Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku socijalne zaštite

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Upravnog suda. Odluka o prestanku prava na socijalnu pomoć, zasnovana na proizvoljnoj proceni o „propuštenoj zaradi“ bez konkretnih dokaza o ponuđenom i odbijenom poslu, neustavna je.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8788/2012
23.09.2015.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „BUĆAJ CO“ d.o.o. iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba preduzeća „BUĆAJ CO“ d.o.o. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe tač. II i III stava drugog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije , a u vezi povrede prava na pravično suđenje zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se tač. II i III stava drugog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine, kao i presuda Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 8312/02 od 24. aprila 2008. godine i presuda Trgovinskog suda u Nišu P. 1653/06 od 25. septembra 2007. godine i određuje da nadležan prvostepeni sud odluči o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe u delu preko dosuđenog iznosa od 600.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 25. septembra 2007. godine pa do isplate, o kome je odlučeno tačkom I stava drugog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „BUĆAJ CO“ d.o.o. iz Prištine, čiji je zastupnik Dževat Jusufi iz Prištine, podnelo je, 16. novembra 2012. godine , preko punomoćnika Stojadina Mitića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da ovakvom presudom Vrhovni kasacioni sud, u ponovljenom postupku po odluci Ustavnog suda , nije uspostavio pravno stanje koje je u skladu sa pravnim shvatanjem Ustavnog suda. Podnosilac je naveo da ne postoji proporcionalnost između vrednosti oduzete robe i naknade od 600.000,00 dinara koja mu je dosuđena. Naveo je da Vrhovni kasacioni sud nije dao jasne, precizne i logične razloge zašto primenom pravila o teretu dokazivanja u konkretnom slučaju nije bilo moguće na pouzdan način utvrditi vrstu i količinu oduzete robe, kao preduslov za određivanje tržišne cene oduzete robe.

Predložilo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine. Tražio je naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ustavni sud je, na sednici održanoj 10. marta 2011. godine , doneo Odluku Už-446/ 2009 kojom je, u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu preduzeća „BUĆAJ CO“ d.o.o, podnosioca ustavne žalbe i u ovom ustavnosudskom predmetu, izjavljenu protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 1653/06 od 25. septembra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 8312/02 od 24. aprila 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 369/08 od 24. decembra 2008. godine i utvrdio da je navedenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, te je, u tački 2. izreke, poništio presudu Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. izreke i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv dru gostepene presude. U obrazloženju predmetne odluke ovog a suda je konstantovano da su parnični sudovi osporenim presudama pravnosnažno odbili podnosiočev tužbeni zahtev za isplatu protivvrednosti robe oduzete od podnosioca za potrebe Vojske Jugoslavije za vreme NATO agresije na Republiku Srbiju, zbog zasta relosti potraživanja, u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, dok je, po oceni Ustavnog suda, ovakvo pravno stanovište redovnog sudstva bilo ustavnopravno neprihvatljivo, jer se radilo o potraživanju koje zastareva u okviru opšteg roka zastarelosti ( deset godina) iz člana 371. navedenog materijalnog propisa.

Postupajući po navedenoj Odluci Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio reviziju preduzeća „BUĆAJ CO“ d.o.o, ovde podnosioca ustavne žalbe, i preinačio navedene nižestepene presude , tako što je , u tački I stava drugog izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju-Ministarstvo odbrane da podnosiocu isplati novčani iznos od 600.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25. septembra 2007. godine pa do isplate , dok je, u tački II stava drugog izreke, odbio kao neosnovanu podnosiočevu reviziju u preostalom delu, a u tački III stava drugog izreke odbio je zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je predmet spora zahtev za isplatu protivvrednosti robe oduzete od tužioca za potrebe Vojske Jugoslavije za vreme NATO agresije na Republiku Srbiju; da je nesporno da je tužena za potrebe Vojske iz objekta tužioca oduzela zatečenu robu; da je sporno koja je roba po vrsti i količini oduzeta za potrebe tužene, te je sporna i visina naknade koju tužena treba da plati za oduzetu robu; da je spornost nastala zbog toga što tužena pri preuzimanju magacina nije sačinila popis robe u magacinima tužioca i što pri izdavanju robe iz magacina nisu sačinjene isprave o izdavanju robe - zapisnik o predaji, otpremnice i slično; da tužilac količinu, vrstu i cenu robe dokazuje „lager listom“ koja je sačinjena na dan 24. marta 1999. godine; da uz „lager listu“ nije priložena potpuna finansijsko-knjigovodstvena dokumentacija o ulazu i izlazu robe iz magacina; da je lista sačinjena na dan NATO agresije, a tužena je magacin sa robom preuzela 26. aprila 1999. godine, odnosno 33 dana po otpočinjanju ratnih dejstava; da evidencija robe po vrsti, količini i ceni iskazane u „lager listi“ bez knjigovodstvenih isprava, ne predstavlja valjanu knjigovodstvenu ispravu na osnovu koje se dokazuje vrsta, količina i cena robe; da sve to ukazuje da se primenom pravila o teretu dokazivanja ne može na pouzdan način utvrditi vrsta, količina i cena robe u tužiočevom magacinu na dan 26. aprila 1999. godine, kada je tužena preuzela magacin i robu u njemu, niti se može utvrditi koju vrstu i količinu robe je tužena odnela iz magacina do 11. juna 1999. godine, kada je izvršena primopredaja magacina; da bi bilo protivno pravu na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu prava propisanu članom 2. stav 1. ZPP, da se o osnovu i visini tužbenog zahteva odluči samo putem pravila negativnog tereta dokazivanja propisanog u članu 223. stav 3. ZPP; da bi nepravično bilo obavezati tuženu da plati nedokazanu vrstu, količinu i cenu robe evidentiranu u „lager listi“ samo zato što pri preuzimanju magacina i robe u njemu nije sačinila isprave o tome; da tužilac ne raspolaže dokazima o vrsti i količini robe koja mu je oduzeta iz magacina počev od 26. aprila pa do 11. juna 1999. godine, a tužena ne raspolaže dokazima koju vrstu i količinu robe je tačno uzela iz tužiočevog magacina u tom periodu; da tužiocu pripada pravo na isplatu novčanog iznosa za oduzetu robu i da je revizijski sud visinu novčanog iznosa za oduzetu robu odredio po slobodnoj oceni koristeći se procesnim ovlašćenjem iz člana 224. ZPP, te je tužiocu dosuđen iznos od 600.000,00 dinara; da je na osnovu izloženog, revizijski sud delimično usvojio reviziju tužioca i preinačio nižestepene presude , usvojivši tužbeni zahtev za iznos od 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a da u preostalom delu revizija tužioca nije osnovana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje u konkretnom parničnom postupku, bilo je propisano: da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, dok stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po slobodnoj oceni (član 224.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 2.); da ako revizijski sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 407. stav 2.).

5. Ustavni sud, pre svega , naglašava da je pravilnu primenu prava nadležan da ceni instanciono -viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu ustavnog prava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud najpre konstatuje da je osporena revizijska presuda Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine doneta u izvršenju Odluke ovog a suda Už-446/2009 od 10. marta 2011. godine. Navedenom Odlukom Ustavnog suda utvrđeno je da je presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 1653/06 od 25. septembra 2007. godine, presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 8312/02 od 24. aprila 2008. godine i presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 369/08 od 24. decembra 2008. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, s obzirom na to da je u osporenim parničnim presudama proizvoljno primenjeno materijalno pravo o zastarelosti podnosiočevog potraživanja na naknadu za oduzetu robu. Ustavni sud je, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio navedenu revizijsku presudu i odredio da taj sud ponovo odluči o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv drugostepene presude.

U osporenoj revizijskoj presudi Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine, koja je doneta u izvršenju navedene Odluke Ustavnog suda, navedeno je da podnosilac ustavne žalbe ne raspolaže dokazima o vrsti i količini robe koja mu je oduzeta iz magacina, jer „lager lista“ koju je podnosilac priložio bez knjigovostvenih isprava , ne predstavlja valjanu ispravu na osnovu koje se dokazuje vrsta i količina robe, pri čemu ni tužena ne raspolaže dokazima koju vrstu i količinu robe je tačno uzela iz podnosiočevog magacina. Kako se vrsta i količina oduzete robe nije mogla utvrditi, revizijski sud je visinu novčanog iznosa za oduzetu robu odredio po slobodnoj oceni , u smislu člana 224. ZPP, te je podnosiocu ustavne žalbe dosuđen novčani iznos od 600.000, 00 dinara od traženih 9.155.474,41 dinara.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da i dalje postoji povreda prava na imovinu ovakvim presuđenjem revizijskog suda u osporenoj presudi. U vezi sa tim, kao sporno pitanje se postavlja da li je Vrhovni kasacioni sud, u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-446/2009 od 10. marta 2011. godine, otklonio štetne posledice ranije utvrđene povrede ustavnog prava na imovinu prilikom donošenja osporene presude Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine. Pri tome, povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava u ovakvim situacijama mora da se sagledava kroz pitanje pravičnog suđenja, odnosno da li su u konkretnom slučaju primenjene procesne i materijalne garancije u cilju zaštite prava na imovinu.

U ovom konkretnom sporu , tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno je odbijen zbog zastarelosti potraživanja i u toj situaciji ni prvostepeni niti drugostepeni sud se nisu bavili činjeničnim stanjem, te je, po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud mogao da otkloni štetne posledice ranije utvrđene povrede prava na imovinu samo ukidanjem prvestepene i drugostepene presude i vraćanjem predmeta na ponovno suđenje prvostepenom sudu, a u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nije to učinio , već je utvrđivao činjenično stanje koje prethodno nije bilo utvrđeno od strane prvostepenog suda i na osnovu takvog činjeničnog stanja je delimično preinačio nižestepene presude, iako za to nije postojalo nikakvo uporište u parničnim procesnim pravilima, povređujući time načelo kontradiktornosti i lišavajući podnosioca ustavne žalbe svake mogućnosti da se izjasni o dokazima i činjenicama koje iz tih dokaza proizlaze, a koje, po pravilu, jedino i isključivo može da utvrđuje prvostepeni sud.

Ustavni sud ukazuje da je već usvajao ustavne žalbe i poništavao presude Vrhovnog kasacionog suda (Vrhovnog suda Srbije) upravo iz razloga što se revizijski sud upuštao u ocenu činjenica, a da prethodno te činjenice nisu bile cenjene od strane prvostepenog suda, niti su kao takve bile uvažene od strane drugostepenog suda (videti odluke ovoga suda Už-3080/2010 od 25. novembra 2010. godine i Už-1090/2010 od 20. novembra 2013. godine, dostupne na internet strannici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Na kraju, Ustavni sud ocenjuje da se proizvoljnost u postupanju Vrhovnog kasacionog suda ogleda i u činjenično neutemeljenom zaključku tog suda da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac i revident priložio samo „lager listu“ bez prateće dokumentacije. Naime, iz sadržine prve po redu prvostepene presude Trgovinskog suda u Nišu P. 305/04 od 4. aprila 2006. godine, koja je ukinuta drugostepenim rešenjem, nesumnjivo proizlazi da je podnosilac priložio „lager listu“ i 141 otpremnic u, te da je izveden dokaz veštačanjem preko sudskog veštaka ekonomske struke, na osnovu kojeg je određena visina novčanog potraživanja podnosioca, pri čemu je veštak nalaz i mišljenja zasnovao upravo na „lager listi“ i otpremnicama. Ovo je važno jer je navedeni sud odredio visinu naknade po slobodnoj oceni u smislu člana 224. ZPP, a za primenu navedenog procesnog ovlašćenja potrebno je da se ispuni određeni procesni uslov - da se visina iznosa nije mogla utvrditi. Postojanje ovih dokaza upravo ukazuje na suprotno.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da u postupku izvršenja Odluke ovog a suda Už-446/2009 od 10. marta 2011. godine, Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine nije otklonio štetne posledice ranije utvrđene povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, te da povreda navedenog ustavnog prava i dalje postoji na štetu podnosioca. Kako štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava na imovinu nisu otklonjene prvenstveno zbog nepoštovanja određenih procesnih garancija u postupku po reviziji, to je povređeno i pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe tač. II i III stava drugog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava , a u vezi povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja štetnih posledica, poništio tač. II i III stava drugog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine, kao i presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 8312/02 od 24. aprila 2008. godine i presudu Trgovinskog suda u Nišu P. 1653/06 od 25. septembra 2007. godine i odredio da nadlež an prvostepeni sud odluči o tužbenom zahtevu podnosioca u delu preko dosuđenog iznosa od 600.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 25. septembra 2007. godine pa do isplate, odlučujući kao u tački 2. izreke ove odluke .

Na ovaj način Ustavni sud je odustao od svoje ustaljene prakse da sudovima poslednje instance nalaže ponovno odlučivanje o pravnom sredstvu, jer u konkretnom slučaju procesni razlozi učinjene povrede ustavnih prava mogu biti otklonjeni samo u postupku pred prvostepenim sudom pred kojim se utvrđuje činjenično stanje, a Vrhovni kasacioni sud je već imao mogućnost, ali i zakonsku obavezu, da predmet vrati u fazu prvostepenog odlučivanja, što nije učinio. Ovakvo pravno stanovište Ustavnog suda ima svoj osnov u odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu kojom je propisano da Ustavni sud može odrediti preduzimanje druge mere kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava.

Kako je u tački I stav drugi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 10/11 od 15. marta 2012. godine delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, te je u tom delu uspeo u parnici, to on nema pravni inetes da osporava navedenu revizijsku odluku u tom delu. Stoga Ustavni sud nije poništio tačku I stava drugog izreke osporene revizijske presude.

7. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da mu Ustavni sud dosudi materijalnu štetu, za sada je preuranjen . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 24. februara 2010. godine doneo Odluku Už -46/2009 kojom je usvojio ustavnu žalbu Preduzeća za trgovinu, proizvodnju i usluge eksport-import „BE-DRE“ d.o.o. izjavljenu protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 346/07 od 3. jula 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7082 /07 od 9. maja 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 368/08 od 21. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, jer nije pruženo odgovarajuće obeštećenje za imovinu koju je oduzela ili koristila Vojska Jugoslavije za vreme napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, a radi se o trgovinskom preduzeću koje je imal o svoj magacin u jednom tržnom centru u Prištini. Ovaj sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica poništio presudu Vrhovnog suda Srbije Prev. 368/08 od 21. oktobra 2008. godine i naložio revizijskom sudu da donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe, tamo tužioca, izjavljenoj protiv drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je u izvršenju Odluke ovog Suda Už-46/2009 od 24. februara 2010. godine doneo presudu Rev. 6/10 od 9. septembra 2010. godine kojom je delimično usvojio reviziju navedenog Preduzeća za trgovinu, proizvodnju i usluge eksport-import „BE-DRE“ d.o.o, te je delimično preinačio nižestepene presude, tako što je usvojen tužbeni zahtev u novčanom iznosu od 500.000,00 dinara, dok je u preostalom delu odbio kao neosnovanu reviziju. U toj osporenoj revizijskoj presudi je navedeno da podnosilac ustavne žalbe ne raspolaže dokazima o vrsti i količini robe koja mu je oduzeta iz magacina, jer „lager lista“ koju je podnosilac priložio bez knjigovo dstvenih isprava ne predstavlja valjanu ispravu na osnovu koje se dokazuje vrsta i količina robe, pri čemu ni tužena ne raspolaže dokazima koju vrstu i količinu robe je tačno uzela iz podnosiočevog magacina. Kako se vrsta i količina oduzete robe nije mogla utvrditi, revizijski sud je visinu novčanog iznosa za oduzetu robu odredio po slobodnoj oceni u smislu člana 224. ZPP, te je revidentu dosuđen novčani iznos od 500.000, dinara.

Ustavni sud je Rešenjem Už-4642/2010 od 27. novembra 2012. godine odbacio ustavnu žalbu Preduzeća za trgovinu, proizvodnju i usluge eksport-import „BE-DRE“ d.o.o. izjavljenu protiv navedene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 6/10 od 9. septembra 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje da je inicijalno činjenično i pravno stanje u predmetu Suda Už-4642/2010 identično sa činjeničnim i pravnim stanjem u ovom predmetu Už-8788/2012. Međutim, između predmeta Už-4642/2010 i ovog predmeta postoje suštinske razlike. Najpre, podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-4642/2010 je kao tužilac i revident u parničnom postupku priložio samo „lager listu“, dok je podnosilac ustavne žalbe u ovom predmetu Už-8788/2012 kao tužilac i revident u parničnom postupku priložio „lager listu“ i otpremnice, te su nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke zasnovani upravo na „lager listi“ i otpremnicama. Zatim, u predmetu Už-4642/2010 prvostepeni i drugostepeni sud su u parničnom postupku cenili dokaznu snagu „lager liste“, te je i Vrhovni kasacioni sud imao mogućnost da vrši ocenu pravne snage „lager liste“, što je i učinio, tako što je utvrdio da „lager lista“ nema dokaznu snagu, ali je tamo revidentu dosudio pravičnu naknadu u smislu člana 224. ZPP, dok u ovom predmetu Už-8788/2012 nižestepeni sudovi u parničnom postupku uopšte nisu cenili dokaze, odnosno nisu utvrđivali činjenično stanje (to je urađeno samo u prvoj prvostepenoj presudi od 2006. godine, koja je ukinuta). Upravo ove suštinske razlike opravdavaju različito postupanje Ustavnog suda u predmetu Už-4642/2010 i u ovom predmetu Už-8788/2012.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Už 1089/2012: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog oduzete robe
• Už 1354/2012: Odluka Ustavnog suda o naknadi štete za oduzetu robu tokom ratnog stanja
• Už 455/2011: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 3952/2011: Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene procesnog prava u reviziji