Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio drugostepenu presudu. Nižestepeni sudovi su pogrešno kvalifikovali zahtev za naknadu za korišćenje vozila kao naknadu štete, što je dovelo do arbitrerne primene materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ace Jovanovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ace Jovanovića i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Kraljevu Gž. 454/14 od 6. avgusta 2014. godine i presudom Osnovnog suda u Kraljevu P. 3086/13 (09) od 21. februara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Kraljevu Gž. 454/14 od 6. avgusta 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 3086/13 (09) od 21. februara 2014. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aca Jovanovića iz Niša je, 8. decembra 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 454/14 od 6. avgusta 2014. godine i presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 3086/13 (09) od 21. februara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Višeg suda u Kraljevu Gž. 454/14 od 6. avgusta 2014. godine odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Kraljevu P. 3086/13 (09) od 21. februara 2014. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 2986/12, plati naknadu za korišćenje teretnog vozila „Lada niva“ registarske oznake NI 134-63 u periodu od 14. aprila do 25. maja 1999. godine. U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, garantovano članom 32. stav 1. Ustava , iz razloga što su drugi sudovi na području Republike Srbije u istovetnim činjeničnim i pravnim situacij ama nalazili da se na potraživanje na ime naknade za korišćenje stvari ne može primeniti trogodišnji rok zastarelosti, te da potraživanje zastareva u roku od deset godina, odnosno da se ima primeniti član 371. Zakona o obligacionim odnosima u vezi s čim se ukazuje na presude Višeg suda u Beogradu Gž. 4289/14 od 10. jula 2014. godine, Trgovinskog suda u Nišu P. 989/07 od 9. januara 2009. godine i Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 1745/08 od 30. decembra 2008. godine; da su prilikom donošenja osporenih presuda nadležni sudovi zauzeli pogrešno stanovište da je tužilac, saglasno članu 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, bio dužan da, pre podnošenja tužbe, nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, imajući u vidu stav u obrazloženju odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 3784/97 od 1. oktobra 1997. godine da „obraćanje oštećenog nadležnom organu nije procesna pretpostavka za vođenje spora“; da je Osnovni sud u Kraljevu u konkretnom slučaju trebalo da donese presudu zbog izostanka, a umesto toga je doneo nezakonitu i nepravilnu odluku koja je potvrđena od strane Višeg suda u Kraljevu; da je donošenjem nezakonitih i nepravilnih odluka došlo do povrede člana 58. Ustava, jer je podnosilac lišen prava na svoju imovinu, koju nije mogao da uživa za vreme NATO agresije, niti mu je isplaćena naknada na ime korišćenja i amortizacije vozila; da je upravo zbog ovakvog postupanja sudova podnosilac pretrpeo štetu koja se ogleda u mirnom uživanju njegove imovine i mogućnosti pravičnog zadovoljenja, te stoga potražuje naknadu štete u iznosu od 4.000 evra, u dinarskoj proitvvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, ukine osporene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovnu odluku, utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u navedenom iznosu i svoju odluku objavi u „Službenom glasniku RS“.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvida u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Kraljevu je osporenom presudom P. 3086/13 (09) od 21. februara 2014. godine odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 2986/12, plati na ime naknade za korišćenje teretnog vozila „Lada niva“ registarske oznake NI 134-63 u periodu od 14. do 25. aprila 1999. godine iznos od 6.569,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. juna 1999. godine do isplate i na ime amortizacije istog vozila za period od 16. aprila 1999. do 25. maja 1999. godine iznos od 21.124 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. marta 2009. godine do isplate (stav prvi izreke) i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove ovog parničnog postupka (stav drugi izreke.).

U obrazloženju osporene prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je pravni osnov ovog spora naknada štete, nastala po osnovu korišćenja vozila od strane Vojske Jugoslavije, a saglasno Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze od 23. jula 1998. godine, te da bi pravo na naknadu štete proizlazilo upravo iz pomenute uredbe; da bi, u konkretnom slučaju, polazeći od člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi svojom radnjom umanjio imovinu tužioca za iznos od 8.693,88 dinara, koji je utvrđen na osnovu ekonomsko-finansijskog veštačenja, i odnosi se na naknadu tužiocu za korišćenje njegovog vozila u iznosu od 6.569,88 dinara i na naknadu za amortizaciju vozila u iznosu od 2.124,00 dinara, te bi tuženi članom 185. stavom 2. Zakon o obligacionim odnosima bio obavezan da isplati tužiocu na ime naknade materijalne štete, pomenuti iznos od 8.693,88 dinara; da je međutim, bez obzira na sve napred navedeno, sud odlučio shodno stavu 1. izreke presude, jer je članom 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, koji u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima predstavlja specijalni zakon, za konkretni tužbeni zahtev, određeno da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, samo ukoliko oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora i taj zahtev ne bude usvojen u celini, ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, što tužilac nije učinio; da tužbeni zahtev tužioca ne može biti osnovan jer je za nastanak obaveze na strani tužene nedostajala činjenica da je tužilac pokrenuo odgovarajući postupak pred vojnim pravobranilaštvom; da ovo ne predstavlja procesnu pretpostavku za vođenje ovog spora, već činjenicu koja može proizvesti materijalnopravno dejstvo, te stvoriti obavezu na strani tužene, da kako ta činjenica nije nastupila i nije stvorena obaveza na strani tužene, samim tim nije stvoreno ni pravo na isplatu naknade štete na strani tužioca i njegov zahtev da mu tužena isplati iznos od 8.693,88 dinara, koliko bi mu pripalo da je pokrenuo navedeni postupak kod pravobranilaštva, je neosnovan, jer ta obaveza tužene nije nastala; da tužilac nije postupio u skladu sa članom 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tj. iako je teret dokazivanja sporne činjenice bio na njemu, istu nije dokazao; da obaveza tužene nije nastala, te nije mogla nastupiti zastarelost potraživanja po osnovu iste.

Viši sud u Kraljevu je osporenom presudom Gž. 454/14 od 6. avgusta 2014. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Kraljevu P. 3086/13 (09) od 21. februara 2014. godine.

Prema pravnom stanovištu Višeg suda, prvostepena odluka ne sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti one na koje se ukazuje žalbom, a prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku je dao jasne i prihvatljive razloge, koje u svemu prihvata i taj sud, pa ih nije potrebno ponavljati u smislu člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je suprotno navodima žalbe tužioca, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da prema članu 20. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, vlasniku oduzete stvari pripada naknada od dana oduzimanja do dana vraćanja stvari; da prema oceni toga suda, pravna priroda ove naknade je naknada štete za period korišćenja stvari, da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud pravilno utvrdio da tužilac nije postupio u skladu sa odredbom člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije i nije se obraćao nadležnom vojnom pravobranilaštvu sa zahtevom za obeštećenje van spora, pa je pravilno odbio njegov tužbeni zahtev; da pored toga, tužilac svoje pravo na naknadu za korišćenje predmetnog vozila i obavezu da se obrati tuženoj zahtevom za obeštećenje van spora nije pokušao da ostvari nakon prestanka ratnih dejstava, već je tužbu podneo 2009. godine, dakle deset godina nakon vraćanja predmetnog vozila, tako da njegovo oklevanje u ostvarenju pravnih ovlašćenja protivreči načelu savesnosti i poštenja, posebno imajući u vidu i traženu zakonsku zateznu kamatu; da žalbeni navodi nisu od takvog značaja da bi mogli dovesti do drugačije odluke suda, a činjenica da prvostepeni sud nije na ročištu na kome nije pristupila tužena doneo presudu zbog izostanka, suprotno navodima žalbe, ne predstavlja postupanje suda na način kojim se vređa pravo stranke na pravično suđenje; da bi, naime, i u slučaju donošenja presude zbog izostanka, prvostepeni sud morao da u obrazloženju utvrdi činjenično stanje i ceni sve one okolnosti i činjenice, koje je cenio i utvrdio i u ovoj ožalbenoj presudi, i da na činjenično stanje pravilno primeni materijalno pravo i to član 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02), važećim u vreme oduzimanja predmetnog vozila, bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje, pored ostalog, građani dužni da daju motorna, prevozna i specijalna vozila, a da sredstva iz stava 1. ovog člana popisuje Savezno ministarstvo za odbranu (član 26. st. 1. i 2.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 38/99 i 9/01), važećom u vreme oduzimanja predmetnog vozila 14. aprila 1999. godine, bilo je propisano: da se ovom uredbom uređuje organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica (u daljem tekstu: vlasnici stvari) u miru, za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, određuju pokretne i nepokretne stvari (u daljem tekstu: stvari) koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje i propisuje evidencija tih stvari, način njihovog uzimanja, vraćanje i visina naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari (član 1.); da vlasnici stvari izvršavaju materijalnu obavezu za potrebe Vojske Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska) i druge potrebe odbrane zemlje, u skladu sa Zakonom o odbrani, odredbama ove uredbe i drugim aktima nadležnih državnih organa (član 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je odštampana uz ovu Uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Nakon stupanja na snagu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe 26. aprila 1999. godine, do izmena koje su stupile na snagu 10. marta 2001. godine, članom 19. je bilo propisano da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada u visini amortizacije.

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05, 44/05), članom 192, je bilo propisano da se obaveza vojnog lica da naknadi štetu koju je u vezi sa vršenjem službe učinilo državi - SRJ i odgovornost države za štete koje vojna lica učine u vezi sa vršenjem službe utvrđuju po opštim propisima o naknadi štete, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, a odredbama člana 194. je bilo propisano da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud (stav 1.), da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora (stav 2.), da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (stav 3.).

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno.

Povodom navoda ustavne žalbe kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u donošenju osporenih presuda, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi pošli od pravnog stava da tužbeni zahtev podnosioca po svojoj prirodi predstavlja zahtev za naknadu štete za korišćenje stvari od strane Vojske Jugoslavije u utuženom periodu, te da je stoga podnosilac imao obavezu da se, u skladu sa članom 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, pre podnošenja tužbe obrati nadležnom vojnom pravobranilaštvu sa zahtevom za obeštećenje van spora, te da kako je tužilac propustio da to da učini, tužbeni zahtev je trebalo odbiti.

U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da je odredbama Zakona o odbrani, važećeg u vreme oduzimanja predmetnog vozila od podnosioca ustavne žalbe, bilo propisano da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada, čime je zakonodavac u konkretnom slučaju napravio razliku između ovakve naknade i naknade štete, a što nadležni sudovi u osporenim presudama nisu imali u vidu. Ustavni sud je stanovišta da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju potražuje naknadu za korišćenje oduzete stvari, te se ne može govoriti o naknadi štete u smislu Zakona o obligacionim odnosima, koja je rezultat nekog štetnog događaja ili povrede ugovorne obaveze. U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je podnosiocu ustavne žalbe predmetno vozilo bilo oduzeto za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za korišćenje predmetnog vozila mora biti rešeno primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze. Kako za ostvarivanje prava na naknadu za oduzetu stvar, kao i naknadu za korišćenje stvari, nije propisan poseban rok, to se na pitanje zastarelosti ovog potraživanja mora primeniti odredba člana 371. Zakona o obligacionim odnosima budući da naknada za korišćenje stvari ne predstavlja naknadu štete, već dug tužene prema vlasniku stvari.

Ovakvo stanovište o pravnoj prirodi naknade za korišćenje stvari oduzete na osnovu navedenih propisa o materijalnoj obavezi, Ustavni sud je već zauzeo u svojoj Odluci Už- 608/2008 od 21. januara 2010. godine i većem broju drugih odluka.

S obzirom na napred izneto, po oceni Ustavnog suda, odredba člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kojom je bila propisana obaveza oštećenog lica, kome je štetu pričinilo vojno lice u vezi sa vršenjem službe, da pre nego što protiv države podnese tužbu, nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, ne bi se mogla primeniti na konkretni slučaj, jer kao što je napred izneto, naknada za korišćenje oduzete stvari u izvršavanju materijalne obaveze po svojoj prirodi ne predstavlja naknadu štete.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da pravno stanovište na osnovu koga su nadležni sudovi odbili tužbeni zahtev ne predstavlja ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnog prava, te da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 454/14 od 6. avgusta 2014. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 3086/13 (09) od 21. februara 2014. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, te poništio osporenu drugostepenu presudu i odredio da Viši sud u Kraljevu ponovo odluči o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se ukazuje na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da se može očekivati da u ponovnom postupku po žalbi protiv prvostepene presude bude otklonjena povreda ustavnog prava podnosioca, te da podnosilac u ustavnoj žalbi nije bliže opredelio zahtev za naknadu materijalne štete, niti pružio dokaze o pretprljenoj šteti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti