispozitiva).

Drugostepeni organ je, postupajući po žalbi podnosilaca ustavne žalbe, rešenjem od 24. avgusta 2011. godine poništio rešenje prvostepenog organa od 1. jula 2011. godine i predmet vratio istom organu na ponovno odlučivanje, kako bi se, pored ostalog, utvrdilo da li je predmetni predlog za ponavljanje postupka blagovremen i izjavljen od strane ovlašćenog lica.

Rešenjem prvostepenog organa od 23. maja , odnosno 17. novembra 2014. godine, dozvoljeno je ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog odobrenjem za izgradnju izdatim 15. decembra 2008. godine, poništeno navedeno odobrenje za izgradnju i odbijen zahtev podnosilaca ustavne žalbe za izdavanje odobrenja za izgradnju. Navedena rešenja su poništen a rešenj em drugostepenog organa od 11. avgusta 2014. godine , odnosno 30. januara 2015. godine, jer nije postupljeno po primedbam a tog organa.

Prvostepeni organ je 18. juna 2015. godine, odlučujući u ponovnom postupku, doneo rešenje sa istim dispozitivom kao u ranije donetim rešenjima. Iz dopisa prvostepenog organa , koji je dostavljen Ustavnom sudu 16. juna 2017. godine, proizlazi da je drugostepeni organ u postupku po žalbi izjavljenoj protiv navedenog rešenja doneo zaključak broj XXI-05 broj 351.1-303/2015 od 13. oktobra 2015. godine, o čijoj zakonitosti odlučuje Upravni sud u predmetu U. 1609/16.

3.2. Postupajući po zahtevu podnosilaca ustavne žalbe podnetom 30. novembra 2011. godine, za izdavanje potvrde o usaglašenosti izgrađenih temelja objekta za čiju su izgradnju dobili odobrenje , Odeljenje za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu prekinulo je taj postupak zaključkom broj 351-527/2014-III-1 od 16. januara 2015. godine, do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi po predlogu za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog odobrenjem za izgradnju izdatim 15. decembra 2008. godine. Upravni sud je presudom U. 10110/12 od 5. decembra 2014. godine odbacio tužbu M. M . radi poništaja rešenja drugostepenog organa od 20. januara 2012. godine, kojim je poništeno rešenje prvostepenog organa od 30. novembra 2011. godine o odbijanju zahteva za izdavanje potvrde o usaglašenosti izgrađenih temelja spornog objekta, a predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je u obrazloženju presude ocenio da tužilja „eventualno može biti zainteresovana za ishod postupka koji se vodi po zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za izdavanje sporne potvrde, ali ne može imati status tužioca u konkretnom upravnom sporu“, zbog čega je odbacio tužbu kao podnetu od neovlašćenog lica.

3.3. Presudom Upravnog suda U. 6829/11 od 5. jula 2013. godine odbačena je tužba M. M . podneta protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-209/2011 od 17. maja 2011. godine, kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi za ukidanje po osnovu službenog nadzora odobrenja za izgradnju izdatog 15. decembra 2008. godine. Upravni sud je, imajući u vidu da pobijanom rešenjem nije odlučeno o zahtevu stranke, već je doneto po službenoj dužnosti, našao da isto nema karakter akta iz člana 3. Zakona o upravnim sporovima.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede podnosioci ustavne žalbe ukazuj u, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine (član 82. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno i da se može ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83. st. 1. i 2.); da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu i da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena (član 84. st. 1. i 3.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1. ); da ako drugostepeni organ svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a naj kasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (č lan 232. stav 2.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („ Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je da a ko drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je u upravnom postupku koji se vodi pred Odeljenjem za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu u predmetu broj 351-84/2015-III-1 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer prvostepeni organ „uporno donosi nezakonita rešenja“ kojima poništava pravnosnažno odobrenje za izgradnju objekta, na zahtev lica „koja nemaju nikakva prava u odnosu na kuću i plac“ podnosilaca .

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je na osnovu izloženih činjenica utvrdio da je osporeni postupak pokrenut 13. juna 2010. godine, podnošenjem predloga za ponavljanje postupka okončanog odobrenjem za izgradnju, a da je period relevantan za odluku ovog suda o povredi označenog prava, započeo podnošenjem žalbe podnosilaca ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja od 1. jula 2011. godine i traje već šest godina.

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje osporenog postupk a, samo za sebe, može ukazivati na to da nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, po stupanja upravnih organa i sudova koji su vod ili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku nisu postavila složena činjenična, niti pravna pitanja, jer je nadležni organ najpre trebalo da utvrdi da li je predlog za ponavljanje postupka podnet blagovremeno i od strane ovlašćenog lica i, u zavisnosti od te ocene, ispita ispunjenost uslova za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa koji vode predmetni postupak, Ustavni sud nalazi da prvostepeni organ nije postupao efikasno, budući da je o predlogu odlučio posle više od godinu dana, a prvo rešenje u ponovnom postupku doneo dve godine i devet meseci nakon poništavanja prethodno donetog rešenja. Ovaj sud, takođe, konstatuje da drugostepeni organ nije koristio ovlašćenje iz člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku da sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopuni postupak i otkloni nedostatke koje je uočio u postupanju prvostepenog organa, te da, ako nađe da se na osnovu tih činjenica upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar.

Polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da je dugo m trajanju predmetnog postupka prevashodno doprinelo vraćanje predmeta prvostepenom upravnom organu radi ponovnog odlučivanja. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje naloga nižestepenom organu odlučivanja u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (videti mutatis mutandis, odluku u predmetu Wierciszewska protiv Poljske, br oj 41431/98, stav broj 46. od 25. novembra 2003. godine).

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da oni imaju značajan pravni i materijalni interes da nadležni organ u razumnom roku ispita postojanje uslova za ponavljanje postupka, budući da su na osnovu pravnosnažnog odobrenja pristupili građenju spornog objekta.

Prilikom ispitivanja da li su podnosioci ustavne žalbe svojim radnjama doprine li predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka , čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava – u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, istakao:

- da podnosilac treba samo da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na nj ega, da se uzdrži od upotrebe taktike odugovlačenja i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, broj 11681/85, od 7. jula 1989. godine ).

- da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 ).

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak mogao trajati kraće da su podnosioci ustavne žalbe podneli žalbu drugostepenom organu zbog nedonošenja odluke prvostepenog organa u ponovnom postupku, a potom tužbu zbog „ćutanja administracije“, ukoliko drugostepeni organ ne postupi po nj ihovoj žalbi . Budući da navedena pravn a sredstv a podnosioci nisu koristili u periodu od dve godine i devet meseci, Ustavni sud nije mogao oceniti ni njihovu delotvornost u konkretnoj upr avnoj stvari. Ustavni sud je ovakav stav izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-3504/2013 od 23. decembra 2015. godine i Už -7539/2014 od 29. septembra 2016. godine, koje su objavljene na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.

Ustavni sud je, međutim, imao u vidu da se u osporenom postupku odlučuje o uslovima za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka koji je podnosiocima ustavne žalbe bio osnov za sticanje imovinskih prava i da načelo pravne sigurnosti nalaže da se u razumnom roku okonča ispitivanje uslova za ponavljanje takvog postupka, te je našao da navedeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe ne mo že predstavljati prihvatljivo opravdanje za neaktivnost organa koji vodi postupak .

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve relevantne okolnosti, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnosi laca ustavne žalbe. Uzimajući u obzir sve navedene kriterijume, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog neažurnog postupanja nadležnog organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosi ocima ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Polazeći od toga da upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni upravni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosi oci uz ustavnu žalbu ni su dostavili dokaze o postojanju štete, kao i jasne uzročne veze između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja upravnih organa i suda i e ventualne materijalne šete. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odb io zahtev za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Podnosioci ustavne žalbe, takođe, ističu da im je u osporenom postupku povređeno prav o na mirno uživanje imovinskih prava koja su stekli na osnovu pravnosnažnog odobrenja za izgradnju o bjekta.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe sa stanovišta prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je pojam „legitimnih očekivanja“ u kontekstu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud za ljudska prava razmatrao u presudi Pine Valley Developments LTD i ostali protiv Irske, od 29. novembra 1991. godine , predstavka broj 12742/87. U tom je predmetu Evropski sud zauzeo stanovište da je „legitimno očekivanje” nastalo onda kad je dozvola za izgradnju izdata i da je ta dozvola, koju nadležna upravna tela više nisu mogla ukinuti ili na drugi način opozvati, činila sastavni deo imovine podnosioca (§ 51. navedene presude Pine Valley Developments LTD i ostali protiv Irske i § 45. presude Kopecký protiv Slovačke, od 28. septembra 2004. godine, predstavka br oj 44912/98, 2004- IX).

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u konkretnom slučaju pravnosnažnim upravnim aktom Odeljenja za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu broj 351-946/2008-III-1 od 15. decembra 2008. godine podnosiocima ustavne žalbe odobrena izgradnja spornog objekta, Ustavni sud ocenjuje da su podnosioci ustavne žalbe imali „ legitimno očekivanje” da će na osnovu takve isprave izvršiti upis prava svojine, u skladu sa zakonom, jer se to očekivanje temeljilo na razumno opravdanom poverenju u konačni i pravnosnažni upravni akt nadležnog organa. Ustavni sud stoga zaključuje da je navedeno legitimno očekivanje samo po sebi konstitutivno za vlasnički interes podnosilaca, te da oni imaju imovinu koja potpada pod jemstvo člana 58. stava 1. Ustava i da bi se mešanje države, izraženo kroz poništavanje građevinske dozvole, moralo podvesti po d faktično oduzimanje vlasništva.

Polazeći od toga da u osporenom postupku još nije doneta pravnosnažna odluka o postojanju uslova za ponavljanje postupka okončanog izdavanjem odobrenja za izgradnju, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju , još ne postoji m ešanje u imovinu podnosilaca i da je preuranjen zahtev da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ocenjujući istaknute navode o povredi načela utvrđenih odredbama člana 82, 83. i 84. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenim odredbama Ustava, s obzirom na njihov smisao i sadržinu, ne jemče neposredno ljudska prava i slobode, već s e njima uspostavljaju načela ekonomskog uređenja, te ne mogu biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da se podnosioci ustavne žalbe samo formalno pozivaju na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta označenih prava zajemčenih članom 36. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , u ovim delovima odbacio ustavnu žalbu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku poništaja odobrenja za izgradnju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti