Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na staž sa uvećanim trajanjem. Postupak, pokrenut 2005. godine, još nije okončan, što ukazuje na sistemski nedostatak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8867/2018
21.04.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. D . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. D . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu D. broj 22061, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. D . iz Užica je , 25. jul a 2018. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Užica, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava zajemčenih članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 1. Protokola 1 i Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu D. broj 22061.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je 1. avgusta 2005. godine podnosilac podneo zahtev za priznavanje prava na staž sa uvećanim trajanjem i da postupak nije okončan.

Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu (Ustavni sud je dopisima od 28. septembra 2021. godine i 2. novembra 2021. godine tražio spise predmeta od prvostepenog organa uprave, ali taj organ nije postupio po nalozima Suda), na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 1. avgusta 2005. godine podneo zahtev za priznavanje prava na staž sa uvećanim trajanjem počev od 1. januara 1993. godine na dalje.

Presudom Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine odbijena je tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe osporavao zakonitost rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Beograd 02/1 broj 58272 od 4. jula 2007. godine. Navedenim drugostepenim rešenjem odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Užicu broj 22061 od 14. marta 2007. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem kao civilnom licu na službi u vojnoj ustanovi.

Podnosilac ustavne žalbe je Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, o zahtevu je odlučio Upravni sud presudom Uvp. II 6/10 od 27. maja 2010. godine, tako što je odbio zahtev podnosioca kao neosnovan.

Odlučujući o ustavnoj žalbi istog podnosioca izjavljenoj 30. jula 2010. godine, Ustavni sud je doneo Odluku Už-3602/2010 od 9. maja 2013. godine, kojom je usvojio ustavnu žalbu podnosioca, utvrdio da je presudom Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine i presudom Upravnog suda Uvp. II 6/10 od 27. maja 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, z ajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda Uvp. II 6/10 od 27. maja 2010. godine i naložio da Upravni sud donese novu odluku po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine. Odluka Ustavnog suda je dostavljena Upravnom sudu 6. juna 2013. godine.

3.2. Postupajući po nalogu Ustavnog suda, Upravni sud je presudom Uvp. II-2/13 (2007) od 5. juna 2014. godine uvažio zahtev podnosioca i preinačio presudu Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine, tako što je uvažio tužbu podnosioca i poništio rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Beograd 02/1 broj 58272 od 4. jula 2007. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Beograd 02/1 broj 58272 od 15. jula 2014. godine uvažena je žalba podnosioca i poništeno prvostepeno rešenje od 14. marta 2007. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Užicu broj 22061 od 20. marta 2015. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 3. aprila 2015. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Beograd broj 01-02/181.5.8 4826/15 od 27. maja 2015. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 3. jula 2015. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 10070/15 od 4. oktobra 2017. godine, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Podnosilac je 22. decembra 2017. godine podneo zahtev za donošenje akta u izvršenju presude, a potom 4. januara 2018. godine i zahtev za izvršenje presude .

Imajući u vidu da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Beograd doneo rešenje broj 01-02/181.5.8 4826/15 od 29. novembra 2017. godine, Upravni sud je odbio zahtev podnosioca za izvršenje presude . Navedenim drugostepenim rešenjem uvažena je žalba podnosioca i poništeno prvostepeno rešenje od 20. marta 2015. godine.

Imajući u vidu da prvostepeni organ nije postupio u zakonom propisanom roku, podnosilac je 29. marta 2018. godine podneo žalbu zbog ćutanja uprave. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Beograd P. 4826/15 od 7. maja 2018. godine žalbe je uvažena i naloženo prvostepenom organu uprave da u roku od 15 dana od dana prijema rešenja donese rešenje u izvršenju rešenja Direkcije od 29. novembra 2017. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Užicu broj 22061 od 29. maja 2018. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnosioca.

Podnosilac je 24. jula 2018. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak; u tom slučaju, drugostepeni organ je dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje; da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu(član 171. stav 3); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da će, ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena, da presuda doneta u slučaju iz stava 1. ovog člana u svemu zamenjuje akt nadležnog organa; da ako sud smatra da zbog prirode stvari ne može da sam reši upravnu stvar, dužan je da to posebno obrazloži; da o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izveštava organ koji vrši nadzor nad radom organa (član 70.);da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta; da će po zahtevu stranke iz stava 2. ovog člana, sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo; da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana; da će, ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, ukoliko priroda stvari to dozvoljava; da će sud rešenje iz stava 3. ovog člana dostaviti organu nadležnom za izvršenje, i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor; da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 71.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu D. broj 22061 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 30. jula 2010. godine i povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-3602/2010 od 9. maja 2013. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i organima uprave usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Ustavnog suda izvršava. Postupak koji je vođen u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda traje je od 6. juna 2013. godine, kada je Odluka Ustavnog suda Už-3602/2010 od 9. maja 2013. godine dostavljena Upravnom sudu, odnosno više od osam i po godina.

Prilikom ispitivanja da li je osporeni postupak okončan u najkraćem roku, uzeti su u obzir složenost predmeta postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje organa uprave i nadležnog suda, broj donetih odluka u tom postupku, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da predmet nije bio činjenično i pravno složen.

Ustavni sud ukazuje na to da je odluka o zahtevu podnosioca za priznavanje prava na staž sa uvećanim trajanjem za njega bila od značaja.

Ustavni sud je ocenio da, imajući u vidu okolnosti slučaja, odnosno broj donetih odluka u tom periodu, podnosilac nije mogao ni bitno doprineti trajanju postupka. Sud i pored toga ukazuje da je podnosilac, kada god je za to imao mogućnosti , koristio procesnopravna sredstva za ubrzanje postu pka.

Ustavni sud konstatuje da su u navedenom periodu doneta dva prvostepena rešenja, četiri rešenja drugostepenog organa uprave i dve presude Upravnog suda. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud još jednom ponavlja da je osporeni postupak vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda i ukazuje na to da se od Upravnog suda i organa uprave očekivalo da se o predmetu postupka odluči posebno ažurno. Iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da postupak nije pravnosnažno okončan. Prvostepeni organ uprave nije postupio po nalogu, niti po ponovljenom nalogu Ustavnog suda za dostavu celokupnih spisa predmeta.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), dok je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno trajanje predmetnog postupka koji je vođen u izvršenju odluke ovog suda, potom životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskla dio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Imajući u vidu da postupak nije pravnosnažno okončan, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Sud utvrdi povredu ostalih p rava označenih u ustavnoj žalbi odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti