Usvojena ustavna žalba zbog neujednačene sudske prakse u sporu o naknadi štete
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o pravu na naknadu štete, što je stvorilo pravnu nesigurnost.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Hajrulaha Čolovića, Nedžibe Čolović, Eline Čolović i Almira Čolovića, svih iz Tutina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba Hajrulaha Čolovića, Nedžibe Čolović, Eline Čolović i Almira Čolovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 576/13 od 6. avgusta 2013. godine i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Hajrulah Čolović, Nedžiba Čolović, Elina Čolović i Almir Čolović, svi iz Tutina, preko punomoćnika Branislava Todorovića, advokata iz Kragujevca, podneli su, 31. oktobra 2013. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 576/13 od 6. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Tutinu i odbijen u celosti tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe da im tuženi „Delta Generali osiguranje“ iz Beograda isplati naknadu štete zbog smrti bliskog lica, jer je Apelacioni sud u Kragujevcu našao da je prvostepena presuda doneta pogrešnom primenom Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju; da su sudovi istog ranga, pre donošenja osporene presude, pravnosnažnim presudama priznali oštećenima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete usled smrti bliskog lica na teret izdavaoca polise obaveznog osiguranja, a za šta je uz ustavnu žalbu, kao dokaz, priloženo više sudskih odluka; da je zahtev podnosilaca ustavne žalbe ocenjen različito od tužbenih zahteva drugih tužilaca u priloženim presudama bez vidljivog, realnog i na zakonu zasnovanog razloga. Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih prava podnosilaca osporenom presudom, kao i da im dosudi troškove sastava ustavne žalbe.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
3.1. Osnovni sud u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Tutinu je, presudom P. 1233/12 od 8. oktobra 2012. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe i obavezao tuženog „Delta Generali osiguranje“ iz Beograda da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, kao novčanu satisfakciju, isplati novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao u stavu prvom izreke presude, u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužilaca preko dosuđenih do traž enih iznosa naknade nematerijalne štete, u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu Hajrulahu Čoloviću na ime naknade materijalne štete isplati iznos, sa zakonskom zateznom kamatom , kao u izreci i u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da tužiocima naknadi parnične troškove.
Rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 576/13 od 6. avgusta 2013. godine preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Tutinu P. 1233/12 od 8. oktobra 2012. godine , u stav ovima prvom, trećem i četvrtom njene izreke, tako što je odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev u delu koji je bio usvojen prvostepenom presudom i odlučio da svaka stranka snosi svoje parnične troškove. U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi: da je u sprovedenom postupku prvostepeni sud utvrdio da je 3. maja 2012. godine na magistralnom putu Mehov krš – Tutin, u mestu zvanom „Gnila", došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je sin tužilaca Hajrulaha i Nadžibe, a brat tužilaca Almira i Eline, sa kojima je živeo u zajednici, sada pok. Emir Čolović biv. iz Tutina izgubio život; da je sada pok. Emir Čolović upravljao putničkim vozilom marke ,,BMV", registarske oznake KŠ 024-H 1, koje je bilo osigurano kod tuženog, po polisi broj 20417806, po osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti; da je do saobraćajne nezgode došlo usled zanošenja i prevrtanja vozila kojim je upravljao sada pok. Emir Čolović, koji je usled toga zadobio teške telesne povrede od kojih je preminuo, a suvozač u vozilu izgubio život; da niko od tužilaca nije vlasnik motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, kao i da pok. Emir Čolović nije bio vlasnik vozila kojim je upravljao kritičnom prilikom, ali da je vozilo bilo osigurano kod tuženog po navedenoj polisi; da je, pozivajući se na odredbu člana 18. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, kao i odredbu člana 21. istog zakona, te odredbe člana 201. stav 1. i člana 941. stav 1. ZOO, prvostepeni sud utvrdio da je tužbeni zahtev svih tužilaca delimično osnovan i odlučio kao u stavovima prvom i trećem izreke pobijane presude. U obrazloženju osporene presude se, takođe, navodi: da se osnovano u žalbi tuženog ukazuje da je pobijana presuda u osporenom delu doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, da je prvostepeni sud, pozivajući se na citirane odredbe čl. 18. i 21. Zakona o obaveznom osiguranju ("Službeni glasnik Republike Srbije", br . 51/09...7/13), pogrešno zaključio, da tužioci imaju pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog smrti bliskog lica sada pok. Edina Čolovića na teret tuženog, kao osiguravača po polisi o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti; da imajući u vidu da nijedan od tužilaca nije bio učesnik u saobraćajnoj nezgodi i lično pretrpeo štetu usled upotrebe motornog vozila kojim je upravljao sada pok. Edin i da se u odnosu na njih nije dogodio osigurani slučaj (smrt, povreda, oštećenje zdravlja i šteta na njihovim stvarima, odnosno imovini), tužioci nemaju pravo na naknadu štete po osnovima po kojima im je dosuđena šteta pobijanom presudom, bez obzira što je u štetnom događaju poginuo njihov bliski srodnik; da je namera zakonodavca da se navedenim odredbama pruži pravna zaštita isključivo onim licima kojima je vlasnik motornog vozila prouzrokovao štetu upotrebom tog vozila i da ugovorom o obaveznom osiguranju, odnosno po polisi na koju se tužioci pozivaju, nije pokrivena šteta koja je nastala usled smrti ili povrede vlasnika, odnosno vozača motornog vozila, koji je isključivo odgovoran za sopstvenu smrt.
3.2. Uz ustavnu žalbu su dostavljene i presude za koje su podnosioci smatrali da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju, kao što je situacija u kojoj su se oni nalazili u osporenom postupku, i to presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 539/09 od 10. aprila 2009. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1455/11 od 14. juna 2011. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 2493/12 od 18. decembra 2012. godine. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao da je u tim postupcima utvrđeno da je tužiocima pravnosnažno (delimično) usvojen tužbeni zahtev kojim su tražili da se tužena osiguravajuća društva obavežu da im po osnovu osiguranja od autoodgovornosti naknade nematerijalnu štetu koja je nastala kao posledica smrti bliskog lica poginulog u saobraćajnoj nesreći koju je to lice samo prouzrokovalo. U navedenim presudama, sudovi su ocenili da tužiocima pripadaju dosuđeni iznosi na ime naknade nematerijalne štete, zasnivajući svoje odluke na odredbama člana 85. Zakona o osiguranju imovine i lica (kasnije odredbama čl. 18. i 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju) kojima je propisano koja su to lica koja nemaju pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, te odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kojima su propisani oblici nematerijalne štete i odredbi člana 201. stav 1. istog zakona kojom je propisano da u slučaju smrti nekog lica sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračnom drugu, roditelju, detetu) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povred e ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.
5. Ocenjujući najpre navode podnosilaca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Okružni sud u Kraljevu u presudi Gž. 539/09 od 10. aprila 2009. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi Gž. 1455/11 od 14. juna 2011. godine i Apealcioni sud u Nišu u presudi Gž. 2493/12 od 18. decembra 2012. godine, kao sudovi poslednje instance, u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli različite odluke u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 576/13 od 6. avgusta 2013. godine, polazeći od pravnog stava da bliski srodnici poginulog vozača koji je skrivio saobraćajni udes spadaju u krug trećih lica prema kojima osiguravač odgovara po osnovu zaključenog ugovora o autoodgovornosti za štete pričinjene upotrebom predmetnog vozila. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Kragujevcu donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno istom činjeničnom i pravnom stanju i da je na taj način podnosioce ustavne žalbe, kojima je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev delimično usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.
Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe ne navode razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Kragujevcu uskratio podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).
8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENIK
PREDSEDNIKA VEĆA
dr Goran P. Ilić