Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljkama povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro sedam godina. Neefikasno postupanje suda, uključujući donošenje pogrešnih odluka koje su kasnije ukidane, identifikovano je kao glavni razlog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-879/2009
02.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milene Golubović, Marije Paramentić i Ljiljane Đorđić, svih iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milene Golubović, Marije Paramentić i Ljiljane Đorđić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 75/10 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Privrednom sudu u Valjevu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milena Golubović iz Valjeva je 9. juna 2009. godine, Marija Paramentić i Ljiljana Đorđić, obe iz Valjeva, su 15. juna 2009. godine, svaka posebno, a preko istog punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, podnele ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 741/08. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-879/2009, Už-992/2009 i Už-1052/2009. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), spojio postupke po ustavnim žalbama u predmetima Už-879/2009, Už-992/2009 i Už-1052/2009, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što su predmeti Už-992/2009 i Už-1052/2009 pripojeni predmetu Už-879/2009.

U ustavnim žalbama je navedeno da su podnositeljke kao bivše radnice podnele 2004. godine tužbu protiv tuženog AD „MINSA“ iz Valjeva, zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, kao i zbog naknade štete usled nezakonitog otkaza. Delimičnom presudom je pravnosnažno utvrđeno da otkaz ugovora o radu nije bio zakonit, ali da nije okončan postupak po tužbenom zahtevu za naknade štete uzrokovane nezakonitim otkazom. Dalje je navedeno da je Zakonom o radu propisano da se radni spor mora okončati pravnosnažno u roku od šest meseci od podnošenja tužbe, ali da taj rok nije poštovan jer je sud odlučio da se sa postupkom za utvrđivanje činjenica koje su bitne za naknadu štete zastane do odluke o izjavljenoj reviziji protiv pravnosnažne delimične presude, čime je došlo do neopravdanog odugovlačenja postupka. Istaknuto je da je na opisani način podnositeljkama prouzrokovana materijalna i nematerijalna šteta.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P1. 75/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Valjevu P1. 741/08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljke ustavne žalbe i još pet tužilja su 25. maja 2004. godine podnele zajedničku tužbu Opštinskom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog AD „Uzor“ iz Valjeva (pravni prethodnik AD „MINSA“ iz Valjeva), radi poništaja odluka tuženog kojima su tužiljama otkazani ugovori o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti. Tužbom je traženo da se tužilje vrate na rad, kao i da im se isplate zaostale zarade. Opštinski sud je formirao predmet pod brojem P1. 463/04.

Rešenjem P1. 463/04 od 13. jula 2004. godine Opštinski sud je naložio punomoćniku tužilja da uredi tužbu, pod pretnjom odbačaja, da bi istu „neuređenu“ tužbu 1. novembra 2004. godine dostavio tuženom na odgovor. Nakon jednog ročišta za glavnu raspravu održanog 10. decembra 2004. godine, na ročište zakazano za 2. mart 2005. godine punomoćnici stranaka nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani, pa je Opštinski sud doneo rešenje P1. 463/04 kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom. Punomoćnik tužilja je 18. marta 2005. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, da bi Opštinski sud 29. marta 2005. godine navedeni predlog rešenjem P1. 463/04 odbacio kao neblagovremen. Postupajući po žalbi tužilja, Okružni sud u Valjevu (u daljem tekstu: Okružni sud) je rešenjem Gž1. 308/05 od 26. maja 2005. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilja i potvrdio rešenja Opštinskog suda P1. 463/04 od 2. marta 2005. godine i P1. 463/04 od 29. marta 2005. godine.

Postupajući po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti tužilja, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev II 57/06 Sgzz 48/06 od 13. aprila 2006. godine kojim je: stavom prvim izreke delimično usvojio reviziju tužilja i ukinuo rešenje Opštinskog suda P1. 463/04 od 2. marta 2005. godine i rešenje Okružnog suda Gž1. 308/05 od 26. maja 2005. godine u delu kojim je to prvostepeno rešenje potvrđeno i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje; stavom drugim izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda Gž1. 308/05 od 26. maja 2005. godine u delu kojim je potvrđeno rešenje Opštinskog suda P1. 463/04 od 29. marta 2005. godine; stavom trećim izreke odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužilja izjavljen protiv rešenja Okružnog suda Gž1. 308/05 od 26. maja 2005. godine i rešenja Opštinskog suda P1. 463/04 od 29. marta 2005. godine i P1. 463/04 od 2. marta 2005. godine. Spisi predmeta su 8. novembra 2006. godine vraćeni Opštinskom sudu.

Opštinski sud je delimičnom presudom P1. 581/07 od 2. avgusta 2007. godine usvojio tužbene zahteve tužilja i poništio odluke tuženog kojima su tužiljama otkazani Ugovori o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti i obavezao tuženog da tužilje vrati na posao.

Postupajući po žalbi tuženog od 19. februara 2008. godine, Okružni sud presudom Gž1. 241/08 od 24. aprila 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio delimičnu presudu P1. 581/07 od 2. avgusta 2007. godine.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. II 1047/08 od 2. oktobra 2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda Gž1. 241/08 od 24. aprila 2008. godine.

Tužilje su podneskom od 5. novembra 2008. godine urgirale da sud zakaže ročište za glavnu raspravu, da bi ročište zakazano za 12. februar 2009. godine bilo odloženo zbog bolesti postupajućeg sudije. Tuženi je zatim 16. aprila 2009. godine predložio delegaciju nadležnosti, sa obrazloženjem da se na Opštinski sud vrši pritisak od strane tužilja, te stoga ročište zakazano za taj isti dan nije održano. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 291/09 od 7. maja 2009. godine odbijen je predlog za određivanje stvarno nadležnog suda u ovom predmetu i spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu 29. maja 2009. godine.

Sledeće ročište za glavnu raspravu zakazano za 30. septembar 2009. godine, odloženo je na neodređeno vreme „zbog tekuće reforme pravosuđa“.

Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu 24. februara i 29. marta 2010. godine, sada Osnovni sud u Valjevu (u daljem tekstu: Osnovni sud) je doneo rešenje P1. 75/10 od 13. aprila 2010. godine kojim je prekinuo parnični postupak usled otvaranja postupka likvidacije nad tuženim.

Tužilje su podneskom od 8. decembra 2010. godine zahtevale da se parnični postupak nastavi, da bi Osnovni sud doneo rešenje P1. 75/10 od 9. decembra 2010. godine kojim je u stavu prvom izreke nastavio postupak prekinut rešenjem P1. 75/10 od 13. aprila 2010. godine, dok se u stavu drugom izreke oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Privrednom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Privredni sud) kao stvarno i mesno nadležnom. Spisi predmeta su 6. januara 2011. godine dostavljeni Privrednom sudu na dalju nadležnost.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Zakonom o parničnom postupku je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.). Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakonu o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i pet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu 25. maja 2004. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao nešto duže od pet godina.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, jer je u tužbi istaknuto više zahteva (utvrđivanje zakonitosti otkaza ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti, vraćanje na rad, naknada štete u vidu izgubljene zarade).

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljke ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o zakonitosti prestanka njihovih radnih odnosa, kao i o naknadi štete u vidu izgubljene zarade.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljke ničim nisu doprinele dugom vremenskom trajanju sudskog postupka, jer za takvo nešto nisu ni imale interes. Štaviše, one su podneskom od 5. novembra 2008. godine urgirale da Opštinski sud, nakon što su spisi predmeta vraćeni iz Vrhovnog suda Srbije, što pre zakaže ročište za glavnu raspravu.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je pre svega neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, Opštinski sud je 2. marta 2005. godine doneo rešenje P1. 463/04 u kome je konstatovano da se tužba smatra povučenom, zbog toga što punomoćnici stranaka nisu pristupili na ročište za glavnu raspravu, a bili su uredno pozvani. Navedeno prvostepeno rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda Gž1. 308/05 od 26. maja 2005. godine, da bi oba rešenja bila ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev II 57/06 Sgzz 48/06 od 13. aprila 2006. godine, uz obrazloženje da pre donošenja rešenja prvostepenog suda stranke nisu bili upozorene na zakonske posledice izostanka sa ročišta, pa zbog toga nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja koji se smatra da je tužba povučena. Na opisani način parnični postupak je neopravdano produžen za 20 meseci.

Pored toga, nakon vraćanja spisa iz Vrhovnog suda Srbije 8. novembra 2006. godine, Opštinski sud je zakazao ročište za glavnu raspravu tek devet meseci kasnije - 2. avgust 2007. godine.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, ponašanje Opštinskog suda koje je uslovilo da se parnični postupak neopravdano produži za skoro dve i po godine, se nikako ne može smatrati efikasnim. Takođe, odredbom člana 435. Zakona o parničnom postupku je propisana hitnost u rešavanju radnih sporova, a posebno prilikom određivanja rokova i ročišta. Međutim, Opštinski sud nije postupao na način propisan navedenim zakonima.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljkama ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda dovelo do toga da parnični postupak, proistekao iz radnog odnosa, traje šest godina i deset meseci i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Privrednom sudu u Valjevu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 1551/10 okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljke ustavne žalbe nisu podnele zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljkama ustavne žalbe, kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti