Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje razrešenom direktoru

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio drugostepenu presudu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno primenili pravo kada su zaključili da je mandat direktora prestao po sili zakona retroaktivnom primenom novog zakona.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8844/2013
13.01.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Sabahudin Tahirović, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. S . iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. S . i utvrđuje da je presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78646/10 od 21. decembra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3062/12 od 3. jula 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3062/12 od 3. jula 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78646/10 od 21. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. S . iz Kragujevca podneo je, 31. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika K . V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78646/10 od 21. decembra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3062/12 od 3. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi navedeno je da je pravno shvatanje sudova izraženo u osporenim presudama nezakonito i protivno materijalnom pravu, budući da je mandat podnosiocu mogao da prestane jedino izborom novog direktora, a kako je to bilo propisano i Odlukom o osnivanju Instituta j. z . K, koja nije mogla da bude nepoznata sudu. Dalje je navedeno da su sudovi pogrešno primenili odredbe čl. 133. i 135. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, poistovećujući prestanak obavljanja funkcije direktora po osnovu isteka mandata, sa prestankom po osnovu razrešenja, jer u prvom slučaju nije ni potrebno doneti odluku o prestanku mandata ili je takva odluka deklaratornog karaktera, dok je u drugom slučaju ona konstitutivnog karaktera usled čega njenim poništajem prestaju i pravne posledice koje je ona proizvela. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, te da poništi osporene presude i odredi da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78646/10 od 21. decembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Vlada Republike Srbije, da mu, na ime naknade štete za izgubljenu dobit, za period od 1. februara 2007. do 1. oktobra 2009. godine, isplati opredeljeni novčani iznos. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da je u toku postupka sud utvrdio da je tužilac, rešenjem Vlade Republike Srbije od 4. januara 2001. godine, imenovan za direktora Instituta z. z . K, kao i da je rešenjem istog organa od 11. januara 2007. godine, tužilac razrešen funkcije direktora. Dalje je utvrđeno da je rešenje o razrešenju poništeno u upravnom sporu, presudom Vrhovnog suda Srbije od 4. decembra 2008. godine, jer navedeno rešenje nije sadržalo utvrđeno činjenično stanje, ni razloge na kojima se odluka zasniva. Takođe, utvrđeno je da je, rešenjem Vlade Republike Srbije od 6. oktobra 2009. godine, za direktora Instituta j . z . imenovan D.Đ.

U obrazloženju označene presude navedeno je da je tužilac imenovan za direktora zdravstvene ustanove u skladu sa odredbama ranije važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti, prema kojima mandat direktora nije bio vremenski ograničen, ali da je decembra meseca 2005. godine stupio na snagu novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti, prema kome se direktori zdravstvenih ustanova imenuju na period od četiri godine. Prema stanovištu prvostepenog suda, stupanjem na snagu Zakona o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine, prestale su da važe odredbe ranije važećeg zakona prema kojima mandat direktora nije bio vremenski ograničen, pa je i istekom perioda od četiri godine, od kada je tužilac postavljen za direktora, i njegov mandat istekao. Stoga je, prema oceni prvostepenog suda, rešenje Vlade o razrešenju tužioca deklaratornog karaktera, odnosno poništaj tog rešenja nije od značaja, budući da je mandat tužiocu prestao po sili zakona protekom perioda od četiri godine od njegovog imenovanja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3062/12 od 3. jula 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena označena prvostepena presuda. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je, između ostalog, da sama činjenica da je u upravnom sporu poništeno rešenje o razrešenju tužioca iz procesnih razloga, ne ukazuje na nezakoniti rad, već u situaciji kada je tužiocu po zakonu istekao mandat, poništaj rešenja o razrešenju ne može da bude osnov za odgovornost tužene za eventualnu materijalnu štetu koju tužilac trpi.

Vlada Republike Srbije donela je Odluku o osnivanju Instituta j. z . K, koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 51/06. Prema odredbi člana 10. navedene odluke, do imenovanja direktora Instituta, njegove poslove će obavljati i vršiti njegova ovlašćenja direktor Instituta z . z . K, u Kragujevcu, doc. dr G . S, ovde podnosilac ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", br. 17/92, 26/92, 50/92, 52/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 18/02 i 101/05), koji se primenjivao u vreme kada je podnosilac imenovan za direktora zdravstvene ustanove, bilo je propisano da je jedan od organa zdravstvene ustanove i direktor, te da ta ustanova može imati zamenika direktora. Istim propisom bio je utvrđen delokrug direktora ustanove. Međutim, nije bila utvrđena dužina trajanja njegovog mandata.

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10 i 57/11) propisano je: da se direktor zdravstvene ustanove imenuje na period od četiri godine, najviše dva puta uzastopno, kao i da se mandat direktora zdravstvene ustanove računa od dana stupanja na dužnost (član 133.); da ako upravni odbor zdravstvene ustanove ne izvrši izbor kandidata za direktora zdravstvene ustanove, odnosno ako osnivač zdravstvene ustanove ne imenuje direktora zdravstvene ustanove, u skladu sa odredbama ovog zakona, osnivač će imenovati vršioca dužnosti direktora na period od šest meseci (član 134. stav 1.); da dužnost direktora zdravstvene ustanove prestaje istekom mandata i razrešenjem (član 135. stav 1.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) bilo je propisano: da ako sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom, a da je u tom slučaju nadležni organ dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (član 38. stav 2.); da kada sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da kada prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, te da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o pogrešnoj primeni prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog ili arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi postojanje povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne, odnosno očigledno pogrešne primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak toga suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud konstatuje da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom, parnični sud utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u 2001. godini bio imenovan za direktora zdravstvene ustanove, bez unapred određenog trajanja mandata, a u skladu sa tada važećim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, zatim da je rešenjem iz 2007. godine razrešen funkcije, te da je to rešenje poništeno odlukom suda u upravnom sporu u 2008. godini. U navedenoj pravnoj situaciji, parnični sud je našao da nije osnovan zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe za isplatu neisplaćenog dela zarade, jer mu je mandat, nezavisno od poništenog rešenja o njegovom razrešenju, prestao po sili zakona donošenjem novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti, po kome je mandat direktora zdravstvenih ustanova ograničen na četiri godine, a budući da je protekao navedeni period vremena od početka vršenja funkcije do dana stupanja na snagu novog zakona.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud, najpre, ukazuje da, saglasno citiranoj odredbi člana 61. merodavnog Zakona o upravnim sporovima, kada sud u upravnom sporu oceni da je neki akt nezakonito donet i poništi takav akt, tada se predmet vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je nezakoniti akt donet, odnosno smatra se kao da taj akt nije ni donet. Za označenu odredbu nije bio predviđen nijedan izuzetak. Sledom navedenog, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu, kojom je poništeno rešenje Vlade o razrešenju podnosioca sa funkcije direktora zdravstvene ustanove, nastala situacija kao da to rešenje nije ni doneto.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbama člana 197. Ustava, te principu pravne sigurnosti, zakoni i svi drugi opšti akti mogu da se primenjuju samo na pravne odnose nastale nakon početka primene tog propisa. Dakle, na odnose koji su nastali i koji su okončani u vreme važenja ranijeg propisa, ne mogu da se primenjuju odredbe novog propisa jer bi to vodilo Ustavom zabranjenoj retroaktivnosti njegovog dejstva. Izuzetak je napravljen samo za pojedine odredbe zakona, i to ako tako nalaže opšti interes utvrđen prilikom njegovog donošenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac imenovan za direktora zdravstvene ustanove bez ograničenja dužine trajanja mandata, bilo zakonom bilo samim rešenjem o imenovanju. Iz navedenog sledi da je za prestanak njegove funkcije razrešenjem bilo potrebno da nadležni organ donese rešenje o razrešenju, nakon zakonito sprovedenog postupka. Na obavezu donošenja rešenja o razrešenju nisu mogla da budu od uticaja naknadno usvojena pravila o ograničenju mandata, s obzirom na to da se novousvojena pravila mogu odnositi samo na buduće odnose, odnosno na imenovanja izvršena nakon početka njihove primene. Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da tek prestankom mandata prestaju i određena prava i obaveze, odnosno odgovornosti koje je to lice imalo za vreme trajanja mandata, a što se odnosi i na zaradu koja tom licu pripada u skladu sa funkcijom koju vrši. Stoga je bilo neophodno da se utvrdi tačan datum prestanka mandata tužioca kao direktora zdravstvene ustanove da bi se odlučilo o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva za isplatu razlike zarade kao eventualno pripadajućeg novčanog primanja, pri čemu u osporenim odlukama nisu cenjeni ni adekvatno obrazloženi navodi podnosioca kao tužioca da je on bio direktor predmetne ustanove sve do zakonitog imenovanja novog direktora dana 1. oktobra 2009. godine, a u skladu sa odredbama člana 10. Odluke o osnivanju Instituta j. z . K, te da mu do tog datuma i pripada zarada kao direktoru, a ne kao zaposlenom lekaru specijalisti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda da je podnosiocu prestao mandat direktora stupanjem na snagu Zakona o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine, te da nije ni bilo potrebno da se donese posebno rešenje o prestanku mandata, budući da je navedeno stanovište zasnovano na proizvoljnoj primeni materijalnog prava.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu podnosioca, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3062/12 od 3. jula 2013. godine, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3062/12 od 3. jula 2013. godine, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, te da je poništio osporenu drugostepenu presudu i odredio da se ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Ustavni sud nije posebno razmatrao njegove navode o povredi prava na naknadu štete zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava.

6. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje razrešenom direktoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti