Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete trajao je osam godina, uz značajne periode neaktivnosti suda i dva ukidanja prvostepene presude. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P . Z . iz Monte Karla , Kneževina Monako, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. Z . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 731 5/17 (ranije u predmetu P. 72197/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 8 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. Z . iz Monte Karla , Kneževina Monako, podneo je Ustavnom sudu, 26. jula 2018. godine, preko pun omoćnika S . T , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7315/17 od 13. decembra 2017. godine i presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 3433/18 od 23. maja 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7315/17 (ranije u predmetu P. 72197/10).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpetirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i ukazano je na pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu duži nu trajanja parničnog postupka.

Podnosilac us tavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporene presude. Tražio je naknadu nematerijalne štete i troškove postupka po ustavnoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7315/17 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku :

Tužilac P. Z , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 13. maja 2010. godine, tužbu, Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete. Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 72197/10 .

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 72197/10 od 24. oktobra 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu tužbu.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 723/12 od 23. oktobra 2013. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje . Spisi predmeti su vraćeni prvostepenom sudu 15. novembra 2013. godine. Prvo naredno ročište je zakazano za 2. jun 2014. godine. Predmet je formiran pod novim brojem P. 42560/13.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 42560/13 od 16. jula 2015. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4037/16 od 19. aprila 2017. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeti su vraćeni prvostepenom sudu 17. maja 2017. godine. Prvo naredno ročište je zakazano za 17. oktobar 2017. godine . Predmet je formiran pod novim brojem P. 7315/17.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 7315/17 od 13. decembra 2017. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3433/18. godine od 23. maja 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu. Osporena drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 29. juna 2018. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, pri čemu četiri ročišta nije održano (dva ročišta nisu održana zbog podnosioca ustavne žalbe, jer je tražio odlaganje ročišta, jedno ročište nije održano zbog suda, zbog neuredne dostave poziva za ročište, a jedno ročište nije održano zbog generalnog štrajka advokata).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (st. 1. i 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu , koji započinje podnošenjem tužbe , a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razu mnom roku, relevantan je period od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu , 13. maja 2010. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3433/18 od 23. maja 2018. godine, kojo m je pravnosnažno okon čan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao osam godina .

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosi oca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen .

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac kao tužilac u postupku imao interes da sud okonča postupak u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on , po pravilu, uredno postupao po nalozima suda. Međutim, dva ročišta nije održano zbog podnosioca ustavne žalbe , a što je, u konkretnom slučaju, imalo manji uticaj na dužinu trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje sudova, a naročito prvostepenog suda. Ustavni sud najpre ukazuje da je utvrdio nekoliko perioda neaktivnosti u kojima sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju niti je zakazivao ročišta. Najpre, kada je Viši sud u Beogradu rešenjem Gž. 723/12 od 23. oktobra 2013. godine ukinuo prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe, spisi predmeti su vraćeni prvostepenom sudu 15. novembra 2013. godine, a prvo naredno ročište je zakazano tek za 2. jun 2014. godine (dakle , period neaktivnost i je šest meseci). Zatim, kada je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Gž. 4037/16 od 19. aprila 2017. godine ukinuo prvostepenu presudu, spisi predmeti su vraćeni prvostepenom sudu 17. maja 2017. godine, a prvo naredno ročište je zakazano tek za 17. oktobar 2017. godine (dakle, period ne aktivnosti je pet meseci). Dalje, u periodu od 22. oktobra 2014. godine do 16. jula 2015. godine (period od sedam meseci), sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju. U toku postupka dva puta je ukinuta prvostepena odluka i predmet je vrećan prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U vezi sa navedenim, Ustavni sud podseća i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj predstavke 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7315/17 (ranije u predmetu P. 72197/10), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke , prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 8 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, manji doprinos podnosioca ustavne žalbe u dužini trajanja postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje .

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su p odnosilac ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao i na trajanje krivičnog postupka koji je vođen u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 515/07 (ranije K. 524/04), u kojem je podnosilac bio privatni tužilac i koji je prethodio predmetnom parničnom postupku . Međutim, Ustavni sud ukazuje da navedeni krivični postupak ne predstavlja jedinstvenu celinu sa parničnim postupkom koji je prethodio ustavnosudskom postupku, jer se u postupcima nije odlučivalo o istoj pravnoj stvari.

8. Podnosilac ustavne žalbe je osporio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7315/17 od 13. decembra 2017. godine i presudu Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 3433/ 18. godine od 23. maja 2018. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argume ntuju tvrdnje o povredi prava na prvično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti