Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i sedam meseci. Glavni doprinos dužini postupka dali su parnični sudovi zbog neefikasnog postupanja i dugih perioda neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. O . iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. O . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 251/11 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. O . iz Pančeva je , 1 7. oktobra 20 17. godine, preko punomoćnika Z. S . i G . B , advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 251/11, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3501/15 od 24. avgusta 2017. godine, zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je u predmetnom postupku prvostepena presuda doneta posle više od četiri godine od pokretanja tog postupka, dok je drugostepeni postupak trajao dve i po godine, da 11 ročišta nije održano, te da on svojim ponašanjem nije uticao na odugovlačenje postupka. Takođe, podnosilac je naveo da je zbog odugovlačenja postupka pretrpeo materijalnu štetu u visini od 31.500,00 dinara, jer je obavezan da plati troškove postupka i za neodržana ročišta. U pogledu osporene presude, podnosilac je, između ostalog, naveo da je Apelacioni sud u Beogradu proizvoljno primenio odredbu člana 123. Zakona o radu, propustivši da primeni odredbu člana 312. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da, ni primenom navedene odredbe Zakona o radu, njegovo potraživanje za period od 13. januara 2008. godine do 31. decembra 2011. godine nije zastarelo, imajući u vidu da je tužba podneta 13. januara 2011. godine. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, kao i da poništi osporenu presudu. Takođe, podnosilac je istakao zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali ne i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 251/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 13. januara 2011. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva, njegovog poslodavca, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime uvećanja zarade za prekovremeni rad za period od 10. januara 2004. do 31. decembra 2005. godine, a nakon preinačenja tužbe učinjenog 13. marta 2013. godine – za period od 1. januara 2004. do 31. decembra 2011. godine, isplati kasnije opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 251/11.

Prvo ročište u ovom predmetu održano je 14. juna 2011. godine. U toku postupka prvostepeni sud je zakazao još 13 ročišta (za 31. oktobar 2011. godine, 6. februar, 16. maj i 3. oktobar 2012. godine, 23. januar, 13. mart, 12. jun i 15. oktobar 2013. godine, 4. februar, 27. mart, 9. jun i 17. oktobar 2014. godine i 22. april 2015. godine), od kojih su tri održana. Od deset neodržanih ročišta, tri nisu održana na zahtev tuženog kojem su prethodno uručeni podnesci tužioca, dostavljeni sudu u kratkom vremenskom periodu pre zakazanog ročišta, a jedno na zahtev tužioca jer se nalazio na službenom putu. Nakon što ročište zakazano za 4. februar 2014. godine nije održano na zahtev parničnih stranaka kojima je pre početka zakazanog ročišta uručeno izjašnjenje veštaka, koje je dostavljeno sudu dan pre nego što je ročište trebalo da se održi, naredna tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Glavna rasprava zaključena je na ročištu održanom 22. aprila 2015. godine. U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca, veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju tuženog.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 251/11 od 22. aprila 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je tuženi obavezan da tužiocu, po osnovu potraživanja za period od 1. januara 2004. godine do 31. decembra 2005. godine, isplati određen novčani iznos, te da mu naknadi troškove postupka. U obrazloženju označene prvostepene presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da tuženi nije isplatio tužiocu uvećanu zaradu za prekovremeni rad za period od 1. januara 2004. godine do 31. decembra 2005. godine. Takođe, u obrazloženju ove presude navedeno je da je prvostepeni sud kao neosnovan ocenio prigovor zastarelosti koji je tuženi istakao u odgovoru na tužbu, smatrajući da je tuženi, potvrdom službe za kadrovske poslove od 18. novembra 2009. godine priznao dug, nakon čega je počeo ponovo da teče rok zastarelosti. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 28. septembra 2015. godine.

Protiv prvostepene presude tuženi je 13. oktobra 2015. godine izjavio žalbu, a podneskom od 16. novembra 2015. godine tužilac je tražio ispravku presude, jer je u izreci presude pogrešno navedeno da se odluka odnosi na period do 31. decembra 2005. godine, umesto na period do 31. decembra 2011. godine. Spisi predmeta dostavljeni su drugostepenom sudu 17. decembra 2015. godine.

Rešenjem Gž1. 3501/15 od 2. decembra 2016. godine, Apelacioni sud u Beogradu vratio je spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, budući da nije odlučio o predlogu za ispravku presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 20. januara 2017. godine doneo rešenje kojim je ispravio presudu od 22. aprila 2015. godine, tako što se reči: „do 31. decembra 2005. godine“ zamenjuju rečima: „do 31. decembra 2011. godine“, nakon čega su spisi ponovno dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3501/15 od 24. avgusta 2017. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 251/11 od 22. aprila 2015. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Prema stanovištu drugostepenog suda iznetom u osporenoj presudi, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da tuženi nije isplatio tužiocu uvećanu zaradu za prekovremeni rad za 2004. i 2005. godinu, ali je pogrešno ocenio da potvrda tuženog od 18. novembra 2009. godine ispunjava uslove iz člana 387. Zakona o obligacionim odnosima, jer iz njene sadržine ne proizlazi da je njom priznat dug, a nije je ni izdao nadležan organ.

Istom presudom obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 117.000,00 dinara, uz obrazloženje da su troškovi dosuđeni na ime zastupanja na devet ročišta (održanih i neodržanih), kao i za sastav jednog podneska i žalbe.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 13. januara 2011. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pa do njegovog pranosnažnog okončanja, donošenjem osporene drugostepene presude od 24. avgusta 2017. godine, trajao šest godina i sedam meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka, a imajući u vidu da se radi o postupku koji je hitne prirode, prema oceni Ustavnog suda, moglo bi da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio činjenično složen, na šta ukazuje i to da je o osnovanosti zahteva odlučeno nakon manjeg broj izvedenih dokaza i četiri održana ročišta, kao i da u toku postupka nisu postavljena složena pravna pitanja.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede.

Suprotno navodima podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka, jer iz razloga koji se njemu mogu pripisati u krivicu nisu održana četiri ročišta. Naime, Ustavni sud ukazuje da jedno od zakazanih ročišta nije održano na zahtev podnosioca, dok tri nisu održana jer je podnosilac podneske kasno dostavio sudu (nekoliko dana pre zakazanog ročišta), te oni nisu mogli da budu blagovremeno dostavljeni protivnoj strani na izjašnjenje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je pretežan doprinos navedenoj dužini trajanja predmetnog postupka dao parniči sud. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva, između ostalog, na činjenicama da je, u postupku u kome se zahteva posebna efikasnost, prvo ročište zakazano tek za pet meseci od podnošenja tuže, da su pojedina ročišta zakazivana u razmaku od četiri, pet, pa i šest meseci, kao i da 13 meseci nije održano nijedno ročište zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da je drugostepeni sud procesno rešenje kojim je vratio spise predmeta nižestepenom sudu na dopunu postupka doneo nakon godinu dana od dostavljanja spisa predmeta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud u („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva, budući da podnosilac u ustavnoj žalbi nije istak ao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosioca zbog utvrđene povrede .

Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini dela troškova parničnog postupka za koje je podnosilac obavezan da plati nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

6. U vezi sa osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, način na koji su sud ovi dali ocenu izvedenih dokaza i način na koji su primenili materijalno pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je materijalno pravo proizvoljno primenjeno, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da osporena presuda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje iznetih stavova, te se, u odsustvu očigledne proizvoljnosti i arbitrernosti, navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim razlozima za tvrdnju o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta .

U vezi sa navodom podnosioca kojim se ukazuje na to da je drugostepenom presudom odbijen njegov tužbeni zahtev za ceo period zbog zastarelosti, iako je očigledno da njegova potraživanja za trogodišnji period pre podnošenja tužbe nisu zastarela, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da tuženi nije isplatio svoje obaveze samo u 2004. i 2005. godini (1674 časa), usled čega je u odnosu na taj period usvojio tužbeni zahtev, a da podnosilac protiv odbijajućeg dela izreke presude nije izjavio žalbu. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba supsidijarno pravno sredstvo, što znači da je podnosilac obavez an da iskoristi sva dozvoljena prava sredstva u zaštiti svojih prava pre podnošenja ustavne žalbe, kao i da u njima istakne sve okolnosti i činjenice koji su od značaja za pravilnu i zakonitu ocenu primene materijalnog i procesnog prava. Isticanjem takvih činjenica i okolnosti prvi put u ustavnoj žalbi stavlja Ustavni sud u položaj instancionog suda, a uloga Ustavnog suda nije da u postupku po ustavnoj žalbi, umesto redovnih sudova, tumači propise i odlučuje o subjektivnim pravima i obavezama stranaka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti