Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 20 godina. Sud je istakao da šestostruko ukidanje prvostepenih odluka ukazuje na sistemski nedostatak. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Z . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Z . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5305/11 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 84/95) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Z . iz Beograda podnela je, 11. decembra 2014. godine, preko punomoćnika M . Z, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5305/11, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6186/12 od 23. maja 2013. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1313/13 od 4. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na rad i na posebnu zaštitu porodice, majke samohranog roditelja i deteta, zajemčenih čl. 32, 60. i 66. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je prvostepeni parnični postupak trajao 17 godina iako nije bio složen, niti je ona doprinela navedenoj dužini trajanja postupka. Takođe, podnositeljka je navela da je dokazala da je bila privremeno sprečena za rad od 22. septembra 1994. godine, a da joj je radni odnos otkazan aktom od 24. novembra 1994. godine, kao i da drugostepeni, odnosno revizijski sud nisu pravilno primenili materijalno i procesno pravo, te da za svoje odluke nisu dali razloge o odlučnim činjenicama. Podnositeljka smatra da joj je osporenim presudama pričinjena materijalna šteta, pa je istakla zahtev da joj Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu ove vrste štete u visini troškova parničnog postupka koje je obavezana da plati osporenim presudama, ali i da utvrdi da te presude ne proizvode prano dejstvo. Od Ustavnog suda je traženo i da utvrdi pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da odloži izvršenje osporenih presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. Stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5305/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 6. februara 1995. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv svog bivšeg poslodavca, tuženog B.J, vlasnika određene radnje, kojom je tražila da se tuženi obaveže da joj, na ime neisplaćenih zarada za period od 11. septembra do 22. decembra 1994. godine, isplati opredeljeni novčani iznos, kao i da nadležnoj zajednici penzijskog i invalidskog osiguranja dostavi prijavu o radu tužilje. Tužilja je podneskom od 3. aprila 1998. godine preinačila tužbu, tako što je, uz postojeći zahtev, tražila da sud obaveže tuženog da je vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće poslove, a podneskom od 10. marta 2005. godine i da se poništi akt tuženog o prestanku radnog odnosa tužilji. U toku celokupnog postupka šest ročišta nisu održana na zahtev tužilje, odnosno na predlog obe parnične stranke.

U toku postupka doneto je sedam prvostepenih odluka, od kojih su šest ukinute u postupku po žalbi. Tako je , rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 84/95 od 8. maja 1996. godine odbačena je tužba tužilje jer je sud našao da nije nadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Označeno rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 19. marta 1997. godine.

U ponovnom postupku Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P1. 314/97 od 23. juna 1998. godine kojim je odbacio tužbu tužilje kao neblagovremenu, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 6. januara 1999. godine.

U drugom po redu ponovnom postupku, rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 341/99 od 23. novembra 1999. godine odbačena je zbog stvarne nenadležnosti suda tužba tužilje u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da nadležnoj organizaciji dostavi prijavu o radu tužilje (stav 1. izreke), dok je u delu kojim je traženo da se tužilja vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće poslove odbačena kao neblagovremena (stav 2. izreke), a postupak u vezi sa zahtevom za naknadu štete je prekinut (stav 3. izreke). Rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 25. aprila 2001. godine ukinuto je označeno prvostepeno rešenje u st. 2. i 3. izreke, dok je u stavu 1. izreke potvrđeno.

U trećem ponovnom postupku Prvi opštinski sud u Beogradu je odbacio tužbu tužilje kao neblagovremenu, rešenjem P1. 2264/01 od 16. maja 2002. godine, koje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 24. marta 2003. godine.

Rešenjem P1. 791/03 od 9. februara 2006. godine, donetom u četvrtom ponovnom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu dozvolio je preinačenje tužbe učinjeno 10. marta 2005. godine (stav 1. izreke) i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje po zahtevu za poništaj akta tuženog od 24. novembra 1994. godine o prestanku radnog odnosa (stav 2. izreke), s tim da će o ostalim zahtevima odlučivati nakon pravnosnažnosti ovog rešenja (stav 3. izreke).

U petom po redu ponovnom postupku Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je 8. jula 2009. godine presudu P1. 240/08, kojom je odbacio kao neblagovremenu tužbu u delu kojim je traženo da se poništi akt tuženog od 24. novembra 1994. godine o prestanku radnog odnosa tužilji (stav 1. izreke), a tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da je vrati na rad i da joj isplati naknadu štete u visini neisplaćene zarade je odbijen kao neosnovan. Označena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 12. oktobra 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, je u šestom po redu ponovnom postupku doneo presudu P1. 5305/11 od 11. juna 2012. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6186/12 od 23. maja 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, te je potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5305/11 od 11. juna 2012. godine. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je prvostepeni sud utvrdio u toku postupka da je tužilja bila u radnom odnosu u zanatskoj radnji tuženog, kao i da je do 10. septembra 1994. godine bila na porodiljskom odsustvu, nakon čega nije došla na posao, već je samo dostavila dokaz da je od 22. septembra 1994. godine privremeno sprečena za rad. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je ocenio da je odluka prvostepenog suda u skladu sa odredbom člana 87. stav 2. tačka 7) Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 45/91), budući da tužilja nije dolazila na posao duže od pet radnih dana. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je i da je, u nedostatku pisanog rešenja o korišćenju godišnjeg odmora, na tužilji bilo da dokaže da joj je po prestanku porodiljskog odsustva tuženi usmeno odobrio korišćenje godišnjeg odmora, ali da ona, po oceni parničnog suda, nije u tome uspela, posebno imajući u vidu da je tužilja 22. septembra 1994. godine nalazila na bolovanju zbog održavanja željene trudnoće. Takođe, navedeno je da je nesporno da zaposleni imaju pravo na korišćenje godišnjeg odmora, ali da u konkretnom slučaju on nije bio odobren tužilji.

Odlučujući o reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud doneo je osporenu presudu Rev2. 1313/13 od 4. septembra 2014. godine, kojim je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6186/12 od 23. maja 2013. godine, nalazeći da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti ona na koju se ukazuje revizijom. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbu člana 87. stav 2. tačka 7) Zakona o radu iz 1991. godine, budući da tužilja nije opravdala svoj izostanak sa rada duži od pet radnih dana, odnosno da nije dokazala da je u spornom periodu bila odsutna po osnovu korišćenja godišnjeg odmora. Takođe, revizijski sud je našao da je drugostepeni sud u postupku po žalbi cenio sve navode žalbe o značaja za odlučivanje.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 6. februara 1995. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 4. septembra 2014. godine, trajao 19 godina i sedam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je po svojoj prirodi bio hitan, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, što potvrđuje i činjenica da su odluke prvostepenog suda, što procesne što meritorne, čak šest puta ukidane u postupku po žalbi. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i presudu u predmetu Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Isti stav izrazio je i Ustavni sud (videti Odluku u predmetu Už-854/2008 od 28. maja 2010. godine.

Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev za podnositeljku bio od velikog značaja, budući da je tražila, između ostalog da se poništi akt o prestanku radnog odnosa. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je dva od četiri zahteva podnositeljka istakla tri, odnosno deset godina od podnošenja tužbe, tako da su se tek tada stekli uslovi da se o njima i raspravlja. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka donekle doprinela navedenoj dužini trajanja postupka, budući da šest ročišta nisu održana na njen zahtev, odnosno na predlog obe parnične stranke.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisani doprinos podnositeljke kao parnične stranke ne može da bude opravdanje da postupak traje više od 19 godina. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku neophodne da se taj postupak sprovede brzo i efikasno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije iznela ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitrerno primenio pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog Zakona o radnim odnosima, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi označenog prava. S toga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljan stav parničnog suda o valjanosti akta kojim je podnositeljki prestao radni odnos, a ovo jer u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom nije dokazala da je u posmatranom periodu opravdano izostala sa rada duže od pet radnih dana uzastopno, odnosno da joj je tadašnji poslodavac odobrio da u tom periodu koristi godišnji odmor. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da otkazni razlog nastupio protekom pet radnih dana neopravdanog izostanka, što je samo konstatovano aktom o prestanku radnog odnosa podnositeljki.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju parničnih sudova u konkretnom slučaju, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost osporenih presuda.

U pogledu istaknute povrede prava iz čl. 60. i 66. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoju tvrdnju o povredi navedenih prava, zapravo, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Budući da je Ustavni sud utvrdio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje, to je ocenio da nisu prihvatljivi ni navodi za tvrdnju o povredi prava iz čl. 60. i 66. Ustava

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, Ustavni sud nije razmatrao ni predlog za odlaganje izvršenja tih akata.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti