Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu M. M. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 14 godina. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 1.400 evra, dok žalbu protiv revizijskog rešenja odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2157/11 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 550/98) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. M. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 506/13 od 27. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Beograda je, 30. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika T. R, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2157/11 kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 506/13 od 27. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je veoma detaljno i hronološki obrazložila činjenično stanje i tok predmetnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je još 12. novembra 1998. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene H. p. škole iz Beograda, radi utvrđenja da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme; da je tužilja zasnovala kod tužene radni odnos na određeno vreme radi zamene odsutnog radnika, da je radnik koga je zamenjivala preminuo 15. marta 1998. godine, te je tužilja prema članu 13. stav 1. tačka 3. Zakona o radnim odnosima zasnovala radni odnos na neodređeno vreme sa 15. martom 1998. godine; da tužilji nikada nije dostavljeno rešenje o prestanku radnog odnosa kako bi na njega mogla da uloži pravni lek, već joj je 1. septembra 1998. godine uručena radna knjižica u kojoj je upisan dan prestanka radnog odnosa - 31. avgust 1998. godine; da su postupajući sudovi zauzeli pravni stav da je tužba tužilje nedozvoljena iz razloga što tužilja nikada nije pokrenula spor za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ali tužilja nije bila u mogućnosti da ulaže pravni lek na rešenje o prestanku radnog odnosa, jer joj isto nije bilo uručeno na zakonit način; da u situaciji kada tužilja nije mogla pokrenuti postupak za zaštitu prava kod nadležnog suda tužbom za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, jer takvo rešenje nije ni postojalo, niti je ikada tužilji dostavljeno na zakonit način, tužilji je jedino prestojalo da podnese utvrđujuću tužbu u smislu člana 188. ZPP u vezi sa članom 13. Zakona o radnim odnosima važećim u vreme podnošenja tužbe, ali su sudovi uporno izbegavali meritornu odluku po postavljenom tužbenom zahtevu čime su povredili pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava; da imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o radnom sporu, te da se merodavnim odredbama Zakona o parničnom postupku propisuje hitnost postupanja sudova u radnim sporovima, podnositeljka nalazi da je petnaestogodišnje trajanje ove parnice uveliko prekoračilo standarde suđenja u razumnom roku iz čega proizlazi da je podnositeljki povređeno ovo ustavno pravo.

Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno revizijsko rešenje. Zahtevala je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akta ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2157/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. novembra 1998. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu za utvrđenje protiv tužene H. p. škole iz Beograda. Predmet je dobio broj P1. 550/98.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu prvo ročište je bilo zakazano za 21. april 1999. godine, ali nije bilo održano jer na strani tužene niko nije došao. Zatim su održana dva ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno zbog odsustva tužilje, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu od 7. oktobra 1999. godine nije prisustvovala tužilja, zastupnik tuženog je predložio mirovanje postupka i sud je doneo rešenje P1. 550/98 od 7. oktobra 1999. godine da postupak u ovoj stvari miruje. Tužilja je 10. januara 2000. godine podnela sudu predlog za nastavak postupka i prvo sledeće ročište je održano 29. februara 2000. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 550/98 od 29. februara 2000. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme 15. marta 1998. godine u H. p. školi u Beogradu, na radnom mestu profesora tehnoloških predmeta, što je tužena dužna da prizna, kao i sva prava tužilji iz radnog odnosa počev od 1. septembra 1998. godine; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da plati iznos od 7.500,00 dinara, na ime troškova postupka; u stavu trećem izreke odbijen je zahtev tužilje za iznos od 9.750,00 dinara, što predstavlja razliku između dosuđenog i traženog iznosa naknade troškova postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž I. 737/2000 od 28. novembra 2000. godine ukinuta je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 550/98 od 29. februara 2000. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 336/01 i održana su dva ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i izvršen je uvid u celokupne spise predmeta, dok tri ročišta nisu bila održana, i to jedno zbog sprečenosti posupajućeg sudije, a dva zbog odsustva zastupnika tužene.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 336/01 od 11. novembra 2002. godine utvrđeno je da je tužba povučena. U obrazloženju rešenja je navedeno da na raspravu 11. novembra 2002. godine nije pristupio punomoćnik tužilje, iako je uredno obavešten, a izostanak nije opravdao.

Podnositeljka je podneskom od 13. decembra 2002. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje i navela je da ukoliko sud ne dozvoli povraćaj u pređašnje stanje, da se taj podnesak ima smatrati žalbom protiv rešenja P1. 336/01 od 11. novembra 2002. godine kojim je tužba povučena.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 336/01 od 21. aprila 2003. godine nije dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje, a Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1101/03 od 4. juna 2003. godine vratio spise prvostepenom sudu radi ocene blagovremenosti podnete žalbe. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 336/01 od 1. avgusta 2003. godine odbačena je žalba tužilje kao neblagovremena, dok je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž I. 2361/03 od 19. novembra 2003. godine uvažena žalba tužilje, ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 336/01 od 1. avgusta 2003. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Zatim su pred prvostepenim sudom održana tri ročišta, na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i u određenu dokumentaciju Doma zdravlja N. B, dok dva ročišta nije bilo održano, i to jedno zbog nestanka struje u sudu, a jedno zbog nedostavljanja traženog izveštaja Doma zdravlja N. B.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 336/01 od 26. juna 2006. godine odbačen je predlog za vraćanje u pređašnje stanje kao neblagovremen, a rešenjem tog suda P1. 336/01 od 2. jula 2007. godine ispravljeno je prvostepeno rešenje zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž 1. 5286/07 od 24. oktobra 2007. godine ukinuto je ožalbeno rešenje P1. 336/01 od 26. juna 2006. godine, ispravljeno rešenjem P1. 336/01 od 2. jula 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Zatim je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 336/01 od 13. maja 2008. godine odbačen kao neblagovremen predlog tužilje za povraćaj u pređašnje stanje, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3794/08 od 10. septembra 2008. godine ukinuo je rešenje P1. 336/01 od 13. maja 2008. godine i predmet je vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 336/01 od 29. aprila 2009. godine odbačen je predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje kao neblagovremen, a rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 331/10 od 13. maja 2010. godine ukinuto je rešenje P1. 336/01 od 29. aprila 2009. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11505/10 od 10. avgusta 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, a rešenjem Višeg suda u Beogradu, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11505/10 od 10. avgusta 2010. godine; u stavu drugom izreke ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 336/01 od 11. novembra 2002. godine, kojim je tužba povučena i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Zatim je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet dobio broj P1. 2157/11 i održana su tri ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušani su jedan svedok i parnične stranke.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2157/11 od 29. juna 2012. godine tužba je odbačena kao nedozvoljena i obavezana je tužilja da tuženoj isplati troškove parničnog postupka u visini od 49.500,00 dinara, a rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2157/11 od 4. septembra 2012. godine ispravljeno je isto prvostepeno rešenje zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 726/12 od 22. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2157/11 od 29. juna 2012. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P1. 2157/11 od 4. septembra 2012. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 506/13 od 27. juna 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 726/12 od 22. novembra 2012. godine.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je navedeno: da pobijano rešenje nije zahvaćeno bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti; da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje da je tužilja kod tužene zasnovala radni odnos na neodređeno vreme 15. marta 1998. godine, na radnom mestu profesora tehnoloških predmeta; da je zahtev baziran na činjenicama da je tužilja putem javnog oglašavanja zasnovala radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, koji je u međuvremenu preminuo, usled čega je došlo do ispunjenja zakonom propisanih uslova za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme; da je tužilji kod tužene prestao radni odnos 31. avgusta 1998. godine, na osnovu rešenja broj 193 od 20. juna 1998. godine, za koje rešenje tužilja tvrdi da joj nije uručeno, ali je za činjenicu prestanka radnog odnosa saznala prijemom radne knjižice 1. septembra 1998. godine, od kada faktički i ne obavlja rad kod tužene; da kod ovako utvrđenih činjenica i postavljenog tužbenog zahteva, te kako tužilja u roku od 15 dana od dana saznanja za prestanak radnog odnosa nije pokrenula spor za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, nižestepeni sudovi zaključuju da nema pravni interes da vodi spor po postavljenom utvrđujućem tužbenom zahtevu zbog čega su tužbu tužilje odbacili kao nedozvoljenu; da je u smislu člana 188. ZPP u vezi sa članom 13. Zakona o radnim odnosima, važećeg u vreme podnošenja tužbe, tužilja mogla tražiti utvrđenje preobražaja radnog odnosa, jer takva tužba predstavlja utvrđenje postojanja pravnog odnosa koji je predviđen posebnim propisima, te je o tužbi tužilje trebalo meritorno odlučiti; da činjenica da je tužilji kod tužene radni odnos prestao 31. avgusta 1998. godine i da tužilja u roku iz člana 114. stav 1. Zakona o radnim odnosima nije pokrenula postupak za zaštitu prava kod nadležnog suda tužbom za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa vodi neosnovanosti zahteva po tužbi tužilje u predmetnom sporu kojom traži da se utvrdi da je kod tužene zasnovala radni odnos na neodređeno vreme.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 12 . novembra 199 8. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak koji za predmet ima radni spor okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Ukupno trajanje predmetnog postupka od 14 i po godina koji nije bio posebno složen, u znatnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku i predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud ukazuje da je procesni zakon koji se primenjivao u predmetnom parničnom postupku propisivao da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju.

Dakle, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca, kao bivšeg zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem roku.

Ustavni sud nalazi da je prekomernom trajanju postupka doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnositeljku bio od egzistencijalnog značaja, dok je sama podnositeljka neznatno doprinela dužini trajanja postupka jer ona ili njen punomoćnik nisu prisustvovali na dva ročišta što je doprinelo produženju postupka od pet meseci.

Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno spornih činjeničnih ili pravnih pitanja koje bi postupajući sud morao da razreši.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je pokrenut pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 550/98, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 2157/11, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 506/13 od 22. novembra 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna osporenom revizijskom odlukom koja nije doneta u njenu korist, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da preispita zakonitost revizijskog rešenja.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepene odluke kao i revizije protiv drugostepene odluke, nije navela razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je revizijski sud osporeno rešenje doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnositeljke ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je revizijski sud dovoljno jasno i detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, utvrđeno da je podnositeljki prestao radni odnos 31. avgusta 1998. godine, na osnovu rešenja broj 193. od 20. juna 1998. godine, za koje rešenje tužilja tvrdi da joj nije bilo uručeno, ali je za činjenicu prestanka radnog odnosa podnositeljka saznala prijemom radne knjižice 1. septembra 1998. godine, od kada faktički i ne obavlja rad kod tužene, te kako podnositeljka u zakonskom roku od 15 dana od dana saznanja za prestanak radnog odnosa nije pokrenula spor za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, na potpuno ustavnopravno prihvatljiv način je zaključeno da ona nema pravni interes da vodi spor po postavljenom utvrđujućem tužbenom zahtevu, te je tužba tužilje odbačena kao nedozvoljena. Dakle, revizijski sud je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio svoj stav da imajući u vidu da tužilja u roku iz člana 114. stav 1. Zakona o radnim odnosima nije pokrenula postupak za zaštitu prava kod nadležnog suda tužbom za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ta činjenica vodi neosnovanosti zahteva po tužbi tužilje u predmetnom sporu.

Iz svega navedenog proističe da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 506/13 od 27. juna 2013. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti