Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnositeljke A. Đ., utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem postupku. Sud je dosudio naknadu od 1.100 evra, dok je deo o povredi prava na pravično suđenje odbacio, ocenivši zaključke redovnih sudova ustavnopravno prihvatljivim.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8819/2017
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Đ. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. Đ. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17847/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 9132/07) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo A. Đ. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Đ. iz Beograda podnela je, 17. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika Z. T, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7420/15 od 20. aprila 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17847/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 9132/07).

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je neosnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije koji je tužena istakla, budući da je ona legitimisana kao vlasnik predmetnog stana i ukazala je da je Evropski sud za ljudska prava u istoj činjeničnoj situaciji, u predmetu Ilić protiv Srbije, utvrdio povredu prava podnosioca. U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je navela da je osporena presuda doneta skoro šest godina od donošenja prvostepene odluke. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporeni akt i predmet vrati na ponovno odlučivanje po obavezujućim primedbama, kao i da podnositeljki utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17847/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je, 18. decembra 2007. godine, Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene gradske opštine Zvezdara, kojom je tražila da tužena oslobodi od svih lica i stvari stan čiji je vlasnik tužilja, a na kojem je treće lice nosilac stanarskog prava, kao i da joj, na ime naknade materijalne štete u visini razlike između isplaćene zakupnine i one koju bi naplatila izdavanjem predmetnog stana trećim licima, i naknade nematerijalne štete, isplati opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 9132/07.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 29. maj 2008. godine, ali ono nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Zakazano je još četiri ročišta (za 19. septembar i 24. decembar 2008. godine, 1. april i 8. oktobar 2009. godine), od kojih jedno (zakazano za 8. oktobar 2009. godine) nije održano zbog rekonstrukcije zgrade suda. Podneskom od 15. januara 2009. godine, tužilja je delimično preinačila tužbu, tražeći da tužena obezbedi stan za iseljenje nosiocu stanarskog prava na stanu čiji je tužilja vlasnik, a da taj stan preda tužilji pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i da se tužena obaveže da joj, na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti isplati opredeljen novčani iznos, te da joj na ime rente ubuduće, do izvršenja obaveze, mesečno plaća određen novčani iznos.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 17847/10. Do zaključenja glavne rasprave, zakazano je pet ročišta (za 18. maj, 15. septembar i 24. novembar 2010. godine, 7. mart i 14. april 2011. godine), od kojih su tri održana. Od dva neodržana ročišta – jedno nije održano jer tuženoj, zbog kolektivnog godišnjeg odmora, nije mogao da bude uručen poziv, a jedno jer određen veštak nije dostavio spise i nalaz sa mišljenjem pre početka ročišta. Nakon ročišta održanog 14. aprila 2011. godine zaključena je glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17847/10 od 27. jula 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te je tužena obavezana da tužilji preda predmetni stan, kao i da joj, na ime naknade štete, isplati opredeljene novčane iznose, dok je njen zahtev za plaćanje novčanog iznosa na ime rente odbijen kao neosnovan. Istom presudom odbačena je tužba tužilje u delu kojim je tražila da se tužena obaveže da obezbedi stan za iseljenje nosiocu stanarskog prava na predmetnom stanu. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 29. septembra, odnosno 3. oktobra 2011. godine.

Protiv označene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 18. oktobra 2011. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 40/12 od 5. decembra 2012. godine, vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, budući da nije odlučeno o predlogu tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, podnetom zbog propuštanja da odgovor na žalbu dostavi u propisanom roku. Smatrajući da nema o čemu da odlučuje, kako je to navedeno u službenoj belešci postupajućeg sudije prvostepenog suda od 17. januara 2013. godine, spisi predmeta ponovo su dostavljeni drugostepenom sudu, koji ih je, zbog nepostupanja po nalogu, još jednom vratio prvostepenom sudu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 11. marta 2013. godine doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, te se odgovor na žalbu smatra blagovremenim, nakon čega je 5. aprila 2013. godine spise dostavio drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenog žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je 27. jula 2015. godine doneo rešenje kojim vraća spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka, jer je u presudi tužena drugačije označena od onog kako je to navedeno u tužbi.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17847/10 od 7. avgusta 2015. godine ispravljena je presuda od 27. jula 2011. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7420/15 od 20. aprila 2017. godine preinačena je označena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je tužilja vlasnik spornog stana, po osnovu nasleđa iza svoje majke i tetke (po ostavinskom rešenju iz 2002. godine iza majke i po ugovoru o doživotnom izdržavanju sa tetkom koja je preminula 2005. godine), kao i da je u tom stanu, kao nosilac stanarskog prava po osnovu ugovora zaključenog sa majkom tužilje 1970. godine, do 2010. godine živela L.K. Takođe, utvrđeno je da je pravnosnažnim rešenjem tužene iz 1992. godine, zbog loših uslova u kojima je živela, utvrđeno pravo tadašnjem vlasniku spornog stana, majci tužilje, za iseljenje L.K, kao i obaveza tužene da L.K. obezbedi stan za iseljenje iz odgovarajućeg fonda, najkasnije za pet godina od dana stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima, koji rok je navedenim zakonom produžen do 31. decembra 2000. godine. Utvrđeno je i da majka tužilje do svoje smrti 5. maja 2001. godine nije tražila izvršenje navedenog rešenja tužene, da je tužilja podnela zahtev za izvršenje tog rešenja 21. septembra 2007. godine, ali da po njemu nije postupljeno, kao i da tužilja od smrti svoje tetke živi u stanu koji je stekla po ugovoru o doživotnom izdržavanju.

Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, pogrešno je prvostepeni sud ocenio da aktivna legitimacije tužilje proizlazi iz ostavinskog rešenja kojim je tužilja oglašena za jedinog zakonskog naslednika iza smrti svoje majke. U obrazloženju je dalje navedeno da je odredbom člana 42. stav 1. Zakona o stanovanju propisano da je opština dužna da do 31. decembra 2000. godine obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, kao i da pravo prvenstva za obezbeđenje stana za preseljenje nosioca stanarskog prava ima lice koje nema rešenu stambenu potrebu na teritoriji Republike Srbije, pri čemu taj stan treba da bude odgovarajući. Takođe, navedeno je da je prilikom donošenja rešenja tužene iz 1992. godine cenjena stambena situacija vlasnika stana, majke tužilje, u odnosu na sve uslove predviđene zakonom, te je tim rešenjem njoj, zbog teških stambenih uslova u kojima je živela, utvrđeno pravo na iseljenje nosioca stanarskog prava i obaveza tužene da tom nosiocu obezbedi stan za iseljenje. Prema stanovištu drugostepenog suda, ovo pravo je lično imovinsko pravo pravnog prethodnika tužilje, pa kao takvo ono prestaje smrću njenog titulara, a to lice nije tražilo izvršenje rešenja tužene iz 1992. godine.

Tužilja je protiv osporene drugostepene presude izjavila posebnu reviziju, ali Vrhovni kasacioni sud, rešenjem Rev. 3215/18 od 7. avgusta 2020. godine, nije prihvatio da o izjavljenoj reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj i istovremeno odbacio reviziju tužilje kao nedozvoljenu.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 18. decembra 2007. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 20. aprila 2017. godine, trajao devet godina i četiri meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, što potvrđuje i činjenica da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude trajao čak pet i po godina, a da tome parnične stranke nisu doprinele, kao i da je prvostepena presuda dostavljena parničnim strankama pola godine od zaključenja rasprave. Takođe, Ustavni sud ukazuje da su dva ročišta zakazana šest, odnosno sedam meseci u odnosu na prethodna.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala interes da se ovaj postupak okonča efikasno, kao i da ona svojim ponašanjem nije doprinela navedenoj dužini trajanja postupka. Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka godinu dana od pokretanja postupka delimično preinačila tužbu, ali je ocenio da ovo preinačenje nije uticalo na tok postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, te zakonsku obavezu parničnog suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

6. U vezi sa osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i zahtev o kom Ustavni sud treba da odluči, Ustavni sud još jednom ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova i način na koji su ti sudovi primenili materijalno pravo, osim u slučaju kada je primena prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno ako sudski postupak u celini nije bio pravičan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije dala prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Naime, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, ocenio da je isti zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba merodavnog prava, kao i da sadrži jasne i dovoljne razloge za iznete stavove, budući da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je predmetnim rešenjem tužene iz 1992. godine majci podnositeljke utvrđeno pravo na osnovu okolnosti u kojima se ona nalazila, jer je živela sa više lica u neadekvatnom stanu (iz kog se podnositeljka posle smrti majke iselila), a koja nije tražila izvršenje ovog rešenja. U navedenom se, prema oceni Ustavnog suda, razlikuje situacija u kojoj se nalazila podnositeljka od one povodom koje je Evropski sud za ljudska prava doneo presudu u predmetu Ilić protiv Srbije (predstavka br. 30122/04, od 9. oktobra 2007. godine), na koju se ukazuje ustavnom žalbom, budući da je u „uporednom“ slučaju bio dat nalog za iseljenje nosioca stanarskog prava, a po rešenju nadležnog organa iz 1993. godine, donetom na zahtev podnosioca predstavke (vlasnika stana od 1960. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju samo izraz njenog stava o datim činjeničnim i pravnim ocenama parničnog suda, kojima se, u suštini, od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti