Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao sedam godina i deset meseci. Utvrđenje povrede prava predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje, jer naknada štete nije tražena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. L. iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. L. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 52/11 (ranije u predmetu K. 2002/10) povređeno pravo podnos ioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. i članom 33. stav 6. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B . L . iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu, 24. januara 201 8. godine, preko punomoćnika R. K , advokata iz Zrenjanina, ustavnu žalbu , dopunjenu podneskom od 15. juna 2018. godine, protiv presude Višeg suda u Novom Sadu K. 52/11 od 28. oktobra 2016. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 483/17 od 29. novembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 271/18 od 25. aprila 2018. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 19. i 20, člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 34. st. 1. i 2. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. i članom 33. s tav 6. Ustava, u postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Novom Sadu K. 52/11 (ranije u postupku istog suda K. 2002/10).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je krivično delo iz člana 234. Krivičnog zakonika novo krivično delo koje nije postojalo u vremenu navodnog izvršenja, tj. nije postojalo u periodu mart 2005. godine – novembar 2009. godine; da „svi koji su pravnosnažno osuđeni osporenim presudama, osuđeni su očigledno i isključivo iz privatnog privrednog sektora, a gonjeni su krivično kao da su nosioci nekakvih službenih ovlašćenja iz državnih ili javnih institucija“; da je obrazloženje osporene drugostepene presude očigledno protivno članu 32. stav 1. Ustava; da osporeni krivični postupak traje više od osam godina; da je „najlakše ovako komplikovan i obiman predmet rešiti odbačajem, a za to dati obrazloženje na strani 7, pretposlednji pasus, gde je Vrhovni kasacioni sud doslovce naveo „u vezi sa napred navedenim, Vrhovni kasacioni sud je našao da zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih N.L, D.L. i podnosioca ustavne žalbe, u ovom delu nisu od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporene presude, te da naloži Vrhovnom kasacionom sudu da nadoknadi troškove njegove ustavne žalbe u iznosu od 90.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta K. 52/11 Višeg suda u Novom Sadu, utvrdio:

- da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu 29. januara 2010. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage Kt. 66/10 protiv okrivljenih D.L, N.L, Z.K, O.R. i B . L . (ovde podnosioca ustavne žalbe) ;

- da je Viši sud u Novom Sadu, 29. januara 2010. godine, doneo rešenje o sprovođenju istrage Kri. 92/10 protiv D.L, N.L, Z.K, O.R. i B . L . (podnosioca), te da je o krivljenima D.L, B. L . (podnosiocu) i O.R. stavljeno je na teret da su izvršili krivično delo zloupotrebe službenog položaja u produženju iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, a okrivljenima N.L. i Z.K. stavljeno je na teret krivično delo zloupotrebe službenog položaja u pomaganju iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika u produženju u vezi člana 61. Krivičnog zakonika;

- da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu 23. marta 2010. godine podnelo zahtev za proširenje istrage Kt. 66/10 protiv okrivljenih D.L, N.L, Z.K. i podnosioca ustavne žalbe i da je Viši sud u Novom Sadu 25. maja 2010. godine doneo rešenje o proširenju istrage Ki. 219/10;

- da su u toku istrage saslušani okrivljeni, ispitani su svedoci, pribavljena je neophodna dokumentacija, a sudski veštak građevinske struke je dostavio svoj nalaz i mišljenje 23. juna 2010. godine;

- da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu 26. jula 2010. godine podiglo optužnicu Kt. 66/10 Višem sudu u Novom Sadu protiv više okrivljenih;

- da su rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1081/10 od 26. avgusta 2010. godine odbijeni kao neosnovani prigovori D.L. i Z.K. izjavljeni protiv optužnice Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 66/10 od 26. jula 2010. godine;

- da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1202/10 od 22. septembra 2010. godine odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv optužnice;

- da se krivični postupak vodio u predmetu K. 2002/10 Višeg suda u Novom Sadu;

- da glavni pretres određen za 16. februar 2011. godine nije održan, jer je odlučeno da se spisi predmeta dostave Višem javnom tužilaštvu radi pregovaranja i eventualnog zaključenja sporazuma o priznanju krivice sa prvookrivljenim D.L ;

- da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 289/11 od 22. februara 2011. godine određeno razdvajanje krivičnog postupka K. 2002/10, tako što će se krivični postupak protiv D.L. voditi pod novim poslovnim brojem;

- da je u aktu Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 66/10 od 25. marta 2011. godine navedeno da „kako je propao sporazum o priznanju krivice, a rešenje Višeg suda u Novom Sadu K. 52/11 od 10. marta 2011. godine, kojim se odbija sporazum o priznanju krivice je postalo pravnosnažno, predlažem da se ponovo spoje postupci K. 52/11 protiv okrivljenog D.L. i K. 20 02/10 protiv okrivljenih N.L. i dr, radi vođenja jedinstvenog postupka, jer se radi o istim životnim događajima, a dokazni materijal je zajednički“;

- da je glavni pretres održan 4. jula 2011. godine, kao i da je postupak nastavljen pod brojem K. 52/11;

- da je 26. marta 2012. godine održan glavni pretres, a Viši sud u Novom Sadu je 27. juna 2012. godine doneo naredbu K. 52/11 kojom je odredio veštačenje zdravstvenog stanja okrivljenog D.L, da je naredba ponovljena 17. septembra 2012. godine, kao i da su nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni 26. septembra 2012. godine;

- da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu aktom Kt. 66/10 od 3. juna 2013. godine izmenilo činjenični opis i pravnu kvalifikaciju krivičnih dela koja su okrivljenima stavljena na teret;

- da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1566/13 od 11. septembra 2013. godine prema okrivljenom D.L. određen pritvor, a naredbom istog suda Kv. 1566/13 od 11. septembra 2013. godine naređeno je izdavanje poternice;

- da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 172/14 od 18. februara 2014. godine prema okrivljenom D.L. određeno da se sudi u odsustvu;

- da je u toku 2014. godine glavni pretres održan jed anput, a osam puta nije održan;

- da je u toku 2015. godine glavni pretres održan deset puta, dok tri puta nije održan, da je veštak dostavio dopunsko građevinsko veštačenje u toku navedene godine, te da je izvršeno spajanje krivičnog postupka koji se vodio u predmetu K. 2184/13 Osnovnog suda u Novom Sadu sa predmetom K. 52/11 Višeg suda u Novom Sadu, a određeno je i dopunsko ekonomsko veštačenje naredbom Višeg suda u Novom Sadu, te da je veštak svoj nalaz i mišljenje dostavio 10. decembra 2015. godine;

- da je u toku 2016. godine spojen krivični postupak koji se vodio u predmetu K. 20/16 Višeg suda u Novom Sadu sa predmetom K. 52/11, Više javno tužilaštvo je izmenilo optužnicu aktom Kt. 66/10 od 12. septembra 2016. godine i pretres je održan četiri puta, a jedanput nije;

- da je osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 52/11 od 28. oktobra 2016. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim da je učinio produženo krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica u pomaganju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i produženo krivično delo prevare u pomaganju iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i posledično mu je izrečena uslovna osuda;

- da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 483/17 od 29. novembra 2017. godine, između ostalog, stavom drugim izreke, usvojena žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu u pogledu odluke o krivičnom sankcijama prema optuženima N.L, O.R. i B.L, i u pogledu odluke o imovinskopravnom zahtevu, te je preinačena presuda Višeg suda u Novom Sadu K. 52/11 od 28. oktobra 2016. godine i okrivljenom B.L. izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i osam meseci;

- da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 271/18 od 25. aprila 2018. godine, između ostalog, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B. L . (podnosioca ustavne žalbe) odbačen.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1. ); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) ; da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da je krivični postupak protiv okrivljenog B. L . pokrenut rešenjem o sprovođenju istrage Višeg suda u Novom Sadu Kri. 92/10 od 29. januara 2010. godine i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 483/17 od 29. novembra 2017. godine. Dakle, osporeni krivični postupak je prema podnosiocu ustavne žalbe trajao sedam godina i deset meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom e, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka sedam godina i deset meseci, ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Prvo, Ustavni sud ističe da 30 puta zakazivan glavni pretres nije održan 13 puta, pri čemu je imao u vidu i dinamiku njegovog zakazivanja. Drugo, Sud ukazuje da je prvostepena presuda doneta 28. oktobra 2016. godine, nakon šest godina i devet meseci suđenja.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da j e osporeni krivični postupak vođen protiv više okrivljenih, da je bilo više desetina oštećenih, činjeničnu i pravnu složenost predmeta, da je bilo više veštačenja i dopuna veštačenja, štrajk advokata koji je doprineo dužini trajanja osporenog postupka, ali nalazi da se ove činjenice ne mogu staviti na teret podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. i član a 33. stav 6. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, budući da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je uvidom u osporene akte utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje , zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Ustavni sud ukazuje da samo formalno pozivanje podnosioca na povredu prava iz člana 36. Ustava, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud napominje da se odredbama čl. 18, 20. i 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te je njihova povreda akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava, odnosno slobode.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti