Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da je u upravnom postupku koji je trajao skoro osam godina podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dosuđena je naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i Upravnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. G . iz Sevojna kod Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. G . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu broj 181.6.2-17/17 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Z. G . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 6 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. G . iz Sevojna kod Užica podneo je Ustavnom sudu, 5. septembra 2020. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Užica, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu broj 181.6.2-17/17, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 15424/18 od 23. jula 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Podnosilac je, takođe, istakao da osporena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice broj 181.6.2-17/17 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. oktobra 2012. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za usklađivanje penzije za 11,06% od 1. januara 2008. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.1.5-180/2012 od 19 . oktobra 2012. godine navedeni zahtev je odbijen kao neosnovan, dok je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj VL-P 7025 od 18. decembra 2012. godine odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1829/13 od 6. juna 2014. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Kako drugostepeni organ nije u zakonom propisanom roku doneo novo rešenje, niti je to učinio po posebnom podnesku od 19. januara 2015. godine, podnosilac ustavne žalbe je 12. oktobra 2016. godine Upravnom sudu podneo zahtev za donošenje upravnog akta u izvršenju navedene presude tog suda.

Rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Ui. 429/16 od 27. aprila 2018. godine odbijen je zahtev podnosioca iz razloga što je drugostepeni organ naknadno postupio u izvršenju presude tog suda od 6. juna 2014. godine i doneo rešenje broj VL-P/7025 od 17. oktobra 2016. godine.

Navedenim drugostepenim rešenjem je poništeno prvostepeno rešenje od 19. oktobra 2012. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Kako prvostepeni organ nije u ponovnom postupku doneo rešenje u zakonom propisanom roku, podnosilac je 10. januara 2017. godine izjavio žalbu zbog „ćutanja administracije“.

Prvostepenim rešenjem broj 181.6.2-17/17 od 17. novembra 2017. godine podnosiocu je usklađena penzija počev od 1. januara 2008. godine, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

O žalbi podnosioca nije odlučeno u zakonom propisanom roku, te je podnosilac 21. jula 2018. godine podneo naknadni zahtev za donošenje rešenja o žalbi, a 2. avgusta 2018. godine i tužbu zbog ćutanja uprave, po kojoj je postupak obustavljen rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13796/18 od 24. maja 2019. godine.

Rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3 16533/17 od 19. jula 2018. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 15424/18 od 23. jula 2020. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje (član 232. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta (član 71. stav 1.); da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je don eo presudu donošenje takvog akta (član 71. stav 2.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu broj 182.6.3-21/17 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je upravni postupak pokrenut 1. oktobra 2012. godine povodom zahteva podnosioca i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 15424/18 od 23. jula 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak trajao sedam godina i nepunih deset meseci .

Navedeno trajanje postupka može ukazivati da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave i suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac uglavnom koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali ne uvek kada su se za to stekli uslovi. Naime, podnosilac je zahtev za donošenje drugostepenog rešenja u izvršenju presude Upravnog suda od 6. juna 2014. godine podneo 12. oktobra 2016. godine, iako je to mogao da učini jednu godinu i osam meseci ranije, dok je zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenj a od 17. oktobra 2016. godine izjavio žalbu zbog ćutanja uprave, o kojoj nije odlučeno, nakon čega je mogao da podnese tužbu zbog ćutanja uprave, što nije učinio. Takođe, podneo je tužbu zbog nedonošenja odluke o žalbi protiv prvostepenog rešenja od 17. novembra 2017. godine.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da su oni prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. U predmetnom postupku su doneta dva prvostepena i tri drugostepena rešenja , kao i dve presude Upravnog suda. Značajnija kašnjenja upravnih organa sa donošenjem rešenja u ponovnom postupku bila su u prethodno navedenim periodima u kojima je podnosilac koristi o pomenuta pravna sredstva za ubrzanje postupka. Upravni sud je relativno brzo odluči o o prvoj tužbi podnosioca, dok je o drugoj tužbi trebalo ranije da odluči, imajući u vidu da je postupak u vreme njenog podnošenja trajao nepunih šest godina.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i propuštanje podnosioca da u periodu od dve koristi pravna sredstva za ubrzanje postupka, kao i ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud se, takođe, kretao u granicama postavljenog zahteva ustavne žalbe u kome je naknada nematerijalne štete tražena u visini od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, što, imajući u vidu trajanje osporenog postupka od nepunih osam godina , iznosi po 100 evra za svaku godinu trajanja postupka.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih organa uprave i suda.

7. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 15424/18 od 23. jula 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, u kojoj podnosilac uglavnom ponavlja razloge već iznete u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Suda, u suštini, traži da kao instancioni sud ispita zakonitost odluka donetih u postupku vođenom pre podnošenja ustavne žalbe.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti