Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu G. G, poništio presudu Upravnog suda zbog povrede prava na pravično suđenje, i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao 18 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. G . iz V, opština Žabari , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. G . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 1084/14 od 29. septembra 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 1084/14 od 29. septembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za i movinsko-pravne poslove broj 461-02-282/98-13 od 1 0. decembra 2013. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba G. G . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Žabari u predmetu broj 463-4 2/2012 (ranije predmet broj 462-42/98) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. G . iz V, opština Žabari, preko punomoćnika R . D, advokata iz Žabara, podnela je Ustavnom sudu, 21. novembra 2016. godine , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 1084/14 od 29. septembra 2016. godine, zbog povrede prav a na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je pok. otac podnositeljke 1998. godine pokrenuo postupak radi vraćanja zemljišta i da je Komisija donela više rešenja kojima se daje drugo odgovarajuće zemljište u zamenu za ono koje je oduzeto; da se uvek radilo o neodgovarajućem zemljištu, zbog čega su ta rešenja poništavana; da je u konkretnom slučaju oduzeto zemljište prve i druge klase, a da je u zamenu dato zemljište četvrte klase, zapušteno i izuzetno daleko od kuće podnositeljke; da se netačno u osporenoj presudi navodi da je podnositeljka dala prećutnu saglasnost za „povraćaj tog zemljišta“ i da je geometru Komisije Ž. J . izjavila da ne pristaje na dodelu k.p. broj 1150 u potezu „K .“ kao drugog odgovarajućeg zemljišta; da je navedena parcela u toku postupka više puta bila dodeljivana pravnom prethodniku podnositeljke, da je zbog toga on vodio upravne sporove i da su rešenja upravnih organa poništavana.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da prilikom izlaska geometra na lice mesta nije tačno i precizno navedeno šta se nalazi na parcelama koje su oduzete i u čijem su vlasništvu sada, da bi se moglo sa sigurnošću reći da li te parcele mogu da se vrate ranijem vlasniku ili ne; da se na oduzetim parcelama nalazi šljivar Voćno-loznog rasadnika iz Žabara, koji je zasađen 1988. godine, pa kako je „vek iskorištenja“ šljivara 15 godina, to zemljište može biti vraćeno podnositeljki; da je podnositeljka ukazivala na to da je saglasna s tim da joj se vrati poljoprivredno zemljište koje ima Voćno-lozni rasadnik u KO Porodin, a koje je istog ili približno istog kvaliteta kao oduzeto , ali da Upravni sud uopšte nije cenio ove navode, već je „njegovo postupanje posle 18 godina bilo proizvoljno“.

U ustavnoj žalb i je izložen tok osporenog postupka, za koji se navodi da nije bio ni činjenično ni pravno složen, a trajao je 18 godina.

Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na imovinu obrazlaže time da je više od 18 godina sprečena da obrađuje zemljište koje je oduzeto njenom pravnom prethodniku.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u iznosu od 10.000 evra i nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Podnositeljka je istakla i zahtev za naknadu troškova postupka pred ovim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta broj 463-42/2012 (ranije predmet broj 462-42/98) Komisij e za vraćanje zemljišta opštine Žabari (u daljem tekstu: Komisija) i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Komisije broj 462-42/98 od 29. juna 1998. godine odlučeno je o zahtevu M. M, pok. oca podnositeljke ustavne žalbe, za vraćanje zemljišta koje je ranije oduzeto od pok. Z. M . Rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-282/98-13 od 20. decembra 1998. godine usvojena je žalba podnosioca zahteva izjavljena protiv navedenog rešenja.

Komisija je u ponovnom postupku donela rešenje 25. decembra 2001. godine, kojim je nasledniku ranijeg sopstvenika utvrdila pravo svojine, pored ostalog, na k.p. broj 1150 „K .“, njiva 4. klase od 2.38,20 ha, kao drugom odgovarajućem zemljištu. U obrazloženju rešenja je navedeno: da šljivar na k.p. br. 438/9, 440 i 441 KO V. ne može biti vraćen kao drugo odgovarajuće zemljište, jer je mlađi od 15 godina , budući da je utvrđeno da je podignut 1988. godine; da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, koji podnosilac zahteva nije osporio, utvrđeno da je parcela u potesu „K.“ u svemu odgovarajuća za povraćaj; da je podnosiocu zahteva, saglasno odredbama člana 9. stav 1. u vezi sa članom 133. Zakona o opštem upravnom postupku , bila pružena mogućnost da se izjasni.

Rešenjem nadležnog ministarstva od 1. avgusta 2002. godine odbijena je žalba M. M . izjavljena protiv navedenog rešenja Komisije, ali je Vrhovni sud Srbije presudom U. 3190/02 od 25. marta 2 003. godine uvažio njegovu tužbu i po ništio pobijano rešenje. Taj sud je konstatovao da je podnosilac zahteva istakao da je saglasan da mu se utvrdi pravo svojine na parcelama pod šljivarom, a da se stupanje u posed odloži do isteka roka od 15 godina i ubiranja ploda na istim, te je, polazeći od odredbe člana 18. stav 3. Uredbe za sprovođenje Zakona („Službeni glasnik RS“, br. 41/91 i 44/91), našao da je tuženi organ bio dužan da oceni ove navode, kao i navode da se, umesto k.p. broj 1150, koja je udaljena od sela i lošijeg kvaliteta, dodeli k.p. „R.“. Tuženom organu je naloženo da u ponovnom postupku, na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu drugog odgovarajućeg zemljišta u odnosu na k.p. br. 438/9, 440 i 441 KO V . i k.p. broj 1150, uz omogućavanje podnosiocu da se izjasni o činjenicama i okolnostima od značaja za donošenje rešenja u smislu odredaba člana 9. stav 1. u vezi sa članom 133 . Zakona o opštem upravnom postupku , pravilnom primenom materijalnog prava donese zakonito rešenje.

Ministarstvo finansija je u izvršenju navedene presude rešenjem od 10. novembra 2003. godine poništilo rešenje Komisije od 25. decembra 2001. godine i predme t vratilo na ponovno odlučivanje, uz nalog Komisiji da utvrdi za koje zemlji šte su ispunjeni uslovi za vraćanje, a za koje nisu, pa da, saglasno odredbama člana 6. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda , utvrdi pravo na naknadu u drugom odgovarajućem zemljištu .

Na raspravi održanoj 18. decembra 2008. godine konstatovano je da je podnosilac zahteva preminuo i da je G . G, ovde podnositeljka ustavne žalbe, izjavila da je ona ćerka pok. M . M. Postupak je prekinut do okončanja ostavinskog postupka iza smrti podnosioca zahteva. Rešenje Opštinskog suda u Žabarima O. 636/08 od 29. decembra 2008. godine postalo je pravnosnažno 9. januara 2009. godine.

Na sledećoj raspravi u ovom predmetu, održanoj 23. septembra 2010. godine, predsednik Komisije je obavestio naslednike pok. M. M . da im, pored ostalog, pripada pravo na drugo odgovarajuće zemljište , među kojima i k.p. broj 1150 „K.“, a da je alternativa za t u parcelu – utvrdi ti pravo na novčanu naknadu. Podnositeljka ustavne žalbe je prihvatila deo koji joj je ustupila majka i izjavila da će sa geometrom pog ledati ponuđene parcele. Geometru Komisije je zaključkom naloženo da sa strankama obiđe ponuđene parcele i da Komisiji dostavi izveštaj kako bi se donelo rešenje.

U zapisniku o izvršenom uviđaju koji je sačinjen 26. novembra „2010.“ godine navodi se : da su uviđaju prisustvovali član Komisije M . S, podnositeljka ustavne žalbe i „izvođač radova“ Ž. J ; da su strankama pokazane k.p. br oj 1150 „K .“ i k.p. broj 4058. Udelu označenom za primedbe navedeno je da su se „stranke obavezale da će naknadno doći u Komisiju da se izjasne o ponuđenim parcelama“. Zapisnik ne sadrži potpis podnositeljk e ustavne žalbe , niti razloge zbog kojih nije potpisala zapisnik.

U zapisniku o izvršenom pregledu k.p. broj 1838/2, koji je izvršen 10. oktobra 2012. godine, geometar Komisije Ž. J . je konstatovao da predstavnik MZ V . ne želi da potpiše zapisnik i da se izjašnjava, „osim što ističe da mesna zajednica planira na toj parceli da formira odbojkaški teren“.

Komisija je rešenjem od 21. novembra 2012. godine utvrdila pravo svojine naslednika ranijeg sopstvenika sada pok. Z. M . na ranije oduzeto zemljište , i to: k.p. br. 1938/2, 4424/3, 4442/4 i 4058 , kao i na drugo odgovarajuće zemljište, i to k.p. broj 4425/3 „B .“ i k.p. broj 1150 „K.“. Komisija je u obrazloženju rešenja navela: da je, saglasno članu 6. stav 1. „Zakona“, utvrdila da su ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetih parcela br. 1938/2, 4424/3, 4442/4 i 4058; da je, saglasno odredbi člana 6. stav 3. Zakona, utvrdila da je zahtev osnovan, ali da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, pa je odredila naknadu u drugom odgovarajućem zemljištu i to k.p. broj 4425/3 „B .“ i k.p. broj 1150 „K.“; da je 26. novembra 2011. godine geometar Komisije u prisustvu podnositeljke ustavne žalbe i M. S . obišao k.p. br. 4058 i 1150; da podnositeljka na licu mesta nije stavila nikakve primedbe i da je izjavila da će doći u Komisiju da se izjasni; da kako do danas nije iznela nikakve primedbe na ove parcele, to je Komisija stala na stanovište da je podnositeljka zadovoljna sa navedenim parcelama, pogotovo imajući u vidu da joj je u k.p. broj 1150 dodeljeno više zemljišta, i to 36,15 ari, na ime udaljenosti ove parcele od njene kuće.

Podnositeljka ustavne žalbe je u žalbi izjavljenoj protiv navedenog rešenja istakla: da su netačni navodi izneti u obrazloženju rešenja da je dala prećutnu saglasnost i da je 25. aprila 2012. godine geometru Komisije Ž . J . izjavila da ne pristaje na dodelu k.p. broj 1150 u potesu „K“ , ali da ne zna da li je geometar o tome obavestio članove Komisije; da je Komisija upoznata sa tim da je njen pravni prethodnik više puta u toku postupka odbijao ovu parcelu; da u rešenju nisu navedene parcele koje su oduzete, a koje nisu mogle biti vraće ne, niti je naveden razlog za to; da nije navedeno šta se nalazi na parcelama koje su oduzete i u čijem su sada vlasništvu, da bi se moglo sa sigurnošću utvrditi da li one mogu da se vrate ranijem vlasniku; da se na oduzetim parcelama nalazi šljivar Voćno-loznog rasadnika iz Žabara koji je zasađen 1988. godine, pa može biti vraćen pošto mu je istekao „vek iskorištenja“ .

Rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-282/1998 od 10. decembra 2013. godine odbijena je žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja Komisije, sa obrazloženjem da je dispozitiv prvostepenog rešenja dovoljno jasan, da podnositeljka nije isticala primedbe u toku postupka i da je pravilno odlučeno o zahtevu, primenom odredaba člana 6. st. 1. i 3. Zakona.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1084/14 od 29. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnositeljka ustavne žalbe pobijala zakonitost navedenog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je za odbijanje tužbe naveo razloge koji su izneti u rešenjima upravnih organa donetim u predmetnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Sud je istaknutu povredu prava cenio u odnosu na označenu odredbu Ustava.

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da će se u slučaju kad su na zemljištu koje je oduzeto izgrađeni objekti trajnog karaktera čija vrednost prelazi vrednost tog zemljišta ili su podignuti trajni zasadi u kompleksu većem od tri hektara koji su mlađi od 15 godina, kao i zemljište koje se koristi kao fudbalsko igralište (sportski tereni) ranijem sopstveniku na ime naknade da ti u svojinu drugo odgovarajuće zemljište (po površini i kvalitetu), a ako takvog zemljišta nema, odnosno ako se ne može obezbediti, isplatiće mu se novčana naknada u visini tržišne vrednosti, ukoliko se stranke drukčije n e sporazumeju (član 1. stav 3.); da se za predsednika komisije za vraćanje zemljišta imenuje sudija, a za članove komisije jedan geodetski stručnjak, jedan diplomirani inženjer poljoprivrede i dva člana iz sastava skupštine opštine (član 2. stav 3.); da k ad komisija nađe da je zahtev osnovan i da su ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, ranijem sopstveniku pripada pravo na povraćaj oduzetog zemljišta (član 6. stav 1.); da k ad komisija nađe da je zahtev osnovan, a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, ranijem sopstveniku pripada pravo na naknadu u drugom odgovarajućem zemljištu, ukoliko organizacija ima takvo zemljište ili ga može obezbediti (član 6. stav 3) ; da se u slučaju iz st. 1. i 3. ovog člana stranke mogu sporazumeti da se umesto vraćanja oduzetog, odnosno davanja naknade u drugom odgovarajućem zemljištu, naknada isplati u novcu, deonice ili u drugom obliku (član 6. stav 4.).

Uredbom za sprovođenje Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je: da će se u slov iz člana 1. stav 3. Zakona, da je voćnjak mlađi od 15 godina, primeni ti tako da se rok od 15 godina računa počev od naredne godine od kad je završena prva sadnja u celom kompleksu voćnjaka (član 18. stav 1.); da k omisija može odlučiti da se umesto zasađenog voćnjaka koji je stariji od 15 godina, ali je u dobrom rodu, na ime naknade ranijem sopstveniku da u svojinu zemljište istog ili sličnog kvaliteta i približno istih uslova korišćenja (član 18. stav 2.); da se ukoliko korisnik, odnosno držalac voćnjaka i raniji sopstvenik postignu sporazum, ranijem sopstveniku može utvrditi pravo na povraćaj voćnjaka koji je mlađi od 15 godina, s tim da se stupanje u posed odloži do skidanja plodova petnaeste godine starosti voćnjaka (član 18 . stav 3.); da se ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (član 23.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja (član 9.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se izjave stranaka, svedoka, veštaka i drugih lica koja učestvuju u postupku, a koje su od značaja za rešavanje u upravnoj stvari, upisuju u zapisnik što tačnije a, po potrebi, i njihovim rečima (član 65. stav 3.); da će se a ko neko lice neće da potpiše zapisnik ili se udalji pre zaključenja zapisnika, to upisati u zapisnik i navesti razlog zbog kog je potpis uskraćen (član 67. stav 7.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da je s lužbeno lice koje vodi postupak dužno da, po potrebi, upozori stranku na njena prava u postupku i da joj ukazuje na pravne posledice njenih radnji ili propuštanja u postupku (član 130.); da je s lužbeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o p redlozima i ponuđenim dokazima…kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, pri čemu o rgan neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (član 133. stav 3.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepe nom organu na ponovni postupak… i da je prvostepeni organ dužan…da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.).

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.). Suštinski iste sadržine je odredba člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 30. decembra 2010. godine.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je Komisija bila dužna da u rešenju kojim je odlučila o predmetnom zahtevu precizno navede šta se nalazi na parcelama koje su oduzete i u čijem su vlasništvu sada, te da navede razloge zbog kojih je ocenila da nije moguće vraćanje pojedinih parcela. Podnositeljka ističe da je njen pok. otac osporavao rešenja Komisije kojima mu je kao drugo odgovarajuće zemljište dodeljivana sporna k.p. broj 1150 u potezu „K.“ i da su takva rešenja poništavana, a da je ona ukazivala na to da se na oduzetim parcelama nalazi šljivar Voćno-loznog rasadnika iz Ž. koji je zasađen pre više od 15 godina, te ne postoji smetnja da joj se to zemljište vrati, kao i da je saglasna s a tim da joj se vrati poljoprivredno zemljište koje ima Voćno-lozni rasadnik u KO P, a koje je istog ili približno istog kvaliteta kao oduzeto zemljište . Podnositeljka, takođe, ističe da Upravni sud nije cenio navode tužbe kojima je osporavala zaključak o prećutn oj saglasnost i da joj se dodeli sporna k.p. broj 1150.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje na to da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Sud, s tim u vezi, naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-7059/201 2 od 9. jula 2015. godine, Už-3676/2015 od 17. novembra 201 6. godine i Už- 2883/2016 od 22. februara 2018. godine.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao:

- da je Komisija u rešenju od 25. decembra 2001. godine istakla da šljivar na k.p. br. 438/9, 440 i 441 KO V . ne može biti vraćen kao drugo odgovarajuće zemljište, jer je mlađi od 15 godina, navodeći da je k.p. broj 1150 u potesu „K .“ u svemu odgovarajuća za povraćaj;

- da je podnosilac predmetnog zahteva za vraćanje zemljišta isticao da je saglasan da mu se utvrdi pravo svojine na parcelama pod šljivarom, a da se stupanje u posed odloži do isteka roka od 15 godina i ubiranja ploda na istim, ili da mu se, umesto k.p. broj 115, koja je udaljena od sela i lošijeg kvaliteta, dodeli k.p. „R.“ i da je presudom Vrhovnog suda Srbije od 25. marta 2003. godine naloženo upravnom organu da u ponovnom postupku oceni ove navode i omogući podnosiocu da se izjasni o činjenicama i okolnostima od značaja za donošenje rešenja;

- da podnositeljka ustavne žalbe nije potpisala zapisnik o uviđaju sačinjen 26. novembra „2010.“ godine , kada joj je pokazan a k.p. br oj 1150 „K .“, ali da nisu navedeni razlozi zbog kojih to nije učinila;

- da je, prema obrazloženju rešenja od 21. novembra 2012. godine , Komisija zaključila da je podnositeljka ustavne žalbe „zadovoljna sa navedenim parcelama, jer na licu mesta nije stavila nikakve primedbe i izjavila je da će doći u Komisiju da se izjasni “, pri čemu je imala u vidu da je podnositeljki u k.p. broj 1150 dodeljeno više zemljišta, i to 36,15 ari, na ime udalj enosti ove parcele od njene kuće;

- da u rešenju Komisije od 21. novembra 2012. godine nije navedeno koje katastarske parcele ne mogu biti vraćene, niti su navedeni razlozi za dodelu drugog odgovarajućeg zemljišta, na šta je ukazala podnositeljka ustavne žalbe u žalbi izjavljenoj protiv navedenog rešenja;

- da je podnositeljka u žalbi osporila zaključak Komisije o davanju prećutne saglasnost i i istakla da se na oduzetim parcelama nalazi šljivar Voćno-loznog rasadnika iz Ž. koji je zasađen 1988. godine, pa može biti vraćen pošto je protekao period od 15 godina .

Ustavni sud je, polazeći od navedenih odredaba Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (u daljem tekstu: Zakon), konstatovao: da se u slučaju kad su na zemljištu koje je oduzeto podignuti trajni zasadi u kompleksu većem od tri hektara koji su mlađi od 15 godina, ranijem sopstveniku na ime naknade daje u svojinu drugo odgovarajuće zemljište (po površini i kvalitetu), a ako takvog zemljišta nema, odnosno ako se ne može obezbediti, isplaćuje se novčana naknada u visini tržišne vrednosti, ukoliko se stranke drukčije ne sporazumeju; da Komisija najpre utvrđuje osnovanost zahteva, a potom ispunjenost uslova za vraćanje oduzetog zemljišta, te ranijem sopstveniku pripada pravo na povraćaj oduzetog zemljišta kad su ti uslovi ispunjeni, a u protivnom, ranijem sopstveniku pripada pravo na naknadu u drugom odgovarajućem zemljištu ili u novcu, deonicama ili u drugom obliku, o čemu se stranke mogu sporazumeti. Iz odredaba Uredbe donete za sprovođenje navedenog zakona proizlazi da se uslov koji se odnosi na starost voćnjaka primenjuje tako da se rok od 15 godina računa počev od naredne godine od kad je završena prva sadnja u celom kompleksu voćnjaka, da Komisija može odlučiti da se umesto zasađenog voćnjaka koji je stariji od 15 godina, ali je u dobrom rodu, na ime naknade ranijem sopstveniku da u svojinu zemljište istog ili sličnog kvaliteta i približno istih uslova korišćenja , te da se na pitanja postupka koja nisu drugačije uređena zakonom, odnosno ovom uredbom, primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku.

Iz navedenih odredaba ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, po oceni Ustavnog suda, proizlazi: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja; da zapisnik sadrži, pored ostalog, i zjave stran ke koje su od značaja za rešavanje u upravnoj stvari i njen potpis, odnosno razlog zbog kog stranka nije potpisala zapisnik; da je službeno lice koje vodi postupak dužno da ukaže stranci na pravne posledice njenih radnji ili propuštanja u postupku; da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud ocenjuje da se pre donošenja rešenja Komisije o zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta mora utvrditi koje katastarske parcele ne mogu biti vraćene podnosiocu zahteva , uz navođenje razloga koji imaju utemeljenje u merodavnom materijalnom pravu. Ovaj sud, takođe, nalazi da se prilikom odlučivanja o dodeli drugog odgovarajućeg zemljišta mora ispitati da li to zemljište po površini i kvalitetu odgovara onome koje je oduzeto i da li su stranke saglasne da se, umesto tog zemljišta, da naknada u novcu ili drugom obliku. Polazeći od toga da se iz rešenja Komisije od 21. novembra 2012. godine ne može utvrditi koji uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta nisu ispunjeni i koje zemljište se ne može vratiti podnositeljki, Ustavni sud smatra proizvoljnom odluku Komisije o dodeli drugog odgovarajućeg zemljišta. Sud je , takođe, konstatovao da zapisnik sastavljen prilikom obilaska sporne parcele k.p. broj 1150 „K.“ ne sadrži potpis podnositeljke, niti razlog zbog kojeg to nije učinila, a da nakon toga Komisija nije održala raspravu, niti je pozvala podnositeljku da se izjasni o tome da li pristaje da joj se dodeli ta parcela. Imajući u vidu da se pravni prethodnik podnositeljke počev od 2001. godine protivio dodeli sporne parcele kao drugog odgovarajućeg zemljišta, a da je podnositeljka u žalbi ukazala na to da je istekao zakonom propisani period u kome se nije moglo vratiti oduzeto zemljište na kome je zasađen voćnjak, Ustavni sud nalazi da su ovi navodi podnositeljke bili od značaja za primenu odredaba člana 18. Uredbe.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud smatra da je Komisija proizvoljnom primenom odredbe člana 6. stav 3. Zakona ocenila da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta . S obzirom na to da Upravni sud nije otklonio posledice propusta učinjeni h u predmetnom upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da osporena presuda ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za odluku o odbijanju tužbe podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je stoga utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 1084/14 od 29. septembra 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosi teljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 461-02-282/98-13 od 10. decembra 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da joj je u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Žabari u predmetu broj 463-4 2/2012 (ranije predmet broj 462-42/98) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Komisije broj 463-42/2012 (ranije predmet broj 462-42/98) mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je najpre konstatovao da je predmetni postupak započeo 199 8. godine, podnošenjem zahteva pok. oca podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje zemljišta, da je podnositeljka stupila u postupak 2009. godine, a da je predmetni postupak okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 1084/14 od 29. septembra 2016. godine. Sud je, polazeći od navedenog, utvrdio da je postupak ukupno trajao 18 godina, a u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe sedam godina i devet meseci.

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje osporenog postupka, samo po sebi, ukazuje na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku nisu postavila složena pravna, niti činjenična pitanja, budući da je Komisija trebalo da utvrdi da li je moguće vraćanje svih katastarskih parcela koje su oduzete ili postoje zakonom propisani razlozi zbog kojih vraćanje pojedinih parcela nije moguće, te da odluči o drug om oblik u naknade.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa koji su vodili predmetni postupak, Ustavni sud nalazi da Komisija kao prvostepeni organ nije postupa la efikasno, budući da je, nakon poništavanja prvog rešenja kojim je odlučila o zahtevu , u ponovnom postupku donela rešenje posle dve i po godine . Komisija je, takođe, bio neaktivn a u periodu od pet godina, koji je usledio nakon poništavanja rešenja tog organa od 25. decembra 2001. godine, a do donošenja narednog rešenja proteklo je još četiri godine, u kom periodu je održana jedna rasprava .

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je ona imala značajan pravni i materijalni interes da joj se vrati zemljište koje je pre donošenja Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu bilo u vlasništvu njenog pravnog prethodnika.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona delimično doprinela produženju trajanja predmetnog postupka, jer nije koristila mogućnost da podnese žalbu drugostepenom organu, a potom i tužbu Upravnom sudu zbog „ćutanja administracije“, posebno u periodu od januara 2009. do septembra 2010. godine – u kome nije bilo nikakvog postupanja prvostepenog organa .

Ustavni sud je, međutim, polazeći od svega navedenog, ocenio da u postupku koji je trajao 18 godina, navedeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe ne može uticati na ocenu suda o povredi označenog prava. Ustavni sud je, stoga , utvrdio da je u predmetnom postupku povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tački 3. izreke .

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpel a zbog neažurnog postupanja upravnih organa i Upravnog suda (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

9. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Upravnog suda U. 1084/14 od 29. septembra 2016. godine, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja kojim je okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

10. Ispitujući zahtev podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosi teljka uz ustavnu žalbu nije dostavi la dokaze o postojanju štete, kao i jasne uzročne veze između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja upravnih organa i suda i eventualne materijalne šete . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 5. izreke.

11. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u na: www.ustavni.sud.rs).

12. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.