Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu okrivljenog i utvrđuje povredu prava na ograničeno trajanje pritvora. Sudovi nisu pružili dovoljne i relevantne razloge za produženje pritvora zbog opasnosti od bekstva, propuštajući da ocene sve okolnosti slučaja i mogućnost primene blaže mere.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Dragojlovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Dragojlovića i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu -Posebno odeljenje Kv.Po1. 568/11 od 9. novembra 2011. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu -Posebno odeljenje Kž2. Po1. 317/11 od 21. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe zajemčeno odredbama člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Dragojlović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 28 . decembra 2011. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 568/11 od 9. novembra 2011. godine i rešenj a Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 317/11 od 21. novembra 2011. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. st. 1. i 2, člana 27. stav 3, člana 30. st. 1. i 3, člana 31. st. 1, 2. i 3, člana 32. st. 1. i 2, člana 33. st. 1. i 6, člana 34. st. 1, 2. i 3, člana 36. st. 1. i 2. i člana 58. st. 1, 2. i 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi detaljno iznosi sadržinu rešenja kojima je prema njemu pritvor određen, a potom i produžavan. Navodi i razlozi koji se odnose isključivo na osporena rešenja o produženju pritvora , u suštini, svode se na sledeće: da je okrivljeni u istom krivičnom postupku N.B. „pušten bez ikakvih garancija“ da se brani sa slobode, dok je prema podnosiocu pritvor produžen; da trajanje pritvora u odnosu na podnosioca nije svedeno na najkraće neophodno vreme ; da su izjavljene žalbe protiv prvostepenog rešenja odbijene kao neosnovane osporenim drugostepenim rešenjem, a da se „ne daju jasni i konkretni razlozi za produženje pritvora, odnosno koje to okolnosti konkretno ukazuju na konkretnu opasnost od bekstva“; da su dati razlozi „apstraktni, identični, stereotipni, nedovoljni, netačni i irelevantni“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava, poništi osporena rešenja, odredi uklanjanje štetnih posledica i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor na žalbu Višeg suda u Beogradu VIII Su. 52/12-10 od 2. marta 201 2. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodi o se krivični postupak protiv podnosi oca ustavne žalbe i još jednog lica u predmetu K. Po1. 60/11, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

Krivični postupak je otpočeo donošenjem rešenja o sprovođenju istrage istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki.Po1. 14/11 od 18. marta 2011. godine.

Nakon sprovedene istrage koja je trajala šest meseci, Tužilaštvo za organizovani kriminal je 16. septembra 2011. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i protiv N.B. podiglo optužnicu Kt. 3/11.

Odlučujući o prigovorima protiv optužnice, Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje je rešenjem K v.Po1. 541/11 od 27. oktobra 2011. godine, vratio optužnic u Tužilaštv u za organizovani kriminal , kako bi , u roku od tri dana, otklonilo nedostatke u optužnici.

Tužilaštvo za organizovni kriminal je 14. novembra 2011. godine izmenilo optužnicu Kt. 3/11.

Iz obrazloženja rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.Po1. 60/11 od 26. decembra 2011. godine (kojim je odbijen kao neosnovan predlog podnosioca ustavne žalbe za određivanje jemstva) proizlazi da podnosilac do tada nije bio saslušan na glavnom pretresu, a da je pretres zakazan za 16. januar 2012. godine.

Dana 24. januara 2012. godine predmet K.Po1. 60/11 je dodeljen u rad drug om sudij i, kao predsednik u veća.

Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje se 5. marta 2012. godine rešenjem Kv.Po1. 131/12 oglasio funkcionalno nenadležnim za postupanje u predmetu K.Po1. 60/11 i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Višem sudu u Beogradu 29. marta 2012. godine.

Krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe nastavljen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 272/12.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (28. decembar 2011. godine) nalazio u pritvoru devet meseci i dvanaest dana, računajući od 16. marta 2011. godine , kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.Po1. 14/11 od 18. aprila 2011. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1), 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku.

Tokom istražnog postupka, pritvor je prema podnosicu ustavne žalbe produžavan rešenjima :

- Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 180/11 od 15. aprila 2011. godine (ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 103/11 od 29. aprila 2011. godine) i Kv.Po1. 216/11 od 6. maja 2011. godine (preinačeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 126/11 od 23. maja 2011. godine) za dva meseca ;

- Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kr.Po1. 7/2011 od 15. juna 2011. godine za tri meseca .

Ministarstvo unutrašnjih poslova-Policijska uprava za grad Beograd-Uprava za upravne poslove je 10. avgusta 2011. godine, u predmetu 06/2 broj 27-1633/11 , donelo rešenje o oduzimanju pasoša od podnosioca ustavne žalbe i rešenje o zabrani korišćenja lične karte podnosica ustavne žalbe (a po zahtevu istražnog sudije Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.Po1. 14/11 od 16. juna 2011. godine).

Rešenjem Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 441/11 od 16. septembra 2011. godine odbijen je, kao neosnovan, predlog i stražnog sudij e tog suda od 15. septembra 2011. godine za ukidanje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe (i prema okrivljenom N.B.), uz istovremeno određivanje mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor.

Nakon podizanja optužnice, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1), 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, za najduže 30 dana, rešenjima Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 445/11 od 16. septembra 2011. godine (ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 269/11 od 5. oktobra 2011. godine) i Kv.Po1. 502/11 od 14. oktobra 2011. godine ( ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 291/11 od 4. novembra 2011. godine ).

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv.Po1. 568/11 od 9. novembra 2011. godine prema podnosiocu ustavne žalbe je pritvor produžen za najviše 30 dana , na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok je pritvorski osnov propisan odredbama člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku „otpao“. Istim rešenjem je ukinut pritvor prema okrivljenom N.B. (koji je određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki.Po1. 14/11 od 8. jula 2011. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računao od 7. jula 2011. godine kada je lišen slobode).

Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje je u obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, naveo: da „veće smatra da i dalje postoji osnov za pritvor protiv okrivljenog Dejana Dragojlovića propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku“; da iz optužnice proizilazi osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret i da je za sebe i za privredno društvo „Medifarm“ d.o.o. iz Banja Luke pribavio imovinsku korist u ukupnom iznosu od 13.929.139,41 dinara; da pošto navedeni novac nije pronađen, „to ova okolnost upućuje na zaključak da okrivljeni i dalje raspolaže značajnim novčanim sredstvima i da bi taj novac mogao da koristi za bekstvo i skrivanje, posebno imajući u vidu da iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni Dejan Dragojlović faktički upravljao privrednim društvom „Medifarm“ iz Banja Luke (s obzirom da iz spisa proizilazi da je donosio sve poslovne odluke u tom preduzeću, da je u ime istog učestvovao u pregovorima u vezi sa nabavkom sporne medicinske opreme, kako sa predstavnicima Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, tako i sa inostranim partnerima i proizvođačem „Nukletron“, da je založio nepokretnosti u svom vlasništvu kao sredstvo obezbeđenja kredita koje je uzelo privredno društvo „Medifarm" d.o.o. iz Banja Luke, te da je bio ovlašćeno lice predstavništva tog preduzeća na teritoriji Republike Srbije), odnosno da je obavljao poslove prek o privredn og subjekta koje ima sedište u in ostranstvu – Bosni i Hercegovini i poslovno je vezan za Bosnu i Hercegovinu, a ima prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, u Beogradu“; da „kako je okrivljeni Dejan Dragojlović optužen da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena visoka kazna zatvora (do 12 godina), te kako se protiv ovog okrivljenog, po njegovoj izjavi, vode još tri druga krivična postupka... to sve navedene okolnosti u međusobnoj povezan osti, po mišljenju veća, jasno ukazuju na o pasnost od bekstva ukoliko bi se okrivljeni naša o na slobodi, čime bi postao nedostupan državnim organima Republike Srbije i na taj način ometao vođenje krivičnog postupka“.

Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2. Po1. 317/11 od 21. novembra 201 1. godine odbio , kao neosnovane , žalbe izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu -Posebno odeljenje Kv .Po1. 568/11 od 9. novembra 201 1. godine, nalazeći da su „pravilni razlozi koje je dao prvostepeni sud prilikom donošenja rešenja Kv.Po1. 568/11 od 9. novembra 2011. godine kojim je u stavu prvom okrivljenom Dejanu Dragojloviću produžio pritvor za trideset dana na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku...“.

Nakon podnošenja ustavne žalbe, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produž avan rešenjima Višeg suda u Beogradu (a koja su predmet drugih ustavnih žalbi).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije ( član 21. st. 1. i 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, kao i da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30. st. 1. i 3.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1 , 2. i 3. ); da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega i da se s vakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (član 32. st. 1. i 2.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st. 1. i 6.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom, kao i da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. st. 1, 2. i 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da je o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58. st. 1, 2. i 4.).

Zakonikom o krivičnom postupku (''Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva .

Član 146. stav 2. ZKP propisuje da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu.

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud polazi od već zauzetog stava da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Stoga Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenog odredbama člana 30. st. 1. i 3. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. Ustava.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31 , podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima op ravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Imajući u vidu navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava.

Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvrši o krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu. Pored postojanja osnovane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo , a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, što je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tačka 7 . obrazloženja), Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje i Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje su u osporenim rešenjima utvrdili da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva. Kao razloge koji su ukazivali na opasnost da će okrivljeni Dejan Dragojlović, ovde podnosilac ustavne žalbe , pobeći, nadležni sudovi su naveli: 1) da postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora do 12 godina i da je pribavio imovinsku korist u iznosu od 13.929.139,41 dinara; 2) da novac za koji postoji osnovana sumnja da ga je pribavio nije pronađen, te bi mogao da ga koristi za bekstvo i skrivanje; 3) da se, po njegovoj izjavi, vode još tri d ruga postupka protiv njega ; 4) da je poslovno vezan za Bosnu i Hercegovinu, a ima prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, u Beogradu.

Ustavni sud dalje konstatuje da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen 18. aprila 2011. godine po tri pritvorska osnova propisana članom 142. stav 1. ZKP, i to: zbog opasnosti od bekstva (tačka 1)), zbog opstrukcije krivičnog postupka sprečavanjem dokazivanja (tačka 2)) i zbog mogućnosti da ponovi krivično delo (tačka 3)). Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu od 9. novembra 2011. godine podnosiocu je pritvor produžen nakon podizanja optužnice, za najviše 30 dana, samo na osnovu tačke 1) stava 1. č lana 142. ZKP, kojom je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva. U vreme donošenja navedenog rešenja, podnosilac se nalazio u pritvoru skoro osam meseci, a u vreme podnošenja ustavne žalbe devet meseci i dvanaest dana.

Ustavni sud smatra da težina zaprećene kazne (u ovom slučaju kazna zatvora od 12 godina) može predstavljati indiciju za postojanje opasnosti od bekstva, ali da ona mora biti cenjena u vezi sa brojnim drugim činjenicama, jer se tek nakon ocene svih bitnih i za konkretan slučaj specifičnih okolnosti može ili potvrditi postojanje opasnosti od bekstva i opravdati pritvaranje, ili opovrgnuti postojanje te okolnosti i razloga za određivanje pritvora po ovom zakonskom osnovu (vidi: presudu Evropskog suda za ljudska prava ''Tomasi protiv Francuske'' od 27. avgusta 1992. godine, pasus 98.). U ovom kontekstu se naročito moraju uzeti u obzir sledeće okolnosti: karakter okrivljenog, njegovo imovno stanje, mesto u kome živi njegova porodica i gde se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, njegove poslovne veze u zemlji u kojoj živi i u inostranstvu i slično. Tek svestrana ocena svih navedenih, kao i drugih osobenih činjenica i okolnosti, može ukazivati na to da li postoji razumno opravdanje za odre đivanje pritvora, a time i za ograničenje lične slobode okrivljenog (vidi: presude Evropskog suda za ljudska prava ''W. protiv Švajcarske'' od 26. januara 1993. godine, pasus 33. i ''Neumeister protiv Austrije'' od 27. juna 196 8. godine, pasus 10.).

U ovom konkretnom slučaju, Viši sud u Beogradu je prilikom produženja pritvora podnosiocu ustavne žalbe, pored težine zaprećene kazne, imao u vidu i to: da se protiv podnosioca, po njegovoj izjavi, vode još tri krivična postupka, da postoji osnovana sumnja da je izvršenjem krivičnog dela podnosilac pribavio veliku imovinsku korist, a da novac nije pronađen pa bi ga podnosilac mogao koristiti za bekstvo i skrivanje, kao i da je podnosilac poslovno vezan za Bosnu i Hercegovinu gde je faktički upravljao privrednim društvom „Medifarm“. Međutim, Ustavni sud smatra da se u ustavnoj žalbi osnovano ističe da su sudovi morali uzeti u obzir i sledeće činjenice: da je podnosilac državljanin samo Republike Srbije, da ima prijavljeno prebivalište u Beogradu gde se nalazi centar njegovih životnih i radnih aktivnosti, da u Beogradu živi njegova porodica – supruga i dva sina uzrasta dve godine i 11 meseci i devet meseci, da mu je oduzet pasoš i zabranjeno korišćenje lične karte kao putne isprave, da je sa optužbama koje mu se stavljaju na teret upoznat još u maju 2010. godine, ali da nije bežao, već je lišen slobode u svome domu u Beogradu u aprilu 2011. godine. Pored navedenog, nadležni sudovi su propustili da u osporenim rešenjima ocene konkretne okolnosti koje se odnose na ličnost okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, a koje se, pre svega, odnose na njegovu raniju neosuđivanost i na odsustvo veze sa kriminalnim miljeom.

Razmatrajući obrazloženja osporenih sudskih rešenja u tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da su ona nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve činjenice i okolnosti koje mogu biti značajne za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru zbog opasnosti od bekstva. Ustavni sud, stoga, smatra da su nadležni sudovi iskazali nedovoljno brižljiv odnos prema pritvoru, koji kao mera ograničenja slobode ne sme biti produžavan po automatizmu – ponavljanjem u dužem vremenskom periodu istih razloga koji su poslužili kao početni osnov za njegovo određivanje. Redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o dinamičnom pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se moraju uzeti u obzir i naknadno izmenjene okolnosti, a naročito one koje se odnose na sam tok krivičnog postupka. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je svrha pritvora nesmetano vođenje krivičnog postupka koje treba da omogući efikasno sprovođenje dokaznog postupka. Iz činjeničnog stanja utvrđenog u tački 3. obrazloženja ove odluke proizlazi da su osporena rešenja doneta dva meseca nakon okončanja istrage, da glavni pretres nije započeo i da podnosilac na istom nije ni saslušan. Nakon donošenja osporenog prvostepenog rešenja, Tužilaštvo za organizovani kriminal je izmenilo optužnicu Kt. 3/11 (14. novembra 2011. godine), što je Apelacioni sud u Beogradu prilikom donošenja osporenog drugostepenog rešenja morao imati u vidu, s obzirom na to da je izmena optužnice imala za posledicu da se Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu oglasi funkcionalno nenadležnim za dalje postupanje u ovom krivičnom predmetu i da krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe bude nastavljen pred Višim sudom u Beogradu, ali po pravilima opšteg krivičnog postupka, a ne po pravilima koja se primenjuju u slučaju organizovanog kriminala.

Najzad, Ustavni sud ukazuje i na to da je Evropski sud za ljudska prava u presudi ''Wemhoff protiv Nemačke '' od 27. juna 1968. godine, pasus 15, izneo stav „da kad je jedini preostali razlog za produženje pritvora strah da će optuženi pobeći i time izbeći pojavljivanje na suđenju, mora biti naloženo njegovo puštanje na slobodu pre suđenja ukoliko se od njega mogu dobiti jemstva koja će osigurati takvo pojavljivanje“.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu odbijene su žalbe podnosioca i njegovog branioca u krivičnom postupku (stav 3. izreke) izjavljene protiv rešenja istražnog sudije Posebnog odeljenja istog suda Ki.Po1. 14/11 od 12. avgusta 2011. godine, kojim je odbijena molba za polaganje jemstva podneta od strane branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe. Žalbe su odbijene sa obrazloženjem da se u vreme donošenja ožalbenog rešenja podnosilac nalazio u pritvoru ne samo zbog okolnosti koje ukazuju na to da će pobeći, već i na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP. Međutim, Ustavni sud ističe da je upravo osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen samo zbog opasnosti od bekstva, a ne i po druga dva pritvorska osnova, pa je pravilna ocena ispunjenosti uslova da se udovolji molbi za polaganje jemstva morala uvažiti ovu izmenjenu okolnost koja je nastala tokom postupka. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Viši sud u Beogradu nije zakonito odlučio o mogućoj primeni blaže mere za osiguranje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredb ama člana 31. Ustava i odlučio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnosi lac nije traži o naknadu nematerijalne štete.

Ustavni sud nije poništio osporena rešenja , imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo donošenjem novih rešenja o produženju pritvora.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-Odluka US ), odlučio kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je suština navoda o povredi ovog načela upravo u tome što je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen pritvor, a okrivljenom N.B. pritvor ukinut. Kako je Ustavni sud pitanje relevantnosti i dovoljnosti razloga za produženje pritvora prethodno ocenio i utvrdio povredu prava iz člana 31. Ustava, Sud nije posebno ocenjivao navode o povredi člana 21. Ustava.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporena rešenja ističe povreda prava iz člana 36. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je iz samih osporenih akata utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv prvostepenog rešenja izjavi žalbu, te da je o izjavljenoj žalbi nadležni sud odlučio. Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 27. stav 3. Ustava zasniva na povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava, to se izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na navedeno ustavno pravo. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se potkrepile tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu, odnosno da je došlo do nejednakog postupanja prema podnosiocu u odnosu na druga lica u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 32. stav 2, člana 33. stav 1, člana 34. st. 1, 2. i 3. i člana 58. st. 1 , 2. i 4. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se nijedan navod o povredi označenih ustavnih prava ne može dovesti u vezu sa osporen im rešenj ima Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 568/11 od 9. novembra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 317/11 od 21. novembra 2011. godine.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti