Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku ozakonjenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku ozakonjenja objekta koji traje preko 12 godina. Glavni razlog je neaktivnost prvostepenog organa. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Odeljenje m za imovinske i stambene poslove i poslove ozakonjenja objekata uprave gradske opštine Rakovica – Odse k za poslove oz akonjenja objekata u predmetu VII-77 broj 351.01-131/2021 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Z. P . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 29. avgusta 2019. godine, ustavnu žalbu , dopunjenu podnescima od 6. januara i 1. decembra 2020. godine, protiv presude Upravnog suda U. 213/17 od 18. jula 2019. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 18, 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava garantovanih čl. 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koje Ustavni sud oce njuje u odnosu na odredbe čl. 23, 32. i 58. Ustava. Ustavna žalba je, takođe izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je pokrenut prijavom D. P . za legalizaciju objekta „pod brojem 351-5454/2003 …Odeljenja za građevinske i inspekcijske poslove opštine Rakovica“.

Ustavnom žalbom je predloženo da Sud utvrdi povredu označenih prava , poništi osporenu presudu Upravnog suda U. 213/17 od 18. jula 2019. godine i naloži nadležnim organima da okončaju predmetni postupak ozakonjenja objekta u najkraćem roku.

Podnosilac ustavne žalb e je tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara i da se odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Posebnom ustavnom žalbom, podnetom 12. novembra 2021. godine, podnosilac je osporio rešenje Upravnog suda U. 54/19 od 17. septembra 2021. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 21, 32, 36. i 58. Ustava, kao i prava garantovanih čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i tražio da Sud poništi osporeni akt. Navedena ustavna žal ba je, takođe, zavedena pod brojem Už-8805/2019.

Uz podnesak od 16. septembra 2022. godine, koji je dopunjen istog datuma, podnosilac je dostavio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 295/2021 od 24. decembra 2021. godine, koju nije osporio ustavnom žalbom .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporene akte, celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i nepotpune spise predmeta VII-77 broj 351.01-131/2021 Odeljenja za imovinske i stambene poslove i poslove ozakonjenja objekata uprave gradske opštine Rakovica – Odsek za poslove ozakonjenja objekata, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. D. P . iz Beograda (otac podnosioca ustavne žalbe) podneo je 12. novembra 2003. godine Odeljenju za građevinsko-stambene poslove opštine Rakovica prijavu objekta izgrađenog bez građevinske dozvole, koja je zavedena pod brojem 351-5454/2003. Predmet prijave je stambeni objekat površine 90 m2, koji se nalazi u Beogradu, u ulici S . broj …, na k.p. broj 170 (k.p. broj …/1 novog premera) KO Kneževac.

Podnosiocu prijave za legalizaciju je dopisom prvostepenog organa od 30. januara 2004. godine naloženo da dopuni prijavu traženom dokumentacijom, pod pretnjom njenog odbacivanja. Prvostepeni organ je 7. aprila 2009. godine uputio D. P . obaveštenje da je njegova prijava za legalizaciju spornog objekta nepotpuna u smislu člana 160. Zakona o planiranju i izgradnji, te da ne ispunjava uslove za odlučivanje.

3.2. Z. P .s iz Beograda (podnosilac ustavne žalbe) dostavio je prvostepenom organu 9. marta 2010. godine podnesak označen kao „dopuna zahteva za legalizaciju broj 351-5454/2003“, u kome je naveo da je prijava pod tim brojem upisana na ime njegovog oca koji je preminuo, te moli da se on upiše kao podnosilac zahteva na osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 2799/09. Podnosilac je, takođe, naveo da je na geodetskom snimku prikazan i stari deo kuće, koju od nove deli samo zid i koja nije ušla u ostavinsku masu, ne pripada njemu, niti je predmet njegove prijave za legalizaciju.

Prvostepeni organ je dopisom XXXI-09 broj 351.21-17951/2010 od 19. avgusta 2010. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe da je njegov zahtev za legalizaciju zaveden pod navedenim brojem i da je isti nepotpun, te je potrebno da se dopuni dostavljanjem potpunog izvoda iz zemljišne knjige za spornu parcelu i dokaza o rešenim imovinsko-pravnim odnosima. Podnosilac je upozoren na to da će, ukoliko u roku od 60 dana od dana prijema obaveštenja ne dostavi tražene dokaze, zahtev za legalizaciju predmetnog objekta biti odbačen.

Dopisom od 12. decembra 2010. godine prvostepeni organ je zatražio od podnosioca da dostavi saglasnost svih sukorisnika katastarske parcele na kojoj se sporni objekat nalazi, pod pretnjom odbacivanja zahteva.

Podnosilac ustavne žalbe je 29. januara 2014. godine dostavio podnesak označen kao „dopuna – obnova“ zahteva za legalizaciju, u kome je naveo da je prvi zahtev podneo 2003. godine u predmetu broj 351-5454/2003.

S. T . i Ž . P, kao sukorisnice sporne parcele, podnele su 17. februara 2016. godine prigovor na legalizaciju, ističući da se radi o kući sa dva stana, koji nose posebne brojeve i zatražile da im se prizna svojstvo stranke u predmetnom postupku , što je prvostepeni organ učinio zaključkom od 8. marta 2016. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 23. maja 2016. godine izjavio Gradskom veću grada Beograda žalbu zbog „ćutanja administracije“, tražeći da prvostepeni organ donese rešenje u predmetu XXXI-09 broj 351.21-17951/2010 , „o zahtevu koji je podneo 14. decembra 2015. godine“.

Prvostepeni organ je dopisom od 16. juna 2016. godine naložio podnosiocu ustavne žalbe da dopuni zahtev dostavljanjem, pored ostalog, dokaza o rešenim imovinsko-pravnim odnosima na spornoj parceli. Podnosiocu je, takođe, naloženo da precizira podneti zahtev, budući da je predmet ozakonjenja objekat koji je u kopiji plana katastra nepokretnosti označen kao jedan objekat sa brojem …, a u geodetskom snimku kao objekti br. … i …, te da se prava po osnovu zahteva broj 351-5454/2003, koja je podnosilac nasledio, odnose na objekat 5e.

U podnesku upućenom prvostepenom organu 11. jula 2016. godine podnosilac je naveo da nije bilo prijave protiv gradnje njegovog objekta, niti je ikada vođen postupak inspekcijskog nadzora, kao i da objekat … ne postoji, niti je ikada postojao na k.p. broj …/1, koja je najbliža spornoj parceli.

Rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 351-410-2016-GB od 15. jula 2016. godine usvojena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena zbog „ćutanja administracije“ i naloženo prvostepenom organu da odluči o njegovom zahtevu podnetom 14. decembra 2015. godine u predmetu XXXI-09 broj 351.21-17951/2010.

Zaključkom prvostepenog organa XXXI-09 broj 351.21-7939/16 od 20. septembra 2016. godine određeno je spajanje predmeta u postupcima po zahtevu podnosioca ustavne žalbe i S. T, s tim da će se o navedenim zahtevima doneti odluka u predmetu XXXI-09 broj 351.21-7939/16, u kome je zaveden zahtev podnosioca ustavne žalbe nakon usvajanja njegove žalbe izjavljene zbog „ćutanja administracije“.

Podnosilac ustavne žalbe je 17. oktobra 2016. godine izjavio žalbu protiv navedenog zaključka, koja je rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 351-1390/16-GB od 8. decembra 2016. godine odbijena kao neosnovana.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 213/17 od 18. jula 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv navedenog konačnog upravnog akta.

Osporenim rešenjem Upravnog suda U. 54/19 od 17. septembra 2021. godine odbačena je tužba podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Upravnog suda U. 213/17 od 18. jula 2019. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 295/2021 od 24. decembra 2021. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke – rešenja Upravnog suda U. 54/19 od 17. septembra 2021. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 21. marta 2022. godine uputio urgenciju prvostepenom organu, tražeći da se okonča postupak ozakonjenja spornog objekta. Podnosilac je naveo da je u međuvremenu pokrenuo postupak za ispravku greške u katastru i da je Služba za katastar nepokretnosti Rakovica razdvojila pogrešno spojene objekte na spornoj parceli, a pred nadležnim sudom je pravnosnažno okončan postupak uređenja načina korišćenja sporne parcele.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalih, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najkasnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 9. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18) propisano je da se p ostupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu za legalizaciju objekta povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , ovaj sud je najpre konstatovao da je postupak pred Odeljenjem za građevinsko-stambene poslove opštine Rakovica u predmetu broj 351-5454/2003 započeo 12. novembra 2003. godine p rijavom objekta izgrađenog bez građevinske dozvole, koju je podneo otac podnosioca ustavne žalbe i da je okončan 7. aprila 2009. godine, obaveštenjem da podneta prijava za legalizaciju spornog objekta ne ispunjava uslove za odlučivanje. Polazeći od navedenog, Sud je dužinu trajanja postupka koji je osporen ustavnom žalbom ocenjivao počev od 9. marta 2010. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe „dopunio zahtev za le galizaciju“ koji je podneo njegov otac, a koji još nije okončan.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da postupak traje duže od 12 godina ukazuje na to da je izašao izvan granica odlučivanja u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, po stupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije posebno složeno, niti se postavljaju složena pravna pitanja. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ima legitiman interes da se o njegovom zahtevu efikasno odluči.

Ispitujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je neaktivnost i nedelotvornost prvostepenog organa prevashodno dovela do dugog trajanja osporenog postupka. Ovaj sud konstatuje da je u dosadašnjem toku postupka prvostepeni organ tri puta nalagao podnosiocu ustavne žalbe da dopuni pred metni zahtev određenim dokazima i da je šest godina nakon usvajanja žalbe podnosioca izjavljene zbog nedonošenja rešenja o njegovom zahtevu, doneo zaključak o spajanju predmeta u postupcima po zahtevu podnosioca i lica koje je podnelo prigovor na legalizaciju. Ustavni sud ističe da nije bilo odugovlačenja u postupanju drugostepenog organa po žalbama podnosioca ustavne žalbe, ali da se postupanje Upravnog suda ne može oceniti efikasnim, jer je dve godine i devet meseci trajalo odlučivanje tog suda o zakonitosti odluke o spajanju postupaka radi jedinstvenog odlučivanja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da podnosilac ustavne žalbe u periodu od šest godina nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, najpre žalbu, a potom, eventualno, tužbu nadležnom sudu, kako bi doprineo kraćem trajanju postupka u kome se odlučuje o njegovom zahtevu. Ovaj sud je dalje konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv zaključka prvostepenog organa o spajanju predmeta, a potom tužbu U pravnom sudu i da nakon pravnosnažnosti te odluke godinu dana i osam meseci nije podneo žalbu zbog nedonošenja odluke o njegovom zahtevu .

Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome duže od 12 godina nije doneta odluka o zahtevu za legalizaciju objekta, navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ne može uticati na ocenu o tome da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu da predmetni postupak još nije pravnosnažno okončan. Ustavni sud je u sličnoj činjeničnoj situaciji doneo Odluku Už-7945/2017 od 1. oktobra 2020. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu označenog prava garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 213/17 od 18. jula 2019. godine, Ustavni sud jeimao u vidu da je osporenom presudom ispitivana zakonitost konačnog upravnog akta o odbijanju žalbe podnosioca izjavljene protiv zaključka prvostepenog organa o spajanju postupaka u predmetima po zahtevima za legalizaciju spornog objekta. S obzirom na to da predmetnim zaključkom nije odluče no o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o ispunjenosti procesnih uslova za vođenje jedinstvenog upravnog postupka, Ustavni sud nalazi da akt kojim je pravnosnažno okončan postupak ispitivanja zakonitosti tog zaključka, ne predstavlja akt koji može biti predmet ustavne žalbe u smislu člana 170. Ustava.

Ispitujući pretpostavke za odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu u kome je izjavljena protiv r ešenja Upravnog suda U. 54/19 od 17. septembra 2021. godine , Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je konstatovao da iz odredaba člana 49. stav 1. i člana 64. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) proizlazi da stranka može da podnese Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje rešenja Upravnog suda kojim je odbačena njena t užba za ponavljanje postupka. Budući da je ustavna žalba protiv rešenja Upravnog suda U. 54/19 od 17. septembra 2021. godine podneta 12. novembra 2021. godine, Ustavni sud je utvrdio da nisu bila iscrpljena pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca u vreme njenog podnošenja. Ovaj sud je, takođe, konstatovao da ustavnom žalbom nije osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 295/2021 od 24. decembra 2021. godine, već je podnosilac samo obavestio Sud o njenom donošenju.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupk a i odlučivanje o ustavnoj žalbi, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa zahtevom ustavne žalbe da Ustavni sud objavi Odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Sud nalazi da je utvrđivanje prava na naknadu nematerijalne štete adekvatan vid pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku ozakonjenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti