Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i tri meseca. Sud je kao razloge naveo nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Grubišića iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nenada Grubišića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vršcu u predmetu P. 1001/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Grubišić iz Vršca je, 19. novembra 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5111/10 od 12. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je “žalbeni postupak između dve presude a kod Apelacionog suda u Novom Sadu trajao čak 44 meseca“, te da je u konkretnom slučaju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vršcu P. 1001/05, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci J.V. i D.V, podneli su 25. maja 2005. godine Opštinskom sudu u Vršcu tužbu protiv tuženog Nenada Grubišića, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno 26 ročišta za glavnu raspravu (26. septembra, 9. novembra, 14. novembra i 2. decembra 2005, 3. februara, 18. maja, 22. juna, 6. septembra, 11. oktobra, 9. novembra i 13. decembra 2006, 27. marta, 20. aprila, 22. maja, 29. maja, 5. oktobra, 23. novembra i 11. decembra 2007, 23. januara, 22. februara, 11. marta, 28. marta, 16. jula, 25. septembra i 8. decembra 2008. i 13. februara 2009. godine), od kojih je 18 održano. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 9. novembar 2005. i 22. maj 2007. godine nisu održana na predlog tužilaca – protivtuženih, ročište zakazano za 22. jun 2006. godine nije održano zbog toga što Okružni sud u Pančevu nije vratio spise predmeta, ročište zakazano za 13. decembar 2006. godine nije održano zbog toga što veštaci nisu dostavili usaglašeni nalaz i mišljenje, ročište zakazano za 23. novembar 2007. godine nije održano zbog nedolaska parničnih stranaka, ročište zakazano za 11. mart 2008. godine nije održano zbog nedolaska tužilaca – protivtuženih, ročište zakazano za 16. jul 2008. godine nije održano na predlog punomoćnika parničnih stranaka, a ročište zakazano za 25. septembar 2008. godine nije održano iz nepoznatih razloga.

Tuženi-protivtužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tokom parničnog postupka protivtužbu protiv tužilaca-protivtuženih.

Opštinski sud u Vršcu je rešenjem P. 1001/05 od 27. novembra 2006. godine odredio da se izvede dokaz veštačenjem putem veštaka građevinske struke Š.B. i Lj.A, radi njihovog usaglašavanja u pogledu datih nalaza i mišljenja, ostavljajući veštacima rok od 20 dana za dostavljanje usaglašenog nalaza i mišljenja. Veštaci su 2. aprila 2007. godine dostavili prvostepenom sudu traženi nalaz.

Nakon sprovedenog dokaznog postupka, Opštinski sud u Vršcu je na ročištu od 28. marta 2008. godine zaključio glavnu raspravu. Prvostepeni sud je 27. juna 2008. godine doneo rešenje P. 1001/05, kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu u ovom predmetu i zakazao sledeće ročište za 16. jul 2008. godine.

Opštinski sud u Vršcu je 13. februara 2009. godine doneo presudu P. 1001/05, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih i utvrdio da je tuženi-protivtužilac korisnik nepokretnosti k.p. br. 6536, KO Vršac 1, koja se graniči sa nepokretnošću tužilaca-protivtuženih i da je prilikom izgradnje svog građevinskog objekta prešao međnu liniju i bespravno prisvojio deo k.p. br. 6540, KO Vršac 1 (čiji su sukorisnici tužioci-protivtuženi), u ukupnoj površini od 6,69 m2, te je obavezao tuženog-protivtužioca da poruši deo svog građevinskog objekta koji je sagrađen na parceli tužilaca-protivtuženih u površini od 0,78 m2, angažovanjem stručnih lica i ovlastio tužioce-protivtužene, u slučaju da tuženi-protivtužilac ne izvrši svoju obavezu, da učine to na njegov teret; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim su tražili da sud obaveže tuženog-protivtužioca da radi sanacije nastalog stanja na svojoj nepokretnosti izvrši građevinske radove bliže opisane u izreci; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca da se izvrši ispravka međne linije između njegove nepokretnosti i nepokretnosti tužilaca-protivtuženih, te da sud obaveže tužioce-protivtužene da novu međnu liniju prihvate i trpe da se na osnovu ove presude izvrši promena međne linije pomenutih nepokretnosti u katastarskom operatu za KO Vršac; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog-protivtužioca da naknadi troškove parničnog postupka tužiocima-protivtuženima. Prvostepena presuda je 9. oktobra 2009. godine otpravljena parničnim strankama.

Nakon što su parnične stranke podnele žalbe protiv prvostepene presude, Opštinski sud u Vršcu je 7. decembra 2009. godine dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Pančevu, radi odlučivanja o žalbama.

Apelacioni sud u Novom Sadu, koji je preuzeo drugostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je 12. septembra 2012. godine osporenu presudu Gž. 5111/10, kojom je usvojio žalbu tužilaca-protivtuženih i delimično usvojio žalbu tuženog-protivtužioca, te je: u stavu prvom izreke ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih za utvrđenje da je tuženi-protivtužilac kao korisnik k.p.br. 6536, KO Vršac 1, prilikom izgradnje svog građevinskog objekta, prešao međnu liniju i bespravno prisvojio deo k.p. br. 6540, KO Vršac 1, čiji su sukorisnici tužioci-protivtuženi, pa je u tom delu odbacio tužbu kao nedozvoljenu; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih da se obaveže tuženi-protivtužilac da poruši deo svog građevinskog objekta koji je sagrađen na parceli tužilaca-protivtuženih u površini od 0,78 m2, pa je odbio taj tužbeni zahtev kao neosnovan; u stavu trećem izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih i obavezao tuženog-protivtužioca da, radi sanacije stanja nastalog iskopom zemlje i izvođenjem građevinskih radova, izvrši radove bliže opisane u izreci; u stavu četvrtom izreke potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci-protivtuženi prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim sudom vlasnici stambene zgrade sagrađene na k.p. br. 6540, KO Vršac 1, pored koje se nalazi k.p. br. 6536, KO Vršac 1, na kojoj pravo korišćenja ima tuženi-protivtužilac, koji je nakon rušenja stare kuće u maju 2005. godine počeo sa pripremnim radovima za zidanje novog objekta; da je tuženi-protivtužilac sam priznao da je radove na iskopu zemlje započeo u maju 2005. godine i da je tek u junu te godine pribavio projekat i podneo prijavu početka izvođenja radova, kao i da je došlo do obrušavanje zemlje kraj kuće tužilaca-protivtuženih, zbog čega se pribeglo podupiranju; da je tuženi-protivtužilac gradnjom prešao graničnu liniju navedenih parcela, te da je rastojanje između zidova objekata parničnih stranaka bilo takvo da je na terenu pod nagibom stvaralo problem odvođenja atmosferskih taloga i voda, koji može da dovede do vlaženja zidova, pojave vlage i neravnomernog sleganja temelja; da postoji razuman razlog za prihvatanje nalaza veštaka Š.B. o načinu otklanjanja opasnosti od štete izvođenjem radova koji bi omogućili odvođenje voda i taloga između dva noseća zida objekata, te da svrha radova postoji ne samo ako je šteta nastala, već i ako preti opasnost od štete, što je ovde slučaj; da svako prema odredbama člana 156. Zakona o obligacionim odnosima može zahtevati od drugog da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizlazi uznemiravanje ili opasnost štete, te da će sud na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja ili da se otkloni izvor opasnosti na trošak držaoca izvora opasnosti ako ovaj sam to ne učini; da drugostepeni sud prihvata zaključak prvostepenog suda da je tuženi-protivtužilac nesavestan graditelj, čijoj su se gradnji tužioci-protivtuženi usprotivili čim je gradnja otpočela i da, međutim, vraćanje u prvobitno stanje nije moguće bez rušenja objekta izgrađenog od čvrstog materijala; da vrednost objekta značajno premašuje vrednost uzurpiranog dela građevinskog zemljišta pod objektom u površini od 0,78 m2, na kojem su tužioci-protivtuženi imali pravo korišćenja, pa kod takvog stanja stvari nije osnovan zahtev tužilaca-protivtuženih za rušenje objekta i da su oni mogli zahtevati isplatu novčane naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta čijeg su korišćenja lišeni, ali da takav zahtev nisu postavili u ovoj parnici; da se u situaciji kada je graditelj nesavestan, a vlasnici zemljišta savesni primenjuju odredbe člana 25. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je drugostepeni sud, ceneći držanje tuženog-protivtužioca u spornom odnosu, njegovu nesavesnost kao graditelja i činjenicu da je dao povoda za pokretanje parnice u kojoj se zahtev tužilaca-protivtuženih delom pokazao osnovanim, našao da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je tuženi-protivtužilac obavezan da naknadi tužiocima-protivtuženim troškove parničnog postupka; da se žalbom tuženog-protivtužioca ne upućuje konkretne primedbe na obračun visine naknade koja je dosuđena tužiocima-protivtuženim i da nije prihvatljiv predlog da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, s obzirom na to da je tuženi-protivtužilac skrivio razlog pokretanja parnice i nije postigao uspeh sa protivtužbenim zahtevom.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, te da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 25. maja 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vršcu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5111/10 od 12. septembra 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da je ova parnica trajala sedam godina i tri meseca, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S obzirom na to da je u ovoj parnici postavljeno više tužbenih zahteva i jedan protivtužbeni zahtev, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su iziskivala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju predmetnog parničnog postupka, jer su dva ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odložena iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu podnosiocu i njegovom punomoćniku.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ova parnica efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i neažurno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da je Opštinski sud u Vršcu zakazao prvo ročište za glavnu raspravu nakon četiri meseca od dana podnošenja tužbe i da u ovoj pravnoj stvari nije održano šest ročišta iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Nedolazak tužilaca-protivtuženih, kašnjenje u dostavljanju spisa predmeta i nalaza i mišljenja veštaka u roku propisanom sudskim rešenjem, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da su veštaci Š.B. i Lj.A. nakon više od četiri meseca dostavili Opštinskom sudu u Vršcu usaglašeni nalaz i mišljenje, iako su to bili dužni da učine u roku od 20 dana od dana prijema odgovarajućeg sudskog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Vršcu nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno kazni imenovane veštake ili odredi drugo stručno lice za izvođenje te vrste dokaza, u smislu odredaba čl. 254. st. 1. i čl. 258. st. 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine). O nedelotvornom postupanju Opštinskog suda u Vršcu u ovom predmetu govori i činjenica da je prvostepeni sud ponovo otvorio glavnu raspravu radi dopune dokaznog postupka nakon tri meseca od dana zaključenja rasprave. Takođe, Ustavni sud je primetio da je navedenom prvostepenom sudu trebalo nedopustivo mnogo vremena za izradu pismenog otpravka presude P. 1001/05, koja je doneta 13. februara 2009. godine, a koja je otpravljena parničnim strankama tek 9. oktobra 2009. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Budući da je drugostepeni postupak trajao dve godine i devet meseci, Ustavni sud smatra da postoji veliki doprinos i Apelacionog suda u Novom Sadu za nerazumno dugo trajanje ove parnice.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe dugom trajanju parnice, te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilik e u Republici Srbiji, svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštin u naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporene drugostepene presude, posebno u delu kojim je odlučeno da podnosilac naknadi tužiocima-protivtuženim troškove parničnog postupka, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Novom Sadu uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim su tražili da se podnosilac ustavne žalbe obaveže da, u cilju otklanjanja izvora opasnosti od nastanka štete, izvede radove koji bi omogućili odvođenje voda i taloga sa njihove nepokretnosti, te da je podnosilac dužan da naknadi troškove parničnog postupka koji je izazvao kao nesavestan graditelj i u kome nije uspeo sa svojim protivtužbenim zahtevom.

Ustavni sud je zaključio da se navodi podnosioca o povredi prava na bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa predmetom odlučivanja u ovoj parnici.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređeno njegovo pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, već povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Uzimajući u obzir sve izneto, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti