Ustavnopravna ocena zakonitosti dokaza pribavljenih nadzorom i snimanjem telefonskih razgovora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu osuđenog za davanje mita, koji je osporavao zakonitost snimaka telefonskih razgovora. Utvrđeno je da su razgovori snimljeni na osnovu naredbe istražnog sudije izdate za druge okrivljene, što čini dokaze zakonito pribavljenim i upotrebljivim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinka Gobeljića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. oktobra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubinka Gobeljića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Kp. 13/05 od 7. jula 2006. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž.I ok 1/07 od 16-18. aprila 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. ok 2/07 od 30. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinko Gobeljić iz Beograda, preko punomoćnika Slobodana Beljanskog i Vladimira Beljanskog, advokata iz Novog Sada, izjavio je 15. januara 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Kp. 13/05 od 7. jula 2006. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž.I ok 1/07 od 16-18. aprila 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. ok 2/07 od 30. novembra 2007. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim presudama povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje (član 32. stav 1.), posebna prava okrivljenog u krivičnom postupku (član 33. stav 1.), pravo na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja (član 41.), kao i ustavni princip o neposrednoj primeni zajemčenih prava (član 18. st. 1. i 2.). Prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje garantovana su i odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (čl. 6. i 8.) i Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (čl. 14. i 17.), te stoga osporene presude, prema navodima ustavne žalbe, nisu u saglasnosti ni sa ovim dokumentima. Predloženo je da Ustavni sud poništi osporene presude.
U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Kp. 13/05 od 7. jula 2006. godine podnosilac ustavne žalbe proglašen krivim za krivično delo davanja mita iz člana 255. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije (u daljem tekstu: KZ RS) i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine. Žalbu podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog odbio je Vrhovni sud Srbije presudom Kž. I ok 1/07 od 16-18. aprila 2007. godine, a njegov zahtev za ispitivanje zakonitosti tih pravosnažnih presuda odbio je Vrhovni sud Srbije presudom Kzp. ok 2/07 od 30. novembra 2007. godine.
Obrazlažući povredu Ustavom zajemčenih prava na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i tajnost opštenja (član 41.), podnosilac ustavne žalbe navodi da se osporene presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda ne može zasnivati. Reč je o snimcima prisluškivanih telefonskih razgovora podnosioca ustavne žalbe u periodu kada za nadzor i snimanje tih razgovora u odnosu na njega nije postojala naredba istražnog sudije. Svi snimci koji su korišćeni kao dokaz, sačinjeni su tokom juna, jula i avgusta 2005. godine, a naredba za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora u odnosu na podnosioca ustavne žalbe doneta je tek 8. septembra 2005. godine.
Neustavnost i nezakonitost osporenih presuda, prema navodima ustavne žalbe proizlazi iz odredaba Zakonika o krivičnom postupku kojima je uređeno pitanje prikupljanja dokaza nadzorom i snimanjem telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija (čl. 232. i 233.) i postupanja sa takvim dokazima (čl. 178, 273, 337. i 374.). U ustavnoj žalbi se navodi da je nedopušteno ekstenzivno tumačenje navedenih propisa kako se to čini u osporenoj presudi Vrhovnog suda Srbije Kzp. ok 2/07 od 30. novembra 2007. godine, u čijem je obrazloženju navedeno da su tokom tajnog prisluškivanja i snimanja razgovora osuđenog Gobeljića, iz vremena kada za njegovo prisluškivanje nije postojala naredba, od strane organa unutrašnjih poslova ''učinjeni neki nebitni propusti'' i da su ti propusti ''konvalidirani preslušavanjem transkripata i izostankom prigovora na njihovu sadržinu''. Podnosilac ustavne žalbe ističe da se podaci do kojih se došlo tajnim prisluškivanjem i snimanjem, na način suprotan zakonu, ne mogu konvalidirati i na njima se ne može zasnivati sudska odluka.
U ustavnoj žalbi se navodi i da je njenom podnosiocu povređeno pravo da bude upoznat sa sadržajem onoga što mu se stavlja na teret kao optuženom u krivičnom postupku, jer između sadržaja optužbe i sadržaja izreke presude postoje brojne i bitne razlike, čime je sud povredio objektivni identitet optužbe i optužbu prekoračio nasuprot odredbama člana 368. stav 1. tačka 8. u vezi sa članom 351. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, te da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, kao i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva i da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 41.).
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude, i to - presudu Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Kp. 13/05 od 7. jula 2006. godine, presudu Vrhovnog suda Srbije Kž.I ok 1/07 od 16-18. aprila 2007. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. ok 2/07 od 30. novembra 2007. godine, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Kp. 13/05 od 7. jula 2006. godine podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalih optuženih navedenih u presudi, oglašen krivim za izvršeno krivično delo davanja mita iz člana 255. stav 1. KZ RS i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 14. septembra 2005. godine do 7. jula 2006. godine. Podnosilac ustavne žalbe je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka plati iznos od 8.160 dinara, a na ime paušala 20.000 dinara. Navedenom presudom podnosilac ustavne žalbe oslobođen je optužbe za izvršenje krivičnog dela zločinačkog udruživanja iz člana 227. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS.
U obrazloženju presude, pored ostalog, navodi se: da je prema optuženom Ljubinku Gobeljiću doneta jedna naredba za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora i to dana 8. septembra 2005. godine, ali praktično na osnovu te naredbe nisu snimljeni razgovori optuženog Ljubinka Gobeljića, jer je komunikacija između optuženih u ovom krivičnom predmetu prestala već 31. avgusta i 1. septembra 2005. godine, kada su oni otkrili da se njihovi telefoni u potpunosti prisluškuju; da je sud izdvojio veliki broj razgovora obavljenih između opt. Ljubinka Gobeljića i Nenada Jovanovića upravo iz razloga što ti razgovori nisu bili obuhvaćeni ni jednom od naredbi istražnih sudija. U presudi se dalje navodi da se ne može prihvatiti ni primedba odbrane da se neovlašćeno koriste razgovori koji su opt. Ljubinko Gobeljić i Nenad Jovanović vodili sa optuženim Zoranom Jotićem, a optuženi Gobeljić i sa optuženim Ljubomirom Vučkovićem, jer se radi o razgovorima između optuženih za koje su u vreme izvršenja ove mere i vreme izdavanja naredbe postojali osnovi sumnje da su počinili krivična dela davanja i primanja mita, a radi se o razgovorima između optuženih koji učestvuju u izvršenju krivičnih dela za koja je dozvoljena primena nadzora iz člana 232. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP). Ovo tim pre što je u već usvojenoj praksi suda, koja je potvrđena i kroz odluke Vrhovnog suda Srbije, prihvaćeno da se razgovori između dvoje optuženih u situaciji kada postoji naredba samo za jednog optuženog mogu koristiti u odnosu na oba optužena, ukoliko su ispunjeni svi razlozi predviđeni zakonom, a bilo bi nemoguće koristiti razgovor između dvoje optuženih tako da se iz njihove konverzacije izdvoji samo ono što kaže jedan od optuženih, tj. jedan sagovornik. Na kraju sud obrazlaže da je odbijen predlog branioca optuženog Ljubinka Gobeljića da se iz spisa predmeta izdvoji jedan deo zapisnika sa saslušanja ovog optuženog kod istražnog sudije od 6. decembra 2005. godine, i to deo koji se odnosi na njegovu odbranu vezanu za komentare povodom slušanih telefonskih razgovora, a koji su rešenjem veća izdvojeni iz spisa predmeta. Ovaj predlog sud je odbio prevashodno iz razloga celishodnosti i tehničkih problema da se tako nešto izvede, jer se optuženi Gobeljić u okviru svoje odbrane, između ostalog, samo u jednom delu izjašnjavao i o audio zapisima razgovora koji su naknadno odlukom veća izdvojeni iz spisa predmeta. Sud je utvrdio da nije potrebno izdvajati delove ovog zapisnika, jer delovi te odbrane optuženog nisu korišćeni u analizi njegove odbrane, niti se u svojoj odbrani na glavnom pretresu optuženi Ljubinko Gobeljić izjašnjavao o dokazima koji su izdvojeni iz spisa predmeta.
Protiv navedene presude Okružnog suda u Beogradu, podnosilac ustavne žalbe izjavio je Vrhovnom sudu Srbije žalbu, koja je osporenom presudom tog suda Kž.I ok 1/07 od 16-18. aprila 2007. godine odbijena kao neosnovana, a ožalbena prvostepena presuda potvrđena. U obrazloženju ove presude se navodi da se neosnovano u žalbama optuženog (ovde podnosioca ustavne žalbe) Ljubinka Gobeljića i njegovih branilaca ukazuje da transkripti snimljenih razgovora u odnosu na optuženog Gobeljića nisu mogli biti korišćeni, jer u odnosu na ovog optuženog nije doneta nikakva naredba istražnog sudije za prisluškivanje telefonskih razgovora u vreme snimanja istih, već je to učinjeno tek 8. septembra 2005. godine. Ovo iz razloga što snimci telefonskih razgovora koji su korišćeni kao dokazni materijal i koji se odnose na telefonske razgovore optuženog Ljubinka Gobeljića i opt. Zorana Jotića i Ljubomira Vučkovića, nisu nastali prisluškivanjem telefonskih razgovora optuženog Ljubinka Gobeljića, već nadzorom i snimanjem telefonskih razgovora brojeva telefona optuženog Zorana Jotića, za koga je doneta prva naredba o prisluškivanju 2. juna 2005. godine i optuženog Ljubomira Vučkovića, za koga je prva naredba o prisluškivanju od strane istražnog sudije doneta 28. aprila 2005. godine, po predlogu Okružnog javnog tužioca, pri čemu su sve naredbe donete u zakonom predviđenom postupku i formi, sadrže sve zakonom predviđene elemente, pa pošto je optuženi Gobeljić sa pomenutim optuženima telefonom razgovarao nakon donošenja ovih naredbi, dakle u periodu kada su one važile, a kasnije su u zakonskim rokovima i produžavane od strane istražnog sudije, to se snimci tako snimljenih telefonskih razgovora, kada je optuženi Gobeljić razgovarao sa opt. Jotićem i Vučkovićem, čiji su telefoni prisluškivani, mogu koristiti kao dokazni materijal, pogotovu jer se radilo o identičnim činjenicama i radnjama koje su u odnosu na opt. Jotića i Gobeljića imale obeležja krivičnog dela davanje mita, a u odnosu na optuženog Vučkovića krivičnog dela primanje mita, dakle krivičnih dela zbog kojih je po naredbi istražnog sudije i odobrena mera nadzora i snimanja telefonskih razgovora opt. Vučkovića i Jotića. U vezi s tim, po navodima iz osporene presude neosnovani su i navodi iz pomenutih žalbi da provostepeni sud nije mogao zasnovati presudu na delovima odbrana optuženih u kojima su se izjašnjavali i u vezi već izdvojenih snimaka telefonskih razgovora, budući da se prvostepeni sud u obrazloženju presude izričito izjasnio da zbog tehničkih problema u vezi sa formom zapisnika nije mogao te delove posebno izdvojiti, ali upravo iz tih razloga sud te delove odbrana optuženih nije koristio prilikom analize odbrana optuženih i utvrđivanja činjeničnog stanja. Što se tiče navoda u žalbama optuženog Ljubinka Gobeljića da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 8. ZKP u smislu prekoračenja optužbe, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud navedenim izmenama u vezi činjenica koje je utvrdio tokom postupka prvenstveno kod krivičnih dela davanje i primanje mita, u pogledu preciziranja vremena izvršenja dela i kontakata optuženog Gobeljića sa sada pok. Milanom Radovanovićem, neznatno izmenio činjenični opis, ne povređujući pri tome identitet optužnog akta, pa su samim tim i u ovom delu izneti žalbeni navodi neosnovani.
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. ok 2/07 od 30. novembra 2007. godine odbijen je zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Kp. 13/05 od 7. jula 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž.I ok 1/07 od 16-18. aprila 2007. godine. U vezi sa navodima zahteva da se pravosnažna presuda Okružnog suda u Beogradu kojom su optuženi oglašeni krivim zasniva na transkriptima snimljenih telefonskih razgovora i video materijalu, koji dokazi su pribavljeni protivno odredbama čl. 232. i 233. ZKP, u presudi se navodi da sud nalazi da su prvostepeni i drugostepeni sud u svojim odlukama izneli dovoljno uverljivih razloga iz kojih se nesumnjivo može zaključiti da se radi o zakonito pribavljenim dokazima, kako u pogledu vremena početka prisluškivanja, tako i predloga nadležnog organa i zakonskog osnova da se pristupi prikupljanju ovih dokaza, koje su svemu prihvata i Vrhovni sud odlučujući po podnetim zahtevima. Ovo pogotovu kada se ima u vidu da su transkripti neposredno izvedeni na glavnom pretresu kao dokaz, da su isti u celosti preslušani i da na njihovu sadržinu nije bilo suštinskih prigovora, pa to što su eventualno u fazi prikupljanja dokaza od strane ovlašćenog organa unutrašnjih poslova učinjeni nebitni propusti, oni su bez sumnje konvalidirani preslušavanjem transkripata i izostankom prigovora na njihovu sadržinu. U vezi navoda branilaca osuđenih Ljubinka Gobeljića i Ljubomira Vučkovića da je prvostepenom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 8. ZKP i da je istu povredu učinio i drugostepeni sud ne otklanjajući je, a koja se ogleda u prekoračenju optužbe, prvenstveno kod krivičnih dela primanja i davanja mita, u presudi je istaknuto da je prvostepeni sud samo prilagodio činjenični opis dela u pogledu vremena izvršenja dela sa utvrđenim činjeničnim stanjem, ne povređujući pritom suštinski identitet optužnog akta.
4. Zakonikom o krivičnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS'', br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05 i 49/07), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih presuda, propisano je: da kad je u ovom zakoniku određeno da se na iskazu okrivljenog, svedoka ili veštaka ne može zasnovati sudska odluka, istražni sudija će po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka doneti rešenje o izdvajanju zapisnika o ovim iskazima iz spisa odmah, a najdocnije do završetka istrage, odnosno davanja saglasnosti istražnog sudije da se optužnica može podići bez sprovođenja istrage (član 178. stav 1.); da istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca, može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivična dela - protiv ustavnog uređenja ili bezbednosti, protiv čovečnosti i međunarodnog prava, sa elementima organizovanog kriminala (falsifikovanje i "pranje" novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom ili eksplozivnim materijama, trgovina ljudima), davanja i primanja mita, iznude i otmice, te da mere iz stava 1. ovog člana određuje istražni sudija obrazloženom naredbom, u kojoj se navode podaci o licu protiv kojeg se mera primenjuje, osnovi sumnje, način sprovođenja, obim i trajanje mere, da mere mogu trajati najduže tri meseca, a zbog važnih razloga mogu biti produžene za još tri meseca, da se izvođenje mere prekida čim prestanu razlozi za njihovu primenu, kao i da naredbu istražnog sudije iz stava 1. ovog člana izvršavaju organi unutrašnjih poslova i Bezbednosno-informativna agencija (član 232. st. 1. do 3.); da ako podaci dobijeni primenom mera iz člana 232. ovog zakonika nisu potrebni za vođenje krivičnog postupka ili ako javni tužilac izjavi da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka, sav prikupljeni materijal će se uništiti pod nadzorom istražnog sudije, koji će o tome sastaviti zapisnik, a ako je u primeni mera iz člana 232. ovog zakonika postupljeno suprotno odredbama ovog zakonika ili naredbi istražnog sudije, na prikupljenim podacima se ne može zasnivati sudska odluka, da će se na dobijene podatke i obaveštenja shodno primenjivati odredbe člana 99. ovog zakonika, a odredbe člana 178. stav 1, člana 273. stav 4, člana 337. stav 3. i člana 374. stav 4. ovog zakonika shodno će se primenjivati i na snimke sačinjene suprotno odredbama ovog i člana 232. ovog zakonika, te da se u slučaju iz st. 3. i 4. ovog člana podaci smatraju službenom tajnom (član 233. st. 3. do 5.); da ako veće utvrdi da se u spisima nalaze zapisnici ili obaveštenja iz člana 178. ovog zakonika, doneće rešenje o njihovom izdvajanju iz spisa (član 273. stav 4.).
5. Polazeći od sadržine osporenih presuda i tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su mu njima povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje (član 32. stav 1.), posebna prava okrivljenog u krivičnom postupku (član 33. stav 1.), pravo na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja (član 41.), kao i da je time prekršen ustavni nalog o neposrednoj primeni zajemčenih prava (član 18. st. 1. i 2.), Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba nije osnovana.
Razmatrajući povredu Ustavom zajemčenih prava na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i posebnih prava okrivljenog u krivičnom postupku (član 33. stav 1.), Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama navedena prava podnosioca ustavne žalbe nisu povređena. Ustavno jemstvo prava na pravično suđenje u krivičnom postupku podrazumeva obavezu sudova i drugih državnih organa koji učestvuju u postupku koji se protiv određenog lica vodi, da na zakonom propisan način razmotre pitanja koja se odnose na osnovanost optužbe protiv njega i o istoj odluče. Ustavni sud pri tom naglašava da se ocena pravičnosti suđenja vrši u odnosu na celinu sprovedenog krivičnog postupka i dokaza koji su u okviru njega izvedeni, a ne samo u odnosu na pojedine zakonske odredbe kojima je uređeno izvođenje određenih dokaza. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ocenjuje da su u osporenim sudskim odlukama dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se zasniva odluka o osnovanosti optužbe podnete protiv podnosioca ustavne žalbe. U okviru toga, po oceni Suda, nije povređeno ni odredbom člana 33. stav 1. Ustava zajemčeno posebno pravo okrivljenog da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega. Ustavni sud konstatuje da su pitanja zakonitosti izvođenja dokaza i pravne validnosti izvedenih dokaza koji se odnose na snimanje telefonskih razgovora koje je podnosilac ustavne žalbe vodio sa drugim okrivljenima, kao i pitanje identiteta optužnice, detaljno razmotrena u osporenim presudama. Razlozi osporavanja pravičnosti krivičnog postupka koji je vođen pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu pod brojem Kp. 13/05 izneti su i u žalbi na prvostepenu presudu i zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude koje je podnosilac ustavne žalbe kao okrivljeni u predmetnom krivičnom postupku izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Kp. 13/05 od 7. jula 2006. godine. Nadležni redovni sudovi su ta pitanja razmotrili u okviru svojih zakonom utvrđenih nadležnosti i, po oceni Ustavnog suda, u obrazloženju osporenih presuda dali ustavnopravno prihvatljive razloge koji se odnose na zakonsku zasnovanost osporene prvostepene presude, a sledstveno tome na njenu ustavnopravnu utemeljenost.
Konstatujući da je, u konkretnom slučaju, prikupljanje dokaza na koje se ustavnom žalbom ukazuje izvršeno u svemu u skladu sa zakonom, Ustavni sud ukazuje da čak i okolnost da su pojedini dokazi u krivičnom postupku nezakonito pribavljeni, sama po sebi ne podrazumeva obavezno utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje u tom postupku. Navedeni stav Ustavnog suda, pored ostalog, zasniva se i na praksi Evropskog suda za ljudska prava u ovoj oblasti. Evropski sud, naime, konstatuje da se ''u načelu ne isključuje korišćenje nezakonito dobijenih dokaza. Ipak, način na koji se dokaz pribavlja i njegova uloga u suđenju ispitaće se u kontekstu utvrđivanja da li je suđenje pravično u celini". Tako je Sud u predmetu Schenk protiv Švajcarske ustanovio da korišćenje snimaka, nezakonito pribavljenih u tom smislu što ih nije naložio istražni sudija, ne čini da je suđenje automatski nepravično, niti daje osnov za povredu prava per se.
U predmetu Khan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, u kojem je snimljen telefonski razgovor, dobijen bez ikakvog pravnog osnova, bio jedini dokaz, Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da njegovo korišćenje ipak nije nepravično, s obzirom da je postupak omogućio da podnosilac predstavke u dve sudske instance ospori njegovu pouzdanost i pravičnost njegovog prihvatanja. Nepostojanje adekvatnog zakonskog ovlašćenja za razne interventne policijske metode pribavljanja dokaza taj Sud smatra pre kao pitanje koje se pojavljuje u vezi prava na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nego kao problem pravičnosti per se prema članu 6. Konvencije''.
U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u predmetnom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja, zajemčeno odredbom člana 41. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da je Ustavom utvrđeno da su odstupanja od ovog prava dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 41. stav 2.).
S obzirom na to da je protiv podnosioca ustavne žalbe vođen krivični postupak i da su u okviru tog postupka, pod uslovima i na način predviđen zakonom, pored ostalih, prikupljani i dokazi snimanjem telefonskih i drugih razgovora osumnjičenih lica, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju odstupanje od Ustavom utvrđenog prava na nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja učinjeno pod uslovima utvrđenim Ustavom i na način propisan zakonom. Stoga nisu osnovani navodi ustavne žalbe da je u predmetnom krivičnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, kao vid prava na privatnost garantovanog odredbama člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Sud pritom konstatuje da su Ustavom Republike Srbije predviđena i bliže razrađena i ostala prava predviđena odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, te stoga ne nalazi povredu navedenih prava ni u odnosu na naznačene međunarodne dokumente.
U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na neposrednu primenu Ustavom zajemčenih prava u smislu odredbe člana 18. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da je Ustavom utvrđeno da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.). Iz navedenih ustavnih odredaba sledi da se Ustavom utvrđuje sadržina određenog prava i jemči njegovo ostvarivanje, a da se način i postupak njegovog ostvarivanja uređuje zakonom. Shodno tome, ostvarivanje prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje vrši se u skladu sa odredbama zakona koji uređuje postupanje nadležnog suda u krivičnom postupku. S obzirom da, po oceni Ustavnog suda, u predmetnom krivičnom postupku nisu povređena Ustavom garantovana prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, a u okviru toga ni posebna prava okrivljenog, kao ni pravo na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi ustavne žalbe koji se odnose na povredu ustavnog načela o neposrednoj primeni zajemčenih prava u smislu člana 18. Ustava.
S obzirom da nije utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), odbio ustavnu žalbu.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić