Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku profesionalne vojne službe. Postupak je trajao preko 16 godina, što je ocenjeno kao nedopustivo dugo; dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Ćirovića iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Ćirovića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 6972 Beograd u predmetu broj 85-51 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Ćirović iz Užica podne o je 19. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Milisava Kurmazovića, advokata iz Užica, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 6972 Beograd u predmetu broj 85-51. Pozvao se i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na imovinu iz člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok upravnog postupka u kome je odlučivano o prestanku profesionalne vojne službe podnosioca.

Podnosilac je 13. marta 2013. godine podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2276/11 od 7. februara 2013. godine, zbog povrede prethodno navedenih ustavnih prava, dodatno istakavši povredu "prava na jednaku sudsku zaštitu" iz 36. stav 1. Ustava i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U toj ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba, zbog navodno neopravdanog izostanka sa službe pet dana neprekidno; da u spornom periodu nije mogao da pribavi doznake o bolovanju, jer mu je zdravstveni karton bio "sklonjen"; da je Vrhovni sud Srbije u presudi od 13. juna 2007. godine jasno naveo da je u upravnom postupku potrebno pouzdano utrditi veštačenjem od strane merodavne vojne zdravstvene ustanove da li je podnosilac u periodu od 4. januara do 3. aprila 1996. godine bio sposoban za rad; da je Upravni sud u osporenoj presudi odstupio od tog stava Vrhovnog sud a Srbije prihvativši nalaz i mišljenje koji su dali samo lekari neuropsihijatri; da je veštačenje trebalo da obave i lekari drugih specijalnosti; da je pred upravnim organima trebalo sprovesti poseban ispitni postupak i saslušati podnosioca, čime bi mu bilo omogućeno učešće u postupku; da osporenom presudom nije odlučeno o troškovima postupka. Podnosilac je priložio pismenu izjavu overenu 12. marta 2013. godine u Osnovnom sudu u Užicu, označivši je kao sastavni deo ustavne žalbe, u kojoj je naveo: da se 5. januara 1996. godine javio svom lekaru u garnizonoj ambulanti u Batajnici radi uzimanja "doznaka", ali da ih nije mogao dobiti, jer je "neko sklonio" njegov zdravstveni karton; da se i u februaru 1996. godine javio istom lekaru, ali da mu iz pomenutih razloga nisu "izdate doznake".

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu i na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, kao i da se odluka Suda objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

2. Podnosilac ustavne žalbe je 3. decembra 2012. godine, preko istog punomoćnika, podneo novu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji se vodi po žalbi protiv prvostepenog zaključka Vojne pošte 6972 Beograd UP-1 broj 03-1/429-5 od 8. jula 2008. godine. Takođe, pozvao se na povrede ustavnih prava, kao i prava i načela zajemčenih Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , koji su već istaknuti u ustavnoj žalbi od 19. novembra 2012. godine i bliže označeni u tački 1. obrazloženja ove odluke. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-9243/2012.

U toj ustavnoj žalbi je navedeno da je od dana izjavljivanja žalbe protiv prvostepenog zaključka, 30. oktobra 2008. godine, do dana izjavljivanja ustavne žalbe, prošlo četiri godine, jedan mesec i tri dana. Istaknuto je da nije podnošena tužba zbog "ćutanja uprave", jer ona nema svojstvo delotvornog pravnog leka.

3. Ustavni sud je, saglasno članu 43. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo odluku da se spoji predmet Už-9243/2012 sa predmetom Už-8831/2012 i da se postupak vodi pod broje m ranije formiranog predmeta Už-8831/2012.

4. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 03-1-2/380-13/03 i UP-2 broj 104-8/04, kao i Vrhovnog suda Srbije U-V 760/06, te je utvrdio:

5.1. Činjenice koje se odnose na postupak prestanka profesionalne vojne službe podnosioca ustavne žalbe:

Aktom Komande 126. brigade VOJIN "A" od 25. aprila 1996. godine predložen je prestanak profesionalne vojne službe podnosioca u Vojsci Jugoslavije, sa obrazloženjem da je podnosilac neopravdano odsutan sa posla od 4. januara do 4. aprila 1996. godine, te da se od 9. aprila 1996. godine pa nadalje ne javlja na posao.

Naredbom komandanta VP 8115 Zemun pov. broj 124-41 od 17. maja 1996. godine prestala je profesionalna vojna služba podnosiocu ustavne žalbe, zastavniku tehničke službe KoV, na službi u 126. brigadi VOJIN "A", u Korpusu protivvazdušne odbrane, u Ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdušnoj odbrani. U dispozitivu naredbe je dalje navedeno: u tački 2 , da je razlog prestanka službe neopravdan izostanak sa službe pet dana neprekidno ; u tački 3 , da će se ova naredba dostaviti podnosiocu najkasnije do 15. juna 1996. godine; u tački 4 , da će nadležni starešina razrešiti podnosioca od profesionalne vojne službe sa 10. januarom 1996. godine, kao danom isteka petog dana samovoljnog i neopravdanog izostanka sa službe.

Rešenjem VP 1195-5 Beograd pov. broj 928-2 od 22. oktobra 1996. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv naredbe prvostepenog organa. U obrazloženju rešenja je navedeno da iz medicinske dokumentacije proizlazi: da se podnosilac 3. januara 1996. godine javio u garnizonu ambulantu u Batajnici i dobio uput za Vojnomedicinsku akademiju (u daljem tekstu: VMA); da se 4. januara 1996. godine javio na pregled kod lekara specijaliste - reumatologa, koji je predložio tri nedelje bolovanja; da nalaz lekara specijaliste nije dostavio lekaru u garnizonoj ambulanti u Batajnici , pa za ovaj period ne poseduje izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad; da se podnosilac 25. januara 1996. godine javio na pregled kod neuropsihijatra na VMA, gde je dobio terapiju, ali ne i bolovanje; da se 29. januara 1996. godine javio u garnizonu ambulant u u Užicu, ali nije dobio bolovanje; da se 31. januara 1996. godine javio u istu ambulantu i dobio bolovanje sa urednim izveštajem o privremenoj sprečenosti za rad u periodu od 29. januara zaključno sa 6. februarom 1996. godine; da se 6. februara 1996. godine ponovo javio lekaru u garnizonoj ambulant i u Užicu , koji ga je uputio lekaru specijalisti - neurologu, koji je predložio bolovanje u trajanju od 14 dana, ali podnosilac nije predao nalaze specijaliste nadležnom lekara, pa ni za ovaj period ne poseduje izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad; da se lekaru javljao 21. februara i 5, 9. i 30. aprila 1996. godine, ali ne poseduje uredne izveštaje o privremenoj sprečenosti za rad; da nije postupio po uputu nadležnog lekara od 21. februara 1996. godine, kojim je određeno da se javi lekaru specijalisti - neuropsihijatru u VMC Karaburma, već je dostavio izveštaj stacionarne zdravstvene ustanove, bez protokola i sa prepravljenim datumom. Polazeći od utvrđenih činjenica, drugostepeni organ je zaključio da je podnosilac u periodu od januara do aprila 1996. godine bio na radu samo dva dana, i to 3. februara i 5. april a, te da više od mesec dana neprekidno nije radio, zbog čega je bio dužan da se javi svom garnizonom lekaru radi upućivanja na vojnolekarsku komisiju, koja je, u skladu sa tačkom 541. Pravila službe Vojske Jugoslavije, nadležna za odobravanje bolovanja u trajanju dužem od 30 dana. Drugostepeni organ je ocenio da je neosnovan navod žalbe da podnosiocu nije omogućeno izjašnjavanje u postupku i zaštita interesa, jer ga je komandir 5. čete VOJIN pozvao da se bez odlaganja javi u jedinicu 9. aprila 1996. godine kako bi opravdao odsustvo u periodu od 4. januara do 4. aprila 1996. godine, što podnosilac nije učinio. Navedeno drugostepeno rešenje je 5. oktobra 1998. godine dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe, koji je prethodno podneo tužbu zbog ćutanja uprave.

Vrhovni vojni sud je presudom Up. 1183/98 od 21. oktobra 1999. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da iako podnosilac nema uredne izveštaje o privremenoj sprečenosti za rad, osim za period od 29. januara do 6. februara 1996. godine, tuženi organ je bio dužan da od nadležnog organa zdravstvene službe pribavi mišljenje o stanju njegovog zdravlja, odnosno da utvrdi da li je kod njega postojalo kakvo psiho-fizičko oboljenje koje je bilo od uticaja na njegovu zdravstvenu sposobnost za službu u spornom periodu, a od čega zavisi da li je izostanak sa službe u tom periodu bio opravdan ili ne.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog vojnog sud a, VP 1195-5 Beograd je 7. marta 2000. godine donela rešenje pov. broj 928-12/96, kojim je poništila naredbu od 17. maja 1996. godine i predmet vratila prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Naredbom komandanta VP 8115 Zemun broj 5-9 od 9. marta 2001. godine određeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje profesionalna vojna služba, zbog toga što je neopravdano izostao sa službe pet dana neprekidno. U obrazloženju naredbe je navedeno da je prvostepeni organ u ponovnom postupku utvrdio sledeće činjenično stanje: da je je veštačenje zdravstvenog stanja podnosioca izvršeno 7. novembra 2000. godine u Zavodu za preventivnu medicinu Odeljenja za mentalno zdravlje i vojnu psihologiju VMA i da je dato mišljenje da podnosilac u periodu od 4. januara do 3. aprila 1996. godine nije bolovao i lečen zbog težih psihičkih oboljenja, te da su sadašnje tegobe neurotskog nivoa; da je izostanak podnosioca pet dana neprekidno, u navedenom periodu, bio neopravdan; da je psiho-fizičko stanje podnosioca bilo takvo da u spornom periodu nije bolovao, niti je lečen, zbog težih psihičkih oboljenja; da je podnosilac bio sposoban da se stara o svojim interesima i da shvati značaj urednog pribavljanja izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad.

Rešenjem VP 1195-5 Beograd Up-2 broj 99-4 od 14. maja 2001. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepene naredbe.

Vrhovni vojni sud je presudom Up. 1251/01 od 28. novembra 2002. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da se u nalazu Odeljenja za mentalno zdravlje i vojnu psihologiju VMA ne daje odgovor na bitnu činjenicu - da li je podnosilac bio sposoban za vršenje službe u spornom periodu, jer se tim nalazom samo zaključuje da on u tom periodu nije bolovao, niti je lečen zbog težih psihičkih oboljenja. Taj sud je našao da je u upravnom postupku trebalo nesporno utvrditi da li su tačni navodi podnosioca da je zbog prirode bolesti od kojih je bolovao opravdano odsustvovao sa službe u spornom periodu, i to ponovnim veštačenjem od strane merodavne vojne zdravstvene institucije sa konkretnim zahtevom da se da nalaz u vezi sa sposobnošću podnosioca za vršenje službe i upravljanje svojim postupcima u spornom periodu.

Drugostepeni organ je rešenjem broj Up-2 broj 99-8/01 od 27. marta 2003. godine poništio naredbu od 9. marta 2001. godine i predmet vratio prvostepenom organ u na ponovni postupak i odlučivanje.

Naredbom komandanta VP 6972 Beograd broj 85-51 od 23. septembra 2003. godine određeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba, zbog toga što je neopravdano izostao sa službe pet dana neprekidno. U tački 4. dispozitiva rešenja je određeno da će nadležni starešina razrešiti podnosioca od službe sa danom 4. januara 1996. godine, pri čemu u dispozitivu nije određen datum prestanka službe. U obrazloženju naredbe je navedeno da je veštačenje zdravstvenog stanja podnosioca izvršeno 15. septembra 2003. godine na Klinici za psihijatriju VMA i da je dato mišljenje da je u periodu od 4. januara do 3. aprila 1996. godine podnosilac "sa psihijatrijske strane bio sposoban za vršenje vojne službe i da je u bio u potpunosti sposoban da upravlja svojim postupcima". Polazeći od navedenog, kao i od toga da je podnosilac bio sposoban da shvati značaj urednog pribavljanja izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad, prvostepeni organ je zaključio da je izostanak u trajanju od pet dana neprekidno u navedenom periodu bio neopravdan.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 380-2 od 11. decembra 2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepene naredbe.

Podnosilac je 29. decembra 2003. godine Vrhovnom vojnom sudu podneo tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja. Nerešene predmete u upravnim sporovima pokrenutim pred Vrhovnim vojnim sudom je 1. januara 2005. godine preuzeo je Sud Srbije i Crne Gore, na osnovu člana 2. Zakona o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva ("Službeni glasnik RS", broj 147/04) i člana 37 . st av 1 tač ka 1 ) Zakona o sudu Srbije i Crne Gore ( "Službeni list Srbije i Crne Gore", br oj 26/03), da bi 21. decembra 2006. godine Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete Suda Srbije i Crne Gore u kojima se ocenjuje zakonitost konačnih upravnih akata, u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06).

Stoga je o tužbi podnosioca ustavne žalbe odlučio Vrhovni sud Srbije presudom U-V 760/06 od 13. juna 2007. godine, tako što je tužbu uvažio, a pobijano rešenje poništio. Prema stanovištu toga suda, kod nespornih činjenica da je podnosilac u navedenom periodu odsustvovao sa službe i da to svoje odsustvovanje nije opravdao, bilo je potrebno pouzdano utvrditi veštačenjem od strane merodavne vojne zdravstvene ustanove, da li je podnosilac u tom periodu bio sposoban za rad. Ovo iz razloga što je podnosilac u posmatranom periodu u više navrata tražio pomoć lekara različitih specijalnosti, zbog raznorodnih zdravstvenih problema i bolesti od kojih se lečio. S obzirom na to da su u upravnom postupku mišljenje o podnosiočevoj zdravstvenoj sposobnosti dali samo lekari neuropsihijatri, Vrhovni sud Srbije je ocenio da odlučna činjenica o psiho-fizičkoj sposobnosti podnosioca za profesionalnu vojnu službu u tom periodu nije pouzdano utvrđena. Navedena presuda je dostavljena drugostepenom organu 2. oktobra 2008. godine.

Podnosilac je 16. decembra 2008. godine Vrhovnom sud u Srbije podneo zahtev za donošenje rešenja u izvršenju navedene presude tog suda, zbog toga što drugostepeni organ ni po ponovljenom traženju podnosioca nije doneo rešenje.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog sud a Srbije , drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 03-1-2/380-9/03 od 27. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv naredbe o prestanku službe od 23. septembra 2003. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da iz nalaza Klinike za psihijatriju VMA od 3. marta 2009. godine proizlazi da u periodu od 6. februara do 3. aprila 1996. godine nalazi lekara specijalista (reumatologa i neuropsihijatara), sa mišljenjima i predlozima za bolovanje, nisu evidentirani u zdravstvenoj knjižici, jer se podnosilac u tom periodu nije javljao lekaru opšte prakse u g arnizonoj ambulanti, što je bila njegova dužnost, čime bi realizovao predloženo bolovanje; da je zdravstvena knjižica bila uredno overena 12. aprila 1995. godine; da podnosilac nije opravdao periode odsutnosti od 4. do 29. januara i od 6. februara do 3. aprila 1996. godine; da je izostanak podnosioca u navedenim periodima bio neopravdan, jer je prema svom psiho-fizičkom stanju bio sposoban za vršenje vojne službe i da u potpunosti upravlja svojim postupcima.

Upravni sud je presudom U. 8687/10 (2009) od 22. oktobra 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. S obzirom na to da u spisima predmeta nema dokaza da je podnosiocu dostavljeno mišljenje VMA na koje se poziva tuženi organ, Upravni sud je ocenio da je pobijano rešenje doneto uz povredu odredbe člana 9. u vezi člana 133. Zakona o opštem upravnom postupku.

Drugostepeni organ je u izvršenju presude Upravnog suda doneo rešenje Up-2 broj 03-1-2/380-13/03 od 12. januara 2011. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv naredbe o prestanku službe od 23. septembra 2003. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 2276/11 od 7. februara 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv drugostepenog rešenja. Taj sud je prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge koje je dao tuženi organ, istovremeno ocenivši kao neosnovane navode tužbe o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, jer je u upravnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac u navedenom periodu neopravdano odsustvovao iz službe pet dana neprekidno, a uz tužbu nije podneo nijedan dokaz kojim bi potvrdio svoje navode i osporio utvrđeno činjenično stanje. Isti sud je ocenio da su neosnovani navodi tužbe da podnosiocu nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku, s obzirom na to da mu je pružena mogućnost da se izjasni o nalazu i mišljenju Klinike za psihijatriju VMA.

5.2. Činjenice koje se odnose na postupak razrešenja podnosioca ustavne žalbe od profesionalne vojne službe:

Rešenjem VP 6972 Beograd Up-1 broj 60/693-7 od 15. marta 2001. godine podnosilac je razrešen od profesionalne vojne službe 4. januara 1996. godine. Ista vojna pošta je rešenjem int. broj 60/3361-1 od 13. juna 2003. godine poništila svoje rešenje od 15. marta 2001. godine, s obzirom na to da je poništena naredba komandanta VP 8115 Zemun broj 5-9 od 9. marta 2001. godine, kojom je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba.

Rešenjem VP 6972 Beograd int. broj 60/2405-2 od 22. maja 2006. godine podnosilac je razrešen od profesionalne vojne službe 4. januara 1996. godine, s obzirom na to da mu je naredbom komandanta VP 6972 Beograd broj 85-51 od 23. septembra 2003. godine prestala profesionalna vojna služba. Rešenjem VP 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/126-2 od 11. oktobra 2006. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 6219/06 od 8. novembra 2007. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. S obzirom na to da je presudom Vrhovnog suda Srbije od 13. juna 2007. godine uvažena tužba podnosioca i poništeno drugostepeno rešenje od 11. decembra 2003. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca protiv prvostepene naredbe o prestanku službe od 23. septembra 2003. godine, taj sud je ocenio da naredba o prestanku službe nije konačna u upravnom postupku, te ne može biti osnov za donošenje rešenja o razrešenju podnosioca od profesionalne vojne službe.

5.3. Činjenice koje se odnose na postupak po zahtevu podnosioca od 26. januara 2004. godine:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. januara 2004. godine VP 6972 Beograd podneo zahtev za poništenje rešenja o razrešenju VP 6972 Beograd Up-1 broj 60/693-7 od 15. marta 2001. godine, za donošenje akta o regulisanju stanja u službi i za isplatu plate po činu i plate po položaju, sa pripadajućim dodacima u bliže označenim periodima.

VP 6972 Beograd je zaključkom int. broj 60/594-2 od 1. marta 2004. godine odbacila navedeni zahtev podnosioca. Rešavajući o žalbi podnosioca, VP 9513 Beograd je rešenjem Up-2 broj 104-2 od 22. aprila 2004. godine istu odbila.

Vrhovni sud Srbije je presudom U-V 1159/06 od 27. decembra 2007. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da je drugostepeni organ bio obavezan da naloži podnosiocu da se izjasni koje pravno sredstvo podnosi protiv rešenja o razrešenju od 15. marta 2001. godine, kao i da navede razloge za postupanje po svim zahtevima istaknutim u istom podnesku.

VP 1094 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog sud a Srbije donela rešenje UP-2 broj 104-8/04 od 30. juna 2008. godine, kojim je usvojila žalbu podnosioca i predmet vratila na ponovni postupak i odlučivanje.

Nakon izjašnjenja podnosioca, VP 6972 Beograd je zaključkom UP-1 broj 03-1/429-5 od 8. jula 2008. godine odbacila zahtev podnosioca za poništaj rešenja o razrešenju od 15. marta 2001. godine i predlog za ponavljanje postupka.

Podnosilac je 30. oktobra 2008. godine izjavio žalbu protiv zaključka prvostepenog organa, a 23. novembra 2010. godine i "žalbu zbog nedonošenja rešenja o navedenoj žalbi".

6. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i odredbe člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, čije se povrede takođe ističu u ustavno j žalbi, sadržinski ne razlikuju od odred aba člana 32. stav 1. Ustava, člana 58. Ustava i člana 21. Ustava, koji ma se jemči pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i načelo zabrane diskriminacije, te ih je cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Odredbom člana 107. stav 1. tačka 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), na osnovu koje je podnosiocu ustavne žalbe prestala služba, bilo je propisano da profesionalnom oficiru, odnosno profesionalnom podoficiru prestaje služba ako neopravdano izostane sa službe pet dana neprekidno ili sedam dana sa prekidom u toku 12 meseci.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i prav ilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se r ešenje po žalbi mora se doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Uredbom o načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja vojnih osiguranika i članova njihovih porodica ("Službeni list SRJ", broj 36/94 ), koja je bila na snazi u periodu kada je utvrđeno da je podnosilac neopravdano izostao sa službe, bilo je propisano: da početak i prestanak privremene sprečenosti za rad osiguranog lica - profesionalnog vojnika određuje vojni lekar trupne ili garnizonske ambulante, odnosno nadležna vojnolekarska komisija (član 27. stav 1.); da p očetak i prestanak privremene sprečenosti za rad osiguranog lica - profesionalnog vojnika evidentira vojni lekar trupne ili garnizonske ambulante u knjizi ambulantnih pregleda, odnosno u zdravstvenom kartonu i u zdravstvenoj knjižici osiguranog lica (član 29.).

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u delu u kome se osporava trajanje postupka prestanka profesionalne vojne službe podnosioca, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu VP 6972 Beograd broj 85-51, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku obuhvata vreme od dana kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku, što je prema stanju u spisima predmeta bilo između maja i oktobra 1996. godine, do donošenja osporene presude Upravnog suda od 7. februara 2013. godine. Dakle, taj period iznosi najmanje 16 godina i pet meseci.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnih sudova o pravu podnosioca ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa i sudova pred kojima je je vođen postupak, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet osporenog postupka nije bio naročito složen, jer su vojni organi, prema primedbama nadležnih sudova u upravnom sporu, bili dužni da utvrde na osnovu nalaza i mišljenja veštaka da li je podnosilac bio sposoban za vršenje službe u spornom periodu. Sa stanovišta značaja predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti naredbe na osnovu koje mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka, kao i da je koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, kada su za to postojali uslovi.

Polazeći od navedenog , Ustavni sud je ocenio da ne postoji nijedan razlog koji bi mogao opravdati ovako dugo trajanje postupka, pogotovo ako se ima u vidu da nisu postojale takve objektivne okolnosti koje su sprečavale okončanje postupka u primerenom roku. Uzastopno vraćanje predmeta drugostepenom, a potom, uglavnom , i prvostepenom organu na ponovno rešavanje, dugo trajanje upravnih sporova i kašnjenje u izradi i dostavljanju presude Vrhovnog suda Srbije (jedna godina i tri meseca), kao i drugostepenog rešenja od 21. oktobra 1996. godine (dve godine), jasni su pokazatelji da je sporo, nedelotvorno i neažurno postupanje nadležnih organa i sudova imalo za posledicu nedopustivo dugo trajanje postupka u kome se rešavalo o radnopravnom statusu podnosioca.

Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji smatra da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu navedenog ustavnog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku prestanka profesionalne vojne službe ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu traj anja osporenog upravnog postupka i doprinos upravnih organa i sudova trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog opisanog neefikasnog postupanja upravnih organa i sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporava trajanje drugostepenog postupka po žalbi protiv prvostepenog zaključka VP 6972 Beograd UP-1 broj 03-1/429-5 od 8. jula 2008. godine, Ustavni sud je najpre konstatovao da je navedenim zaključkom odbačen zahtev podnosioca podnet 26. januara 2004. godine, kojim je traženo poništenje rešenja o razrešenju od 15. marta 2001. godine, regulisanje stanja u službi i priznanje i isplata plate u bliže označenim periodima. Isti zahtev je dopunjen postavljanjem predloga za ponavljanje postupka razrešenja.

Ustavni sud je utvrdio da osporeni žalbeni upravni postupak pred VP 1094 Beograd do sada traje šest godina i osam meseci .

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe zbog nepostupanja drugostepenog organa nije koristio nijedno zakonom propisano pravno sredstvo za ubrzanje upravnog postupka. Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac drugostepenom organu izjavio "žalbu zbog nedonošenja rešenja po žalbi", ali je našao da se ne radi o pravnom sredstvu koje je odredbama procesnog prava predviđeno za slučaj "ćutanja uprave". Prema stavu Ustavnog suda, ne može se prigovarati dužini upravnog postupka u situaciji kada nisu korišćena pravna sredstva koja je stranka imala na raspolaganju radi ubrzanja postupka (videti, pored ostalih, Rešenje Už-139/2011 od 17. aprila 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na to da podnosilac nije podnosio tužbu zbog "ćutanja uprave", Ustavni sud nije mogao oceniti eventualnu delotvornost tog pravnog sredstva, niti može, in abstracto, da ispituje da li bi njeno podnošenje dovelo do drugačije dužine trajanja konkretnog upravnog postupka. Ustavni sud je, takođe, ocenio da navod ustavne žalbe da vojni organi samo "formalno" postupaju po presudama suda ni u kom slučaju ne može ukazivati na nedelotvornost tužbe zbog "ćutanja uprave", budući da je svrha podnošenja tog pravnog sredstva upravo da se drugostepeni organ natera da donese rešenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što je Upravni sud u osporenoj presudi odstupio od stava izraženog u ranojoj presudi Vrhovnog suda Srbije i što se nije izjasnio o svim bitnim pitanjima konkretne upravne stvari.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke. Međutim, ova obaveza ne znači da je sud u upravnom sporu dužan da detaljno oceni svaki navod istaknut u tužbi. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Naime, Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, te da u upravnom postupku nisu povređena pravila postupka. Polazeći od toga da je drugostepeni vojni organ naveo detaljne razloge zbog čega je odsustvo podnosioca sa službe pet dana neprekidno u periodima od 4. do 28. januara 1996. godine i od 7. februara do 3. aprila 1996. godine bilo neopravdano, čime je bio ispunjen zakonski razlog za prestanak njegove profesionalne vojne službe, Ustavni sud je našao da nije postojala obaveza Upravnog suda da ponovo obrazlaže iste navode, koji su ponovljeni u tužbi u upravnom sporu, već je bilo dovoljno da u obrazloženju osporene presude izloži odlučne činjenice utvrđene u sprovedenom upravnom postupku, a na kojima je zasnovao svoju ocenu o pravilnoj primeni materijalnog i procesnog prava od strane nadležnih vojnih organa. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Upravni sud bio ovlašćen da ocenjujući zakonitost novodonetog drugostepenog rešenja uzme u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a posebno da je podnosilac, za koga je utvrđeno da je bio sposoban da upravlja svojim postupcima i da shvati njihov značaj i posledice, bio dužan da opravda svoje odsustvo sa službe, koje je moralo biti evidentirano na način predviđen odredbama tada važeće Uredbe o načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja vojnih osiguranika i članova njihovih porodica .

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (razli čite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu, iskori stio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustav ni sud je ocenio da podnosiocu osporenom presudom očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava ne mogu doves ti u vezu sa sadržinom osporene presude Upravnog suda.

U odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog konkretnog prava ili slobode.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se ističe da Upravni sud osporenom presudom nije odlučio o zahtevu tužbe kojim je tražena naknada troškova na ime sastava tužbe u upravnom sporu, Ustavni sud je pošao od sledećih zakonskih odredaba:

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/ 09) propisano je: da zakonitost osporenog upravnog akta sud ispituje u granicama zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe (član 41. stav 1.); da će se n a pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak (član 74.);

Odredbama člana 34. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme pokretanja upravnog spora okončanog osporenom presudom, bilo je propisano: da ako sud propusti da odluči o svim zahtevima o kojim se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može u roku od 15 dana od prijema presude da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude (stav 1.); da će sud, bez održavanja ročišta odbaciti neblagovremeni odnosno odbiti neosnovani predlog za dopunu presude (stav 2.); da ako stranka ne predloži donošenje dopunske presude u roku iz stava 1. ovog člana, smatraće se da je tužba u tom delu povučena (stav 3.).

Polazeći od navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsku mogućnost da predloži sudu donošenje dopunske presude. Budući da ustavna žalba ne sadrži navode, niti su uz nju dostavljeni dokazi, koji bi ukazivali na to da je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za dopunu osporene presude Upravnog suda U. 2276/11 od 7. februara 2013. godine , Ustavni sud je ocenio da pre podnošenja ustavne žalbe nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe, što je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u tom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

13. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić