Povreda prava na pravično suđenje zbog neprimene odredaba o bračnoj tekovini

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Izvršni sud je proizvoljno odbacio prigovor trećeg lica, zanemarujući zakonsku pretpostavku o zajedničkoj svojini supružnika stečenoj u braku, iako je upis bio izvršen samo na ime dužnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelice Berežnji Somborac iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelice Berežnji Somborac i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici I. 5/10 od 30. jula 2012. godine i IPV(I). 298/13 od 27. septembra 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici IPV(I). 298/13 od 27. septembra 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe podnetom protiv rešenja tog a suda I. 5/10 od 30. jula 2012. godine .

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelica Berežnji Somborac iz Sremske Mitrovice podnela je, 30. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Ljubice Beserovac, advokata iz Sremske Mitrovice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici I. 5/10 od 30. jula 2012. godine i IPV(I). 298/13 od 27. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da u predmetnom izvršnom postupku nije pravilno odlučeno o prigovoru podnositeljke kao trećeg lica kojim je tražila da se izvršenje na njenom suvlasničkom udelu na predmetu izvršenja proglasi nedopuštenim ; da je suvlasnički udeo na predmetu izvršenja stekla po osnovu zajedničke bračne tekovine sa svojim bivšim suprugom još 1975. godine, i u tu svrhu je priložila sudsko poravnanje, ali da kao neuka stranka navedeno poravnanje nije proknjižila kroz zemljišne knjige.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja. Tražila je naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškove sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

U brakorazvodnoj parnici koja je vođena u predmetu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 506/75, sudskim poravnanjem od 21. avgusta 1975. godine tuženi V.B. je dozvolio tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, da upiše svoj suvlasnički udeo na spornoj nepokretnosti u javne knjige.

Bivši suprug podnositeljke ustavne žalbe, V.B, bio je dužnik novčanog potraživanja izvršnom poveriocu M.V. Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem I. 421/94 od 1. septembra 1994. godine odredio obezbeđenje predmetnog novčanog potraživanja, zasnivanjem založnog prava – hipoteke na spornoj nepokretnosti.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem I. 542/94 od 13. januara 1995. godine odredio izvršenje protiv izvršnog dužnika V.B, na osnovu izvršne isprave - rešenja Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici I. 421/94 od 1. septembra 1994. godine. Nakon smrti izvršnog dužnika, izvršni postupak je nastavljen protiv njegovih zakonskih naslednika.

Treće lice, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je prigovor Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici, kojim je tražila da se izvršenje na njenom suvlasničkom udelu na predmetu izvršenja proglasi nedopuštenim.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je osporenim rešenjem I. 5/10 od 30. jula 2012. godine odbacio kao nedozvoljen navedeni prigovor trećeg lica, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je utvrdio da treće lice stupa u izvršni postupak u svojstvu izvršnog dužnika. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da kako je sporna nepokretnost opterećena hipotekom u korist poverioca, to isti, po tzv. pravnom principu sledovanja, ima pravo da se namiri iz založene nepokretnosti bez obzira da li je ona promenila vlasnika i držaoca; da je ovaj sud cenio da je treće lice ishodovalo presudu kojom se utvrđuje njeno suvlasništvo na predmetu izvršenja a koji je ranije opterećen hipotekom u korist poverioca, ali to ne sprečava dozvoljeno izvršenje; da s obzirom na to da je treće lice steklo pravo susvojine na nepokretnosti koja je predmet prodaje u ovom izvršnom postupku nakon donošenja rešenja o izvršenju, to su ispunjeni uslovi da imenovana stupi u ovaj izvršni postupak kao izvršni dužnik, u smislu člana 23. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Sudsko veće Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici je osporenim rešenjem IPV(I). 298/13 od 27. septembra 2013. godine odbilo kao neosnovan prigovor trećeg lica i potvrdilo rešenje sudije pojedinca. U obrazloženju ovog osporenog rešenja je navedeno: da je prigovor neosnovan iz razloga što u momentu upisa hipoteke, treće lice (izvršni dužnik), nije bila suvlasnik na predmetu izvršenja; da se pravo svojine stiče upisom u zemljišne knjige, te stoga činjenica da je treće lice (izvršni dužnik) stekla prava suvlasništva na nepokretnostima ranije, a upis tog prava ishodovala po donošenju rešenja o izvršenju, nema uticaj na dalji tok ovog izvršnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 176. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11) je propisano: da se smatra da su supružnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnostima upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim udelima (stav 1.); da se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud (stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe, kao treće lice u izvršnom postupku, tražila da se proglasi nedopuštenim izvršenje na njenom suvlasničkom udelu na spornoj nepokretnosti (predmetu izvršenja), a koji suvlasnički udeo je stekla po osnovu bračne tekovine sa prvobitnim izvršnim dužnikom. U tu svrhu, podnositeljka ustavne žalbe je priložila sudsko poravnanje P. 506/75 od 21. avgusta 1975. godine po kome je njen bivši supružnik (prvobitni izvršni dužnik) priznao podnositeljki pravo susvojine na predmetu izvršenja. Izvršni sud je u osporenim rešenjima pravnosnažno odbacio podnositeljkin predlog, navodeći da je podnositeljka ustavne žalbe stekla pravo susvojine na predmetu izvršenja tek upisom svog suvlasničkog udela u javne knjige, a koji upis je izvršen nakon upisa hipoteke na predmetu izvršenja, te je stoga izvršni poverilac, kao hipotekarni poverilac, mogao da traži izvršenje na celoj hipotekovanoj nepokretnosti, bez obzira u čijoj svojini ili državini se nepokretnost (odnosno njen deo) nalazila u trenutku određenja izvršenja. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da je izvršni sud u osporenim rešenjima naveo osnovne principe hipoteke iz merodavnih zakonskih odredbi. Međutim, pravo susvojine koje je stečeno po osnovu braka, što je ovde slučaj, potpada pod posebni zakonski režim. Posebnost bračne tekovine ogleda se u tome da se u odnosu na ovaj pravni institut primenjuje zakonska pretpostavka iz člana 176. stav 2. Porodičnog zakona koja glasi da se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud. Izvršni sud nije naveo niti primenio navedenu zakonsku odredbu koja je od pravnog značaja za rešavanje konkretne pravne stvari, i takva sudska radnja je, po oceni Ustavnog suda, dovela u sumnju pravičnost izvršnog postupka u celini. Ustavni sud je slično pravno stanovište već zauzeo i u Odluci Už-570/2012 od 27. novembra 2014. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici I. 5/10 od 30. jula 2012. godine i I. IPV(I). 298/13 od 27. septembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio rešenje Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici IPV(I). 298/13 od 27. septembra 2013. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o prigovoru podnositeljke podnetom protiv rešenja Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici I. 5/10 od 30. jula 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnoj tački obrazloženja, zbog čega Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenih ustavnih prava.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe da joj Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i poništaj osporenog akta, dovoljna i adekvatna satisfakcija, te je odbio zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da joj Ustavni sud dosudi materijalnu štetu, za sada je preuranjen. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci ovoga suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić