Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja poseda, koji je po svojoj prirodi hitan, a trajao je preko sedam godina. Svakom podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. O, Z . O, V . O . i Z . O, svih iz Krčedina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. O, Z . O, V . O . i Z . O . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 2480/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 277/07) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. O, Z . O, V . O . i Z . O, svi iz Krčedina, su 11. decembra 2014. godine, preko punomoćnika N . J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 2480/13.

U ustavnoj žalbi podnosioci su istakli da je postupak po tužbi za smetanje poseda trajao više od sedam godina, iako se radi o sporu koji je, u skladu sa Zakonom o parničnom postupku, trebalo hitno rešavati. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu, te pravo na naknadu troškova ustavnosudskog postupka, za sastav ustavne žalbe od strane advokata, ističući da se ovo pravo priznaje u postupku koji se radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku vodi pred redovnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 2480/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli su 13. aprila 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv tuženog J.Č, uređenu po nalogu suda, podneskom od 17. jula 2007. godine, kojom su tražili da sud utvrdi da ih je tuženi smetao u mirnoj državini katastarskie parcele … , tako što je u graničnom delu ove parcele, a prema katastarskoj parceli …/2, zauzeo deo u širini od dva metara i na tom delu postavio stubove za ogradu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 277/07.

Opštinski sud u Inđiji zakazao je četiri ročišta (održana 17. oktobra i 22. novembra 2007, 30. januara i 1. aprila 2008. godine), na kojima je izveo dokaze saslušanjem parničnih stranaka, kao i saslušanjem šest svedoka. Na ročištu održanom 1. aprila 2008. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem, koje je povereno Republičkom geodetskom zavodu – Služba za katastar nepokretnosti u Inđiji, a koji je, dopisom od 18. juna 2008. godine, obavestio sud da ne može da prihvati povereni zadatak. Parnični sud je, rešenjem od 6. januara 2009. godine, odredio novog veštaka, koji je, dopisom od 9. juna 2009. godine, obavestio sud da se prihvata poverenog zadataka kao i o troškovima veštačenja. Prvostepeni sud je 27. oktobra 2009. godine doneo rešenje kojim je naloženo tuženom da izvrši uplatu na ime troškova veštačenja. Određeni veštak dostavio je nalaza sa mišljenjem 11. februara 2011. godine.

U međuvremenu, po uspostavljanju nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmetni parnični postupak nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji, pod poslovnim brojem P. 378/10. Nakon dobijanja nalaza sa mišljenjem veštaka, prvostepeni sud je zakazao ročište za 28. mart 2011. godine, dok je naredno ročište zakazano je za 19. oktobar 2012. godine, bez navođenja razloga zašto u međuvremenu nisu zakazivana ročišta. Do zaključenja glavne rasprave zakazana su još tri ročišta. Rešenjem P. 378/10 od 16. aprila 2013. godine Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca. Označeno rešenje dostavljeno je parničnim strankama 1. odnosno 2. oktobra 2013. godine, a u postupku po žalbi je ukinuto, rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 776/13 od 22. novembra 2013. godine.

Ponovni postupak vođen je pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji, pod poslovnim brojem P. 2480/13, koji je, posle dva održana ročišta, zaključio raspravu i doneo rešenje P. 2480/13 od 19. maja 2014. godine, a kojim je usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Viši sud u Sremskoj Mitrovici je, u postupku po žalbi tuženog, doneo rešenje Gž. 484/14 od 6. novembra 2014. godine, kojim je preinačio označeno prvostepeno rešenje, tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

4. Članom 32. Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja uređene tužbe 17. jula 2007. godine Opštinskom sudu u Inđiji, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici od 6. novembra 2014. godine, trajao sedam godina i četiri meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, samo po sebi, može da ukaže da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, najpre, ocenio da predmetni postupak nije bio posebno složen.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da se, i pored legitimnog interesa na strani podnosioca za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njihovih eventualnih prava, ne može smatrati da je reč o postupku koji je za njih bio od izuzetne važnosti, odnosno o postupku zbog čijeg bi dužeg trajanja za njih nastupila nenadoknadiva šteta.

Takođe, prema oceni Ustavnog suda podnosioci svojim ponašanjem nisu doprineli navedenoj dužini trajanja postupka.

U vezi sa postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da u periodu od 28. marta 2011. do 19. oktobra 2012. godine, odnosno u periodu od godinu i po dana, nije zakazano ni jedno ročište, a da za to nisu postojali opravdani razlozi. Takođe, konstatovao je da je, nakon obaveštenja od 18. juna 2008. godine da određena ustanova neće sprovesti veštačenje, parnični sud tek 6. januara 2009. godine, odnosno pola godine kasnije, odredio novog sudskog veštaka, kojem je bilo potrebno više od godinu dana da sudu dostavi nalaz sa mišljenjem, u kom periodu sud nije preduzimao zakonom propisane mere za efikasno sprovođenje postupka, kao i da je prvostepeni sud rešenje 16. aprila 2013. godine kojim je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, parničnim strankama dostavio tek posle pola godine.

6. Imajući u vidu sve navedeno, te obavezu parničnog suda da preduzme sve one radnje u postupku neophodne da se taj postupak sprovede brzo i efikasno, Ustavni sud je utvrdio da je, pre svega, nedovoljno efikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje, a pre svega dužinu trajanja postupka, te značaj predmeta spora za njih. U tom smislu Ustavni sud je, polazeći od toga da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede označenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom su se podnosioci nalazili u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava, našao da dužina trajanja konkretnog postupka za posledicu ima tek minimalnu nematerijalnu štetu po podnosioce ustavne žalbe, s obzirom na predmet i vrednost spora. Ustavni sud već ranije izrazio je isti stav (videti Odluku u predmetu Už-1403/2013 od 15. jula 2015. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava prilikom odlučivanja o visini pravične naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u presudi Dybo protiv Poljske, od 14. oktobra 2003. godine uzeo u obzir "skromnu prirodu" predmeta spora u postupku koji je vođen pred domaćim sudovima (videti stav 37. pomenute presude, broj predstavke 71894/01). Dakle, odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje zbog stanja nesigurnosti u kom se nalazio u pogledu svojih građanskih prava, a ne pogoduje ostvarenju eventualno drugih ciljeva. Ustavni sud smatra da novčani iznos svakom podnosiocu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja suda, te je odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs). Navodi ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, ne ukazuju na potrebu promene zauzetog stava.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.