Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu B. Š. i drugih zbog devetogodišnjeg trajanja postupka restitucije. Podnosiocima je dosuđena naknada od po 500 evra zbog kašnjenja Agencije za restituciju i Upravnog suda u odlučivanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Š. iz Beograda, R. W. i J. S, oboje iz Češke Republike, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Š, R. W. i J. S. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Beograd u predmetu broj 46-018867/2014 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo B. Š, R. W. i J. S. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Š. iz Beograda, R. W. i J. S, oboje iz Češke Republike, preko punomoćnika D. P. D, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 26. jula 2023. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke, kao i protiv presude Upravnog suda U. 1810/19 od 12. maja 2023. godine, zbog povrede prava zajemčenih čl. 32, 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe da je predmetni upravni postupak započeo 24. februara 2014. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 1810/23 od 12. maja 2023. godine. Po mišljenju podnosilaca, za dugo trajanje osporenog postupka odgovorni su isključivo postupajući organi.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud „ukine“ osporeni akt i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, osporeni akt i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

B. Š, R. W. i J. S, (podnosioci ustavne žalbe), V. Š, Z. B. M, C. B. P. i S. J. S. podneli su Agenciji za restituciju, 24. februara 2014. godine, zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika R. S. Š.

Agencija za restituciju – Područna jedinica Beograd je rešenjem broj 46-018867/2014 od 8. novembra 2017. godine odbila kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe koji se odnosi na vraćanje građevinskog zemljišta na k.p. broj … KO Savski venac i stambeno-poslovnu zgradu u Beogradu, Svetozara Markovića broj …. U obrazloženju predmetnog rešenja je navedeno: da je na usmenoj javnoj raspravi održanoj 28. aprila 2015. godine podnosilac B. Š. izjavio da ostaje pri podnetom zahtevu, a da je u podnesku od 26. juna iste godine istakao da je R. Š. bio vlasnik 380 akcija „Č.“ a. d. „te treba dokazati da je Čehoslovačko udruženje na dan nacionalizacije postalo vlasnik istih“; da je uvidom u uverenje Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Savski venac od 20. marta 2015. godine utvrđeno da je prilikom osnivanja zemljišnih knjiga na k.p. broj … KO Beograd 5 i kući sa kućištem i dvorištem u ulici Svetozara Markovića … bilo upisano pravo vlasništva u korist „Č.“ a.d. Beograd; da je rešenjem Odeljenja za komunalno-stambene i imovinske poslove SO Savski venac u Beogradu od 7. januara 1966. godine utvrđeno da je 1. januara 1964. godine, kada je prestala da služi dozvoljenoj delatnosti Čehoslovačkog udruženja, nacionalizovana i postala društvena svojina stambeno-poslovna zgrada u ulici Svetozara Markovića …, kao svojina Čehoslovačkog udruženja, izuzev prvog sprata ulične zgrade, koji i dalje služi dozvoljenoj delatnosti vlasnika. U obrazloženju rešenja Agencije je, takođe, navedena sadržina dostavljenog spiska akcionara „Č.“ a.d. Beograd i dopisa Državnog notarijata u Ostravi od 11. decembra 1963. godine, koji se odnosi na akcije R. Š. u tom preduzeću. Agencija je, polazeći od toga da je imovina koja je predmet zahteva nacionalizovana kao vlasništvo Čehoslovačkog udruženja, a ne od R. S. Š, ocenila da podnosioci zahteva nisu aktivno legitimisani „za povraćaj oduzete imovine“ u smislu člana 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Podnosioci ustavne žalbe su navedeno rešenje primili 15. novembra 2017. godine i protiv njega su izjavili žalbu drugostepenom organu.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 46-00-01817/2017-13 od 18. decembra 2018. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je istakao da nepokretnosti koje su predmet zahteva u momentu podržavljenja nisu bile u svojini akcionara „Č.“ a.d. Beograd, već navedenog akcionarskog društva kao građanskog pravnog lica. Takođe su ocenjeni neosnovanim navodi žalbe da su predmet zahteva u ovom postupku i akcije bivšeg vlasnika, budući da je uvidom u obrazac zahteva i spise predmeta utvrđeno da je predmet zahteva samo nepokretna imovina, a da podnosioci „nisu na jasan i nedvosmislen način proširili podneti zahtev“.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1810/19 od 12. maja 2023. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta 6. februara 2019. godine protiv navedenog konačnog upravnog akta, iz razloga navedenih u pobijanom rešenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalih, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je osporeni postupak započeo 24. februara 2014. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca za vraćanje oduzete imovine, a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 1810/19 od 12. maja 2023. godine.

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak trajao devet godina i nepuna tri meseca, što ukazuje na to da je izašao iz okvira koji se smatra razumnim za odlučivanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni upravni postupak nije bio složen, ni u pogledu činjeničnih, niti pravnih pitanja.

Ocenjujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da su oni imali značajan pravni i materijalni interes da se u razumnom roku odluči o njihovom zahtevu za restituciju.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ odluku o predmetnom zahtevu doneo tri godine i tri meseca po proteku roka određenog posebnim zakonom, iako su dokazi na osnovu kojih je doneta odluka pribavljeni godinu dana nakon podnošenja zahteva, kada je održana i javna rasprava. Odlučivanje drugostepenog organa o žalbi podnosilaca trajalo je 13 meseci, a osporena presuda Upravnog suda doneta je tri godine i tri meseca nakon podnošenja tužbe, iako je o njoj odlučeno na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred prvostepenim organom.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni delimično doprineli trajanju osporenog postupka, time što u periodu koji je ukupno trajao četiri godine nisu izjavili žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa po njihovom zahtevu, odnosno tužbu zbog nedonošenja odluke drugostepenog organa o njihovoj žalbi.

Ustavni sud je, međutim, polazeći od izloženog, našao da je u predmetnom upravnom postupku povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede označenog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 1810/19 od 12. maja 2023. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Imajući u vidu sadržinu osporenog akta, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud naveo detaljne i jasne razloge, zasnovane na merodavnom materijalnom pravu, zbog kojih je ocenio da je o zahtevu za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje koji se odnosi na vraćanje građevinskog zemljišta na k.p. broj … KO Savski venac i stambeno-poslovnu zgradu u Beogradu, Svetozara Markovića broj …, odlučeno u skladu sa zakonom i da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom Upravnog suda podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, garantovanih odredbama člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, budući da podnosioci povredu označenih prava smatraju posledicom istaknute povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da se u ustavnoj žalbi ukazuje na propust Agencije za restituciju da odluči o delu zahteva „za obeštećenje u pogledu akcija koje su bile u vlasništvu pok. R. Š“. S tim u vezi se ističe da su „netačni navodi“ Upravnog suda i drugostepenog organa da podnosioci nisu tražili obeštećenje za akcije bivšeg vlasnika. Prema navodima ustavne žalbe, „po odluci Ustavnog suda Už-12107/2019, fizičko lice koje je bilo vlasnik preduzeća koje je podržavljeno, vlasnik akcija ili udela u tom preduzeću, odnosno njegov naslednik, ima pravo na obeštećenje, što, po mišljenju podnosilaca, „nesporno dovodi do zaključka da oni imaju pravo na obeštećenje kao vlasnici akcija (…) te se ima smatrati da su oni taj zahtev precizirali na jasan i nedvosmislen način“.

U vezi sa ovim navodima ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je Agencija za restituciju predmetnim rešenjem odlučila isključivo o zahtevu koji se odnosi na građevinsko zemljište i stambeno-poslovnu zgradu. Saglasno odredbi člana 206. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, ako organ nije rešenjem odlučio o svim pitanjima koja su bila predmet postupka, on može, po predlogu stranke ili po službenoj dužnosti, doneti posebno rešenje o pitanjima koja donesenim rešenjem nisu obuhvaćena – dopunsko rešenje. Ako predlog stranke za donošenje dopunskog rešenja bude odbijen, protiv zaključka o tome dopuštena je posebna žalba. Iz odredbe člana 4. tačka 1) navedenog zakona proizlazi da dopunsko rešenje, odnosno zaključak o odbijanju zahteva za donošenje dopunskog rešenja donosi organ koji vodi postupak, odnosno rešava u upravnim stvarima – u konkretnom slučaju Agencija za restituciju.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe mogli da podnesu Agenciji za restituciju zahtev za donošenje dopunskog rešenja, ukoliko su smatrali da deo njihovog zahteva nije obuhvaćen izrekom predmetnog rešenja. Ako bi Agencija taj zahtev odbila, podnosioci bi imali na raspolaganju žalbu, a, u slučaju odbijanja žalbe, pravo na tužbu u pravnom sporu. S obzirom na to da izrekom predmetnog rešenja Agencije za restituciju nije odlučeno o delu zahteva koji se odnosi na akcije bivšeg vlasnika, Sud nalazi da predmetno rešenje Ministarstva finansija nije upravni akt kojim je konačno odlučeno o tom delu zahteva, iz čega sledi da donošenjem osporene presude Upravnog suda nisu iscrpljena pravna sredstva u redovnom postupku u vezi sa tim delom zahteva. Drugačije stanovište imalo bi za posledicu uskraćivanje jednog pravnog sredstva podnosiocima ustavne žalbe, s obzirom na to da prvostepeni organ nije odlučio o tom delu zahteva, a da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za podnošenje zahteva za preispitivanje osporene presude Upravnog suda, budući da je u upravnom postupku bila dozvoljena žalba.

Iz navedenih razloga Ustavni sud nije ocenjivao da li je, sa stanovišta načela zaštite prava građana i pružanja pomoći stranci, ustavnopravno prihvatljiv zaključak drugostepenog organa i Upravnog suda iznet u obrazloženju rešenja, odnosno osporene presude, da u postupku pred Agencijom za restituciju podnosioci ustavne žalbe nisu tražili obeštećenje za oduzete akcije bivšeg vlasnika. Ustavni sud naglašava da je Agencija za restituciju nadležna za odlučivanje o zahtevu za donošenje dopunskog rešenja i da se u postupku pred tim organom mora utvrditi da li iz podnetog zahteva, dostavljenih podnesaka i izjave date na usmenoj raspravi proizlazi da su podnosioci tražili obeštećenje za oduzete akcije bivšeg vlasnika.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tač. 1) i 2), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti