Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro sedam godina i još uvek nije bio okončan. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Brkić, Snežane Branković i Kosovke Stefanović, svih iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Biljane Brkić, Snežane Branković i Kosovke Stefanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 467/09 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Valjevu, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Biljana Brkić iz Valjeva je 9. juna 2009. godine, a Snežana Branković i Kosovka Stefanović, obe iz Valjeva, su 15. juna 2009. godine, svaka posebno, a preko istog punomoćnika – advokata Radomira Spasojevića iz Valjeva, podnele ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 467/08. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-881/2009, Už-1013/2009 i Už-1069/2009. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), spojio postupke po ustavnim žalbama u predmetima Už-881/2009, Už-1013/2009 i Už-1069/2009, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što su predmeti Už-1013/2009 i Už-1069/2009 pripojeni predmetu Už-881/2009.

U ustavnim žalbama je navedeno da su podnositeljke kao bivše radnice podnele 2004. godine tužbu protiv tuženog AD „MINSA“ iz Valjeva, zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, kao i zbog naknade štete usled nezakonitog otkaza. Delimičnom presudom je pravnosnažno utvrđeno da otkaz ugovora o radu nije bio zakonit, ali nije okončan postupak po tužbenom zahtevu za naknade štete uzrokovane nezakonitim otkazom. Dalje je navedeno da je Zakonom o radu propisano da se radni spor mora okončati pravnosnažno u roku od šest meseci od podnošenja tužbe, ali da taj rok nije ispoštovan jer je sud odlučio da se sa postupkom za utvrđivanje činjenica koje su bitne za naknadu štete zastane do odluke o izjavljenoj reviziji protiv pravnosnažne delimične presude, čime je došlo do neopravdanog odugovlačenja postupka. Istaknuto je da je na opisani način podnositeljkama prouzrokovana materijalna i nematerijalna šteta.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Valjevu u predmetu P. 467/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Četrdeset sedam tužilaca, među kojima i podnositeljke ustavne žalbe, su 30. juna 2004. godine podneli zajedničku tužbu Opštinskom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog AD „Uzor“ iz Valjeva (pravni prethodnik AD „MINSA“ iz Valjeva), radi poništaja odluka tuženog kojima su tužiocima otkazani ugovori o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti. Tužbom je traženo da se tužioci vrate na rad, kao i da im se isplate zaostale zarade. Opštinski sud je formirao posebne predmete u kojima su tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i to: P1. 1072/04, P1. 1073/04 i P1. 1074/04.

Opštinski sud je godinu dana kasnije, 14. jula 2005. godine dostavio tuženom tužbu na odgovor i zakazao ročište za 18. avgust 2005. godine, koje nije održano, jer punomoćnik tuženog nije bio uredno pozvan. Sledeće ročište je održano tek 6. aprila 2006. godine kada je doneto rešenje kojim je prekinut postupak do okončanja parnice u predmetu Opštinskog suda P1. 1393/05 u kojoj se odlučivalo o zakonitosti štrajka u kome su učestvovale tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Tužilje su podneskom od 4. aprila 2007. godine predložile da sud nastavi postupak, jer je pravnosnažno okončana parnica u predmetu P1. 1393/05, da bi Opštinski sud na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 18. maja 2007. godine, doneo rešenje kojim je postupak nastavljen. Nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je 13. septembra 2007. godine doneo delimičnu presudu P1. 435/07, kojom su usvojeni tužbeni zahtevi tužilja i poništene odluke tuženog o otkazu ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Valjevu (u daljem tekstu: Okružni sud) je 30. januara 2008. godine doneo presudu Gž1. 54/08 kojom je odbijena kao neosnovana žalba tuženog, a delimična presuda P1. 435/07 od 13. septembra 2007. godine, potvrđena.

U ponovnom postupku nakon četiri održana i jednog neodržanog ročišta, Opštinski sud je 3. jula 2008. godine doneo rešenje P1. 124/08 da zastane sa postupkom do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po reviziji tuženog izjavljenoj 1. aprila 2008. godine protiv presude Okružnog suda Gž1. 54/08 od 30. januara 2008. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1210/08 od 22. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda Gž1. 54/08 od 30. januara 2008. godine.

Nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta za glavnu raspravu, tuženi je 20. marta 2009. godine istakao predlog za delegaciju nadležnosti, sa obrazloženjem da se na sud vrši pritisak od strane tužilja, da bi Opštinski sud na ročištu za glavnu raspravu održanom 26. marta 2009. godine doneo rešenje da se zastane sa postupkom do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije o predlogu za delegaciju nadležnosti.

Postupajući po predlogu tuženog, Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 233/09 od 9. aprila 2009. godine odbio predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda u ovom predmetu, da bi Opštinski sud 3. juna 2009. godine doneo presudu P1. 124/08 kojom je u celini usvojen tužbeni zahtev tužilja.

Presudom Okružnog suda Gž1. 207/09 od 25. septembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i presuda Opštinskog suda P1. 124/08 od 3. juna 2009. godine u stavu prvom izreke potvrđena, dok je ista presuda ukinuta u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiljama preda uredno popunjen i overen obrazac M-4, i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je 19. novembra 2009. godine doneo presudu P1. 467/09 kojom su usvojeni tužbeni zahtevi tužilja koji su se odnosio na obavezu predaje overenog obrasca M-4, dok su odbijeni zahtevi za isplatu naknade štete za neisplaćeni regres za godišnji odmor.

Tuženi je zatim 18. decembra 2009. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda Gž1. 207/09 od 25. septembra 2009. godine, da bi 28. januara 2010. godine izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda P1. 467/09 od 19. novembra 2009. godine.

Postupajući po reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je 2. juna 2010. godine doneo rešenje Rev2. 1521/10 kojim je reviziju odbacio kao nedozvoljenu. Spisi predmeta su vraćeni Osnovnom sudu u Valjevu 5. jula 2010. godine, ali od tada nikakve procesne radnje nisu preduzimane.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Zakonom o parničnom postupku je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1. do 3.). Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakonu o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i četiri meseca, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu 30. juna 2004. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao nešto kraće od pet godina.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, jer je u tužbi istaknuto više zahteva (utvrđivanje zakonitosti otkaza ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti, vraćanje na rad i naknada štete u vidu izgubljene zarade).

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljke ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o zakonitosti prestanka njihovog radnog odnosa, kao i o naknadi štete u vidu izgubljene zarade.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljke ničim nisu doprinele dugom vremenskom trajanju sudskog postupka, jer za tako nešto nisu ni imale interes. Naprotiv, uredno su pristupale na zakazana ročišta i nisu preduzimale procesne radnje kojima bi odugovlačile parnični postupak.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje kako Opštinskog suda, tako i Osnovnog suda u Valjevu. Naime, Opštinski sud je tužbu podnetu 30. juna 2004. godine tek nakon više od godinu dana - 14. jula 2005. godine dostavio tuženom na odgovor i zakazao ročište. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, ponašanje Opštinskog suda, koji tek nakon godinu dana od podnošenja tužbe u parnici iz radnog odnosa dostavlja istu tuženom na odgovor, se nikako ne može smatrati efikasnim. Takođe, odredbom člana 435. Zakona o parničnom postupku je propisana hitnost u rešavanju radnih sporova, a posebno prilikom određivanja rokova i ročišta. Međutim, Opštinski sud nije postupao na način propisan navedenim zakonima. Pored toga, nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 18. avgusta 2005. godine, sledeće ročište je održano tek 6. aprila 2006. godine – nakon skoro punih osam meseci.

Pored toga, Ustavni sud napominje da nakon donošenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1521/10 od 2. juna 2010. godine, kojim je revizija tuženog odbačena kao nedozvoljena, Osnovni sud u Valjevu, iako su mu spisi predmeta vraćeni 5. jula 2010. godine nije preduzimao nikakve procesne radnje u postupku po žalbi tuženog izjavljenoj 28. januara 2010. godine protiv presude Opštinskog suda P1. 467/09 od 19. novembra 2009. godine.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljkama ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje kako Opštinskog suda, tako i Osnovnog suda u Valjevu dovelo do toga da parnični postupak, proistekao iz radnog odnosa, traje šest godina i deset meseci i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Valjevu, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P1. 467/09, okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljke ustavne žalbe nisu podnele zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljkama ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, doneo Odluku.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević