Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i osam meseci. Odgovornost je pripisana nedelotvornom postupanju sudova i dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Osečine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu – Sudska jedinica u Osečini u predmetu P. 521/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Osečine je , 31. decembra 2015. godine, preko punomoćnika Dž . D, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Osečini P. 521/12 od 25. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je ova parnica za naknadu materijalne štete dugo trajala, pri čemu prvostepeni sud uopšte nije uvažio navode podnosioca koje je isticao u postupku, za razliku od navoda tuženih, pa da je na kraju odbio kao neosnovan njegov tužbeni zahtev. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova na ime sastavljanja ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Osečini P. 521/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :

Tužilac S. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. marta 2009. godine Opštinskom sudu u Osečini tužbu protiv tuženih B . V . i M . V, radi naknade materijalne štete, ističući da je sedmogodišnji sin tuženih 8. decembra 2008. godine bacio petardu u senjak tužioca koji se nalazi u dvorištu njegove kuće, a u kome su se nalazili crep, seno, čamove daske i ostali materijal, koji su u potpunosti izgoreli u požaru.

Osnovni sud u Valjevu – Sudska jedinica u Osečini, koji je u međuvremenu preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je 10. novembra 2010. godine presudu P. 1843/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu na ime naknade materijalne štete isplate odgovarajući novčani iznos. Prvostepena presuda je 21. decembra 2010. godine otpravljena iz suda.

Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 990/11 od 1. decembra 2011. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje, nalazeći da Osnovni sud u Valjevu nije na pouzdan i nesumnjiv način utvrdio koji je uzrok nastale štete, imajući u vidu kontradiktornost iskaza policijskih službenika koji su u postupku prikupljanja obaveštenja ispitivali sina tuženih. Drugostepeni sud je 22. decembra 2011. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, sa pismenim otpravcima navedenog ukidajućeg rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 521/12, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 10. april 2012. godine.

Osnovni sud u Valjevu – Sudska jedinica u Osečini je 25. juna 2013. godine doneo osporenu presudu P. 521/12, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da na osnovu izvedenih dokaza u ovom postupku, kojima je sud poklonio poverenje, nije utvrđeno da je požar na senjaku tužioca prouzrokovan radnjom mal. N.V, niti je utvrđeno da je sin tuženih petardu bacio u senjak tužioca; da je tokom postupka utvrđeno da je sin tuženih bacio dve petarde sa velike udaljenosti od kuće tužioca (400 m i 274,5 m), pa da petarde sa te udaljenosti nisu mogle prouzrokovati požar u senjaku tužioca, zbog čega ne postoji ni deliktna odgovornost tuženih; da je sud, pored toga, izvršio uvid u izveštaj Centra za socijalni rad iz Osečine, u kome je konstatovano da mal. N.V. nije vaspitno zapušten, te da ga roditelji nisu zanemarivali i da ga dovoljno nadziru, pa nema odgovornosti tuženih kao roditelja, u smislu odredbe člana 165. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima. Osporena presuda je 2. avgusta 2013. godine otpravljena iz suda.

Nakon što je tužilac podneo žalbu protiv prvostepene presude, odnosno tuženi odgovor na navedeni redovni pravni lek, Osnovni sud u Valjevu je u septembru 2013. godine dostavio spise predmeta Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je 5. novembra 2015. godine doneo presudu Gž. 6786/13, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio osporenu prvostepenu presudu, prihvatajući u celini obrazloženje Osnovnog suda u Valjevu prema kome tužilac nije dokazao da postoji uzročno-posledična veza između radnji sina tuženih i nastale štete.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je prvostepeni sud zakazao ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu (7. maja, 15. juna, 9. jula, 20. avgusta i 1. oktobra 2009, 14. juna, 24. juna, 7. oktobra i 10. novembra 2010, 10. aprila, 14. juna, 4. septembra, 16. oktobra i 4. decembra 2012, 6. marta, 17. aprila i 25. juna 2013. godine), od kojih je 14 održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. jun 2010. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za njegovo održavanje, ročište zakazano za 10. april 2012. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca, dok ročište zakazano za 6. mart 2013. godine nije održano zbog sprečenosti veštaka .

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa tšo manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 9. marta 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Osečini i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6786/13 od 5. novembra 2015. godine.

Kada je reč o dužini trajanja ovog predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao šest godina i osam meseci, što bi samo po sebi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu za naknadu materijalne štete protiv tuženih, nalazeći da su oni deliktno odgovorni kao roditelji mal. N.V, za koga je u tužbi tvrdio da je izazvao požar u kome je izgoreo senjak podnosioca, pa da nije bilo neposrednih svedoka spornog događaja, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parnice. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li postoji uzročno-posledična veza između radnji sina tuženih i nastale štete. U tom pogledu, parnični sud je tokom glavne rasprave saslušao stranke i 11 svedoka (pri čemu je izveo i dokaz suočavanjem dva policijska inspektora Ž.T. i Ž.M, koji su povodom spornog događaja obavili razgovor sa mal. N.V.), izveo dokaz veštačenjem putem veštaka četiri različite specijalističke struke i uviđajem na licu mesta, te pročitao mnogobrojne pismene dokaze. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je on u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju ovog obligacionopravnog spora, jer je jedno ročište za glavnu raspravu odloženo iz razloga koji se može staviti u krivicu podnosioca.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ova parnica efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno dovelo do neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da u ovoj pravnoj stvari nije održano dva ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Sprečenost sudskog veštaka i neuredna dostava poziva za ročište učesnicima u postupku, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje predmetnog parničnog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. O neefikasnom postupanju sudova u ovom predmetu govori i činjenica da prvostepeni sud u periodu od 1. oktobra 2009. do 14. juna 2010. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju blagovremenog okončanja spora. Takođe, Osnovni sud u Valjevu je 10. novembra 2010. godine doneo presudu P. 1843/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, zasnivajući stav o odgovornosti tuženih na kontradiktornim iskazima policijskih službenika koji su ispitivali mal. N.V, te je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Gž. 990/11 od 1. decembra 2011. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Valjevu nakon nepuna četiri meseca od dana prijema ukidajućeg drugostepenog rešenja zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema tog rešenja. Ustavni sud je ocenio da postoji doprinos Apelacionog suda u Beogradu prekomerno dugom trajanju ove parnice koji se manifestovao u ponovnom postupku nakon ukidanja prve prvostepene presude, imajući u vidu da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv osporene presude Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Osečini P. 521/12 od 25. juna 2013. godine trajao dve godine i dva meseca.

Polazeći od svih iznetih razloga, a uzimajući u obzir i da je prvostepeni sud u oba navrata prekoračio rok za izradu pismenog otpravke presude, u smislu odredbe člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. s tav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Osečini P. 521/12 od 25. juna 2013. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka parničnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporene sudske odluke ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pravo je suda da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene. Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud u obrazloženju osporene presude izložio sve dokaze koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i da je jasno izneo (koristeći se i suočenjem svedoka policijskih inspektora koji su prikupljali obaveštenja povodom spornog događaja) da podnosilac ustavne žalbe nije ponudio dokaze neposrednog karaktera koji bi potvrdili postojanje uzročno -posledične veze između radnje sina tuženih i nastale štete u njegovom senjaku, dajući pri tome logične i razumljive razloge zašto nije poklonio poverenje iskazima svedoka na kojima je podnosilac temeljio osnovanost svog tužbenog zahteva, a koji nisu imali neposredna saznanja o samom spornom događaju.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je tokom prvostepenog postupka omogućeno podnosiocu ustavne žalbe da svoj tužbeni zahtev obrazloži, da predlaže dokaze i sudeluje u njihovom izvođenju, tj. da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. Stoga Ustavni sud smatra da nema mesta tvrdnji podnosioca ustavne žalbe da je narušena procesna jednakost stranaka na njegovu štetu u predmetnom parničnom postupku.

Što se tiče navoda ustavne žalbe da je u ovom parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu ovog prava izvodi iz povrede prava na procesnu jednakost stranaka, kao elementa prava na pravično suđenje. Kako je Sud prethodno zaključio da su očigledno neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je u ovom obligacionopravnom sporu povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, to je ocenjeno da nema mesta ni tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu neznatni doprinos podnosioca ustavne žalbe dugom trajanju parničnog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.