Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne odluke o troškovima

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su arbitrerno odlučili da svaka stranka snosi svoje troškove, iako je tužilac uspeo sa samo 1.8% zahteva, zanemarujući pritom načelo srazmernosti uspeha u sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiš a B. Slijepčević, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije , na sednici održanoj 6. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je trećim stav om izreke presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 2725/10 od 22. februara 2012. godine i rešenjem Višeg suda u Kraljevu Gž. 368/12 od 5. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Kraljevu Gž. 368/12 od 5. septembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 2725/10 od 22. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Kraljeva , je 19. novembra 2012. godine, preko punomoćnika A. J, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u stavu trećem izreke presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 2725/10 od 22. februara 2012. godine i rešenj a Višeg suda u Kraljevu Gž. 368/12 od 5. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac smatra da su mu navedena prava povređena odlukom suda da svaka stranka snosi svoje troškove postupka i pored toga što je tužilac u parnici uspe o samo sa 1,8% tužbenog zahteva. S tim u vezi , ističe da su osporen e odluke posledica proizvoljnog tumačenja odredaba merodavnog procesnog zakona , kao i proizvoljnog zaključivanja sudova , zatim da mu je tužilac prouzrokovao materijaln u štetu u vidu troškova postupka, pokre tanjem i vođenjem parnic e u kojoj je uspeo samo sa 1,8% od postavljenog tužbenog zahteva, kao i da sudovi uopšte nisu vodili računa o srazmernosti uspeha parničara u sporu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene odluke i podnosioucu dosudi troškov e na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene akte i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Predmetni parnični postupak je vođen po tužbi tužioca „E .“ d.o.o. - ogranak „E. K .“, protiv tuženog M . S, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naplate duga z a isporučenu električnu energiju.

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P. 2725/10 od 22. februara 2012. godine je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 4.101,57 dinara (stav prvi izreke), dok je deo tužbenog zahteva za isplat u preko dosuđenog do traženog iznosa od 262.759 dinara odbijen kao ne osnovan (stav drugi izreke) . U osporenom delu navedene presude (stav treći izreke) je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Prvostepeni sud je o dluku o glavnom zahtevu obrazložio time da je jedan deo duga zastareo (za period od 15. februara do 5. avgusta 2008. godine), a o jednom delu (za period od 15. februara 2007. godine do 15. februara 2008. godine) već je odlučeno pravnosnažnom presud om (res iudicata). U obrazloženju odluke o troškovima parničnog postupka je navedeno da je tužilac delimično uspeo u sporu i da je troškove postupka tražio, zbog čega je sud, shodno odredbi člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu trećem izreke presude.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Kraljevu Gž. 368/12 od 5. septembra 2012. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog, te je ožalbeni deo navedene prvostepene presude u celini potvrđen. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se prema tarifnim brojevima 7 . i 9 . Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, advokatu određuje naknada u istom iznosu za sporove čija je vrednost do 449.999,00 dinara ; da bez obzira na to što je tužilac uspeo samo u manjem delu tužbenog zahteva, neosnovan je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka , iz razloga što bi tuženi imao iste troškove , tj. isti troškovi bi bili nužni i da je tužbeni zahtev usvojen u cel ini.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja , organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) .

Odredbama člana 149. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 – dr.zakon ) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (stav 1.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (stav 2.); da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (stav 3.);

5. S obzirom na to da se povreda prava na pravično suđenje ističe u odnosu na odluku suda o troškovima postupka, Ustavni sud najpre ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kome se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva , od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Ustavni sud je ovakvo stanovište prihvatio u svojoj praksi (videti, pored ostalih, odluke Už-914/2012 od 5. februara 2015. godine i Už-10865/2013 od 17. decembra 2015. godine).

Uzimajući u obzir pitanja koja se u ustavnoj žalbi postavljaju kao sporna sa ustavnopravnog aspekta, Ustavni sud nalazi da je za konkretan slučaj od značaja i stav ESLjP prema kome se pravičnost suđenja ostvaruje kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. ESLjP je u presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća pravila i primeniti.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po pravnom sredstvu. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci dâ detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (presud a u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, od 29. januara 1999. godine), pri čemu sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (presuda u predmetu Georgiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine). Obaveza suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (presuda u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine), a što se posebno odnosi na obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (presuda u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/977, od 19. decembra 1997. godine).

U vezi sa napred iznetim, Ustavni sud konstatuje da obrazloženje osporene prvostepene odluke, kada je reč o troškovima postupka, sadrži samo konstataciju dve pravno relevantne činjenice - da je tužilac delimično uspeo u sporu i da je troškove postupka tražio. Na osnovu toga je Osnovni sud u Kraljevu, saglasno članu 149. stav 2. ZPP, odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Viši sud u Kraljevu je takvu argumentaciju prihvatio, dodajući da je prema tada važećoj advokatskoj tarifi, kada je u pitanju sastavljanje podnesaka i zastupanje na ročištima, ista nagrada bila propisana za sporove čija je vrednost dostizala iznos od 449.999,00 dinara, iz kog razloga bi podnosilac imao iste troškove i da je tužbeni zahtev usvojen u celini .

Pravilima procesnog prava, sadržanim u odredbama člana 149. ZPP, uspostavljen je odnos obrnute proporcionalnosti između uspeha u parnici i obaveze snošenja troškova postupka, jer je ova obaveza regulisana po načelu uspeha u parnici (videti Odluku Ustavnog suda Už-914/2012 od 15. januara 2015. godine). Iz obrazloženja osporenih odluka nesumnjivo proizlazi da su sudovi, kao pravno relevantnu činjenicu, razmatrali samo delimični uspeh tužioca u predmetnom sporu, što , po mišljenju Ustavnog suda, ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja u vezi prava na obrazloženu sudsku odluku. Ustavni sud smatra da su sudovi izgubili iz vida da se u jednom parničnom postupku, koji je po svojoj prirodi dvostranački, jednako može govoriti i o uspehu tužene strane u sporu, jer neuspeh tužioca sa postavljenim tužbenim zahtevom istovremeno predstavlja uspeh tuženog, čija se procesna uloga prvenstveno sastoji u osporavanju tužiočevih navoda, dokaza i zahteva. U konkretnom slučaju, uspeh tužioca je procentualno izražen sa 1,8% od postavljenog tužbenog zahteva, što, po shvatanju Ustavnog suda, istovremeno predstavlja uspeh podnosioca koji se takođe procentualno može izraziti i iznosi 98,2%. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da stranka koja svoje ponašanje uskladi sa postojećim procesnim pravilima ima legitimno očekivanje da će se sudovi kod odlučivanja o postavljenim zahtevima (uključujući i zahtev za naknadu troškova postupka) tih pravila i pridržavati. U situaciji u kojoj je podnosilac ustavne žalbe (preko punomoćnika) blagovremeno istakao zahtev za naknadu troškova predmetnog parničnog postupka, nesumnjivo se može govoriti o njegovom legitimnom očekivanju da će postupajući sudovi, prilikom donošenja odluke o troškovima postupka, jednako uzeti u obzir i njegov eventualni uspeh u sporu, a ne samo uspeh protivne strane.

Po shvatanju Ustavnog suda, nužno je razlikovati da li su parnične stranke uspele u podjednakoj meri ili je uspeh jedne stranke osetno veći od uspeha druge. Ako uspeh u sporu nije jednak, svaka stranka ima prema drugoj stranci pravo na naknadu troškova srazmerno svom uspehu. Imajući u vidu da se s obzirom na postignuti uspeh može odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova, Ustavni sud je mišljenja da parnični sud kod takve odluke mora imati u vidu koje i kolike troškove je imala jedna, a koje i kolike troškove je imala druga parnična stranka, uz poseban osvrt na činjenicu koja stranka je dala povoda za pokretanje i vođenje određenog parničnog postupka.

Kako se parnični sudovi, u konkretnom slučaju, nisu bavili navedenim pitanjima, jasno je da obrazloženja osporen ih odluka u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka ne zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava , zbog čega Ustavni sud smatra da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđe nje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbama člana 89. st . 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15 ), usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje Višeg suda u Kraljevu Gž. 368/12 od 5. septembra 2012. godine i odre dio da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 2725/10 od 22. februara 2012. godine.

Imajući u vidu da će Viš i sud u Kraljevu ponovo odlučiva ti o žalbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode koji se odnose na eventualne povrede prava na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava , iz člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne odluke o troškovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti