Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za isplatu razlike u zaradi. Iako je primena odredbe o zastarelosti samog prava iz ZOO na radne odnose ustavnopravno upitna, odluka nije arbitrearna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. O . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. O . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2762/16 od 30. septembra 2016. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 393/15 od 18. jula 2016. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. O . iz Kraljeva je , 21. novembra 2016. godine, preko punomoćnika U . M, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2762/16 od 30. septembra 2016. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 393/15 od 18. jula 2016. godine, zbog povrede prava na imovinu i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je arbitreran zaključak parničnih sudova o zastarelosti prava na isplatu razlike u zaradi zbog proteka roka iz člana 373. Zakona o obligacionim odnosima; da zarade pripadaju korpusu prava iz člana 60. stav 4. Ustava kojih se zaposleni ne može odreći ; da primena navedenog člana Zakona o obligacionim odnosima na zarade znači gubitak prava na zaradu ne samo za dospele iznose, već i za ubuduće, što je u suprotnosti sa članom 60. stav 4. Ustava; da se, zbog navedenog , zastarelost potraživanja zarada može utvrđ ivati isključivo na osnovu Zakon a o radu; da se Socijalni program, na kome je podnosilac ustavne žalbe zasnovao svoj tužbeni zahtev, kao deo međudržavnog ugovora koji je Narodna skupština ratifikovala, neposredno primenjuje, tako da tuženi poslodavac nije mogao da ponudi manji iznos zarada od onog koji je Socijalnim programom bio predviđen.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređena označena ustavna prava .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen e presud e i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 393/15 od 18. jula 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuži oca S. O , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tuženi „N .“ a.d. Novi Sad isplati razliku u zaradi za period od jula 2011. do avgusta 2012. godine, kao i deo zarade na ime učešća u ostvarenoj dobiti za 2011. i 2012. godinu.

Odlučujući o žalbi tuž ioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporen u presud u Gž1. 2762/16 od 30. septembra 2016. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu presudu u celini potvrdio .

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, na osnovu ugovora o radu od 1. juna 2006. godine; da je na osnovu Sporazuma od 17. avgusta 2012. godine tužiocu radni odnos prestao 31. avgusta 2012. godine; da je odredbom člana 9. Socijalnog programa od 17. juna 2008. godine, koji su zaključili Vlada Pepublike Srbije , tuženi, reprezentativni sindikat kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Pepublike Srbije i gr ane, propisano da se poslodavac obavezuje da odmah nakon preuzimanja „N.“ a.d. Novi Sad, u smislu odredbe čl ana 1. alineja l, izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15%, a u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života plus realan rast, u skladu sa rezultatima posl ovanja i rastom bruto društvenog proizvoda, a u periodu važenja Socijalnog programa ( od 17. juna 2008. d o 31. decembra 2012. godine); da je na osnovu ugovora o prodaji i kupovini akcija preuzimanje „N .“ a.d. Novi Sad izvršeno 11. februara 2009. godine; da je tuženi svim zaposlenima u „N.“ a.d, pa i tužiocu, za mesec april 2009. godine isplatio jednokratni dodatak na zaradu u visini od 15% od vrednosti osnovne zarade, u skladu sa članom 49. Kolektivnog ugovora tuženog iz januara 2007. godine; da je tuženi, na osnovu Odluke od 30. aprila 2009. godine, svim zaposlenima, osim menadžerima I i II grupe, isplatio jednokratni dodatak na aprilsku zaradu u visini od 15% od vrednosti osnovne zarade; da tuženi nije trajno povećavao zaradu zaposlenima, uključujući i tužioca, u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, a u skladu sa članom 9. Socijalnog programa ; da ukoliko bi se uvećanje od 15% izvršilo na zaradu tužioca iz sporno g perioda, tražena razlika bi iznosila 97.197,35 dinara, a visina zatezne kamate 158.249,78 dinara, računajući od dana prispeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do dana veštačenja; da tuženi tužiocu nije isplatio zaradu iz dobiti za 2011. i 2012. godinu; da je, saglasno Kolektivnom ugovoru tuženog od 9. maja 2011. godine, poslodavac mogao, na osnovu svoje odluke, zaposlenima da isplati zaradu iz dobiti, po godišnjem obračunu, srazmerno učešću zarada u godišnjem fondu zarada u kalendarskoj godini u kojoj je iskazana dobit; da je ostvarena dobit tuženog u 2011. godini iznosila 40.601.667 dinara, koja je, prema odluci od 5. juna 2012. godine, raspoređen a na pokriće gubitaka prenesenih iz ranijih godina; da je ostvarena dobit tuženog u 2012. godini iznosila 49.456.516 dinara, koja je odlukom od 18. juna 2013. godine raspoređena tako što je izvršena isplata dividend e akcionarima , u ukupnom bruto iznosu od 12.364.129 dinara, dok je preostali iznos od 36.696.100 dinara ostao neraspoređen.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca; da je tužba u predmetnoj pravnoj stvari podneta 5. avgusta 2014. godine; da je odredbom člana 196. Zakona o radu propisano da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze; da je najstarije neispunjeno potraživanje tužioca dospelo 10. juna 2009. godine, kada je kod tuženog isplaćivana zarada za maj 2009. godine; da prema odredbama čl. 372. i 373. Zakona o obligacionim odnosima povremena potraživanja zastarevaju za tri godine, a samo pravo iz koga proističu za pet godina od dospelosti najstarijeg dospelog potraživanja; da je, s tim u vezi, pravilno prvostepeni sud ocenio da je zastarelo samo pravo tužioca na traženu razliku zarada, koja ima karakter povremenog potraživanja, jer je odredbom člana 9. Socijalnog programa propisano da se odmah po preuzimanju tuženi obavezuje da izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15%, a u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života plus realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa; da se razlog za gubitak prava tužioca, ne samo za buduća povremena potraživanja, već i za ona pre nastupanja zastarelosti dospelih potraživanja, nalazi u činjenici naknadnog prestanka pravnog osnova, utemeljenog na navedenoj odredbi Socijalnog programa; da s obzirom na to da nakon izvršene isplate zarade zaposlenima za april 2009. godine tuženi nije vršio uvećanje zarada zaposlenima, tužilac neosnovano ističe da je tuženi isplatama zarada nakon aprila 2009. godine prekinuo zastarelost; da pored iznetih razloga, osnov za utuženo potraživanje tužioca ne može predstavljati ni član 9. Socijalnog programa; da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu, samo kada je to određeno Zakonom o radu; da Socijalni program i u slučaju kada je njegovo donošenje predviđeno međunarodnim sporazumom nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba i druge aktivnosti; da je takvo stanovište izraženo i u Odluci Ustavnog suda Uo-150/2013 od 30. januara 2014. godine; da Socijalni program nije mogao konkretno da uređuje ni buduće odnose koji treba da nastanu posle prestanka njegove važnosti, kao što je predviđeno u članu 20, ako se ima u vidu da se programom, pored ostalih aktivnosti, mogu predviđati samo mere i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim radom je prestala potreba; da bi pravo na jednokratno i trajno uvećanje zarade od 15% predviđeno Socijalnim programom postalo konkretno pravo zaposlenih, odnosno obaveza poslodavca prema zaposlenima, to je moralo biti regulisano kolektivnim ugovorom, odnosno ugovorom o radu; da to posebno iz razloga što je Socijalni program (prema članu 6.) deo privatizacione dokumentacije, kupoprodajnog ili drugog ugovora u postupku vlasničke promene tuženog, te da nepoštovanje odredbi Socijalnog programa od strane poslodavca predstavlja osnov za raskid kupoprodajnog ugovora; da to predstavlja razlog više zbog kojeg se Socijalni progra m ne može smatrati opštim aktom, u smislu Zakona o radu; da je prvostepeni sud pravilno odbio i tužbeni zahtev tužioca za isplatu dela zarade iz dobiti za 2011. i 2012. godinu; da je pravo zaposlenih na zaradu iz dobiti ili prihoda od kapitala, saglasno odredbi člana 14. Zakona o radu, kao i odgovarajućim odredbama Kolektivnih ugovora tuženog iz januara 2007. i maja 2011. godine, predviđeno samo kao mogućnost, u smislu obaveze poslodavca; da to pravo zaposlenima kod tuženog pripada pod u slovima koji su kumulativno ispunjeni – da je u poslovnoj godini ostvarena dobit i da za isplatu dela zarade iz dobiti postoji odluka nadležnog organa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da s obzirom na to da je odlukom od 5. juna 2012. godine ostvarena dobit iz 2011. godine raspoređena na pokriće gubitaka prenesenih iz ranijih godina, dok odluka od 18. juna 2013. godine nije predvidela raspodelu dobiti iz 2012. godine zaposlenima, prvostepeni sud je pravilno ocenio da tužilac neosnovano potražuje od tuženog deo zarade iz dobiti ostvarene u 2011. i 2012. godin i.

4. Odredbama Ustava, na čij u povred u se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o radu („S lužbeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09 ) (u daljem tekstu: ZOR) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu samo kada je to ovim zakonom određeno (član 1.); da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8.); da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu, najmanje jedanput mesečno, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec (član 110. stav 1.); da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze (član 196.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja, da kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti (član 373. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosi lac ustavne žalbe , u suštini, ukazuje na proizvoljn ost zaključaka parničnih sudova da je, u konkretnom slučaju, zastarelo samo pravo na isplatu razlike u zaradi, kao i da Socijalni program tuženog od 17. juna 2008. godine nema karakter opšteg akta kojim se uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa.

Osnovni sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu su saglasni u oceni da su predmetn a potraživanj a zastarel a, u smislu člana 196. ZOR, ali i da je , zbog činjenice da je od dospeća najstarijeg neispunjenog pojedinačnog potraživanja do podnošenja tužbe proteklo više od pet godina , zastarelo samo pravo podnosioca ustavne žalbe na isplatu predmetne razlike u zaradi, saglasno članu 373. ZOO.

Ustavni sud polazi od toga da je odgovarajućim odredbama ZOR regulisano i pitanje dospelosti (član 110.) i pitanje zastarelosti potraživanja zarada (član 196.). Stoga Ustavni sud smatra da se Z OR u tom pogledu mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Z OO. Ustavni sud konstatuje da ZOR ne sadrži nijednu upućujuću normu o shodnoj primeni Z OO kada je reč o zastarelosti novčanih potraživanja iz radnog odnosa (uključujući i zarade) , zbog čega je primena člana 373. st. 1. i 2. ZOO na konkretan slučaj ustavnopravno neprihvatljiva.

Čak i ako se ostavi po strani odnos između ZOR i ZOO, Ustavni sud smatra da se uopšte ne može govoriti o gubit ku samog prava na zarad u usled neaktivnosti zaposlenog, tačnije njegovog propusta da u određenom periodu utuži poslodavca koji ne isplaćuje zarade ili vrši pogrešan obračun zarad a. Budući da bi zastarelost samog prava podrazumevala nemogućnost zaposlen og da zahteva ne samo dospele, već i buduće iznose zarad a, Ustavni sud je mišljenja da se neutuživanje poslodavca na taj način poistovećuje sa odricanjem od prava na pravičnu naknadu za rad, što je u suprotnosti sa članom 60. stav 4. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da je na opisani način mogla biti dovedena u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka.

Međutim, ne sme se zanemariti deo obrazloženja osporene drugostepene presude u kome se Apelacioni sud u Novom Sadu bavi pravnom prirodom Socijalnog programa tuženog od 17. juna 2008. godine. Obrazloženje dato u tom delu, po shvatanju Ustavnog suda, zasnovan o je na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, kao i oceni da Socijalni program od 17. juna 2008. godine, zaključen između Vlade Republike Srbije, tuženog i odgovarajućih reprezentativnih sindikata, ne može imati karakter opšteg akta kojim su uređena prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa. Takva ocena korespondira sa stanovištem koje je Ustavni sud izrazio u R ešenju IUo-150/2013 od 30. januara 2014. godine, a na koje se Apelacioni sud u Novom Sadu pozvao u obrazloženju osporene drugostepene presude. Ustavni sud je, baveći se ocenom ustavnosti i zakonitosti Kolektivnog ugovora tuženog od 9. maja 2011. godine i Aneksa broj 1 od 27. februara 2013. godine sa aspekta da li je taj opšti akt , kada je reč o visini otpremnine koja se isplaćuje po osnovu tzv. tehnološkog viška , mogao sadržati nepovoljnije uslove u odnosu na član 20. Socijalnog programa od 17. juna 2008. godine, konstatovao: da programi rešavanja viška zaposlenih, u koje spadaju i tzv. socijalni programi, nemaju značenje opštih pravnih akata, jer se njima ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavljaju akte poslovne politike, kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba; da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju Zakonom o radu i posebnim zakonom, kao i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu samo kada je to Zakonom o radu određeno; da stoga socijalni program, pa i u slučaju kada je njegovo donošenje predviđeno međudržavnim sporazumom, ne predstavlja vrstu opšteg akta kojim se uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada . Ustavni sud takođe ima u vidu i konstataciju Apelacionog suda u Novom Sadu da je propust tuženog da implementira Socijalni program kroz autonomnu regulativu mogao imati za posledicu samo raskid ugovora o privatizaciji „N .“ a.d. Novi Sad, ne i pravo zaposlenih na sudsku zaštitu, u okviru koje bi prava iz radnog odnosa zaposleni neposredno crpeli iz Socijalnog programa.

Dakle, bez obzira na ustavnopravnu neprihvatljivost ocene parnični h sudova o zastarelosti samog prava , Ustavni sud nalazi da njome pravičnost predmetnog parničnog postupka, u celini posmatrano, nije ugrožena, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, na ustavnopravno prihvatljiv način dovedeno u pitanje postojanje materijalnopravnih uslova za isplatu predmetne razlike u zaradi.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da osporen ima presud ama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2762/16 od 30. septembra 2016. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 393/15 od 18. jula 2016. godine nije povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravičn u naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15 ).

Budući da se ustavnom žalbom izričito ne osporava odluka parničnih sudova o tužbenom zahtevu za isplatu dela zarade iz dobiti ostvarene u 2011. i 2012. godini, Ustavni sud obrazloženja osporenih presuda, u tom delu , nije posebno razmatrao.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravičn u naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti