Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za razvod braka i izdržavanje koji je trajao sedam godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . R . iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4523/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz Vrnjačke Banje podneo je , 20. novembra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 631/12 od 5. jula 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1 . do 3. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je doneta osporena odluka.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak, koji je vođen radi razvoda braka i izdržavanja, pravnosnažno okončan nakon više od šest godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu ističe da je odluka o troškovima postupka doneta primenom odredaba Zakona o parničnom postupku, a ne odredaba Porodičnog zakona koji se, po njegovom mišljenju , morao primeniti u konkretnom slučaju, te da revizijski sud nije, saglasno članu 163. stav 2. Porodičnog zakona, ograničio trajanje njegove obaveze da doprinosi izdržavanju bivše supruge, već je prihvatio formulacije iz odluka nižestepenih sudova, kojima je njegova obaveza ustanovljena "dok za to postoje zakonski uslovi". Predlaže da ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 5945/10 (ranije predmet P. 4523/05 Drugog opštinskog suda u Beogradu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja R. R . podnela je 17. juna 2005. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog M . R, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi razvoda braka i izdržavanja.

Postupak posredovanja sproveden je pred prvostepenim sudom u periodu od kraja avgusta do kraja oktobra 2005. godine. Do aprila 2008. godine, od još ukupno deset zakazanih ročišta, četiri nisu održana - dva zbog nedostatka dokaza o pozivanju tuženog, jedno na njegovu molbu i jedno zbog sprečenosti predsednika veća, a sud je nakon ročišta održanog 5. marta 2007. godine sledeće zakazao za 16. oktobar iste godine. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka, pribavljeni su određeni pismeni dokazi i doneto je rešenje o privremenoj meri.

U periodu od aprila 2008. do aprila 2009. godine, od četiri zakazana ročišta samo je jedno održano. Ročište koje je bilo zakazano za 21. april nije održano zbog zahteva tuženog za izuzeće predsednika sudskog veća, a sledeće ročište koje je bilo zakazano za 15. jul nije održano jer su se spisi predmeta nalazili u Republičkom javnom tužilaštvu povodom njegovog zahteva za zaštitu zakonitosti izjavljenog protiv odluke o odbijanju zahteva za izuzeće predsednika sudskog veća. Ročište koje je bilo zakazano za 26. decembar nije održano zbog neurednog pozivanja tuženog za kog se povratnica vratila sa konstatacijom da po ostavljenom obaveštenju o prispeloj sudskoj pošiljci nije tražio njeno uručenje. U ovom periodu odbijen je i zahtev tuženog za izuzeće predsednika prvostepenog suda.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4523/05 od 16. aprila 2009. godine, ispravljenom rešenjem tog suda od 8. septembra iste godine, razveden je brak parničnih stranaka i obavezan je tuženi da tužilji na ime izdržavanja plaća određeni novčani iznos počev od 7. aprila 2006. godine "pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi".

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjima Gž2. 91/10 od 29. januara i Gž2. 326/10 od 23. aprila 2010. godine dva puta vraćao nerazmotrene spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka - prvi put radi pravilnog uručenja izjavljenih žalbi, a drugi put radi ispravke presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem od 5. avgusta 2010. godine po drugi put ispravio prvostepenu presudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 1015/11 od 9. novembra 2011. godine, potvrđena je prvostepena presuda, dok je rešenjem tog suda od 4. aprila 2012. godine odbijen predlog tuženog za donošenje dopunske drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 631/12 od 5. jula 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv odluke drugostepenog suda. Ocenjujući kao neosnovane revidentove navode - da njegova obaveza nije ograničena na vremenski period, revizijski sud je istakao da član 163. Porodičnog zakona supružansko izdržavanje ograničava na period od najduže pet godina, te da je tužiljino izdržavanje ograničeno sintagmom "dok za to budu postojali zakonski uslovi". Revizijski sud je takođe našao da nisu povređeni razlozi pravičnosti time što je tuženi obavezan da tužilji naknadi troškove koji su bili potrebni za vođenje postupka, i s tim u vezi ocenio je kao neosnovano revidentovo ukazivanje na pogrešnu primenu čl. 202. i 207. Porodičnog zakona prilikom odlučivanja o troškovima postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, jemči se: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na imovinu (član 58.).

Porodičnim zakonom ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11), koji se primenjuje od 1. jula 2005. godine, propisano je: da su sud odnosno ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja dužni da mirenje sprovedu u roku od dva meseca od dana dostavljanja tužbe sudu odnosno ustanovi (član 239. stav 1.); da je postupak u sporu za izdržavanje naročito je hitan, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu i da je d rugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 280.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se predmetni parnični postupak ne može smatrati složenim s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti.

Dalje, i pored toga što je, po nalaženju Ustavnog suda podnosilac trebao da ima legitiman interes za brzo okončanje postupka kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih obaveza prema tužilji, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja predmetnog postupka. Naime, jedno ročište nije održano na njegovu molbu, a u periodu od devet meseci (od aprila do kraja decembra 2008. godine) tri ročišta nisu održana iz razloga na njegovoj strani - podnošenja zahteva za izuzeće predsednika veća i zahteva za zaštitu zakonitosti protiv odluke kojim je prethodno pomenuti zahtev odbijen, te nepreuzimanja poziva za ročite.

Analizirajući postupanje nadležnih sud ova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud posle ročišta održanog u martu 2007. godine naredno zakazao za oktobar te godine. Dalje, u periodu od godinu dana i četiri meseca prvostepeni sud je dva puta donosio rešenja o ispravci svoje presude, i u tom periodu drugostepeni sud mu je dva puta vratio spise predmeta radi dopune postupka - uručenja žalbi i donošenja drugog po redu rešenja o ispravci presude. Po oceni Ustavnog suda, okolnost da je predmetni postupak trajao skoro dve godine duže zbog ispravljanja pogrešaka u pismenom otpravku prvostepene presude , uručenja žalbi i nezakazivanja ročišta u periodu od sedam meseci je dovoljna za zaključak da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka i to prevashodno iz razloga koji se tiču postupanja prvostepenog suda. Po oceni Ustavnog suda, parnični sud u nije postupao u skladu sa načelom naročite hitnosti koji karakteriše postupak izdržavanja i obavezom preduzimanja parničnih radnji u izuzetno kratkim rokovima propisanim Porodičnim zakonom. Ustavni sud i ovom prilikom podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je "potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a naročito u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (vidi presudu Borgese protiv Italije, od 26. februara 1992. godine, stav 28.).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u delu u kojem se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrp eo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pre svega dužinu trajanja postupka, ali i doprinos podnosioca njegovom dužem trajanju. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Polazeći od toga da su navodi ustavne žalbe u većoj meri identični navodima koje je podnosilac isticao u reviziji izjavljenoj protiv drugostepene presude, a koji su ocenjeni od strane Vrhovnog suda, Ustavni sud ukazuje da prilikom ispitivanja da li je došlo do povrede prava na pravično suđenje nije nadležan da ocenjuje činjenične i pravne zaključke redovnih sudova i da na taj način postupa kao instancioni sud, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu u odnosu na osporenu revizijsku presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.