Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog nenadležnosti redovnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u sporu za naknadu štete zbog dužine postupka. Redovan sud nije nadležan da odlučuje o naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku; to je u isključivoj nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agaeš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i dr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Kaolin ” a.d. iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine , doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „Kaolin ” a.d. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 3362/10 od 17. februara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2910/11 od 19. septembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Kaolin ” a.d. iz Valjeva 21. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 3362/10 od 17. februara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2910/11 od 19. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, je između ostalog navedeno, da je predmet spora bila naknada štete koja je nastala vođenjem parničnog postupka u predmetu Opštinskog suda u Valjevu P. 71/05 u nerazumnom roku. Navedeni postupak je trajao četiri godine, jedan mesec i osam dana. Podnosilac navodi da je od tužene Republike Srbije potraživao naknadu štete u visini isplaćenih naknada i doprinosa koje je morao da plati tužiocu u navedenom parničnom postupku za vremenski period od 13. jula 2005. godine, kao datuma do kog je postupak morao da se okonča, do 21. februara 2009. godine, kao datuma okončanja postupka. Podnosilac ustavne žalbe ističe da on ne bi bio obavezan da tužiocu plaća naknade za period od četiri godine, jedan mesec i osam dana da je parnični postupak u predmetu Opštinskog suda u Valjevu P1. 71/05 okončan u zakonom predviđenom roku od šest meseci.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitavanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osnovni sud u Valjevu je osporenom presudom P. 3362/10 od 17. februara 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da se tužena Republika Srbija - Ministarstvo pravde, Osnovni sud u Valjevu obaveže da njemu na ime naknade štete isplati određeni novčani iznos, dok je u stavu drugom obavezan podnosilac da tuženoj plati troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 2910/11 od 19. septembra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je protiv podnosioca vođen parnični postupak iz radnog spora po tužbi njegovog zaposlenog podnetoj, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanja na rad i naknade štete; da je Opštinski sud u Valjevu doneo delimičnu presudu P. 71/05 od 23. juna 2005. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje o otkazu; da je protiv prvostepene presude podnosilac podneo žalbu Okružnom sudu u Valjevu, koji je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu; da je podnosilac u tom sporu protiv drugostepene presude uložio reviziju Vrhovnom sudu Srbije koja je odbijena; da je u daljem toku postupka presudom Opštinskog suda u Valjevu tužilac vraćen na posao i dosuđen mu je određeni novčani iznos na ime naknade za neisplaćene zarade, na ime doprinosa i ostalih primanja; da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da u predmetnom parničnom postupku iz radnog odnosa nije bilo nezakonitosti niti nepravilnosti u radu suda usled koje bi tužena u ovom sporu bila odgovorna, u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je postupak za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu pokrenut 13. januara 2005. godine, te da je Opštinski sud u Valjevu pred kojim je vođen spor zakazivao ročišta na oko mesec dana, da se postupak odvijao uz učešće stranaka, da nije bilo nepotrebnog odlaganja ročišta i da je dana 23. juna 2005. godine doneta delimična presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu; da je protiv delimične presude podnosilac izjavio žalbu Okružnom sudu u Valjevu, a nakon što je žalba bila odbijena i prvostepena presuda potvrđena, podnosilac ustavne žalbe je izjavio i reviziju Vrhovnom sudu Srbije; da se postupak pred prvostepenim sudom nakon prijema revizijske odluke sprovodio bez odugovlačenja i nepotrebnog odlaganja ročišta, koje bi se moglo oceniti kao nepravilan rad suda; da je, i po nalaženju toga suda, prvostepeni sud pravilno ocenio da je Opštinski sud u Valjevu u potpunosti sproveo postupak u skladu sa opštim pravnim načelima i pravilima struke, da je sud obratio pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, kao i na opšte načelo parničnog postupka sadržano u članu 10. ZPP koje garantuje i priznaje stranci pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i obavezuje sud da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova; imajući u vidu navedeno, kao i to da je pojam razumnog roka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca-složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja stranke, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja, prvostepeni sud je pravilno ocenio da je postupak u radnom sporu vođen efikasno i u svemu u skladu sa zakonom i opštam načelima, te da ne postoje okolnosti koje bi ukazivale na nezakonitost u radu nadležnih sudova usled čega bi stranke u tom postupku mogle da trpe štetu za koju bi tužena bila odgovorna; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je rok od šest meseci predviđen odredbom člana 123. stav 3. Zakona o radu za pravnosnažno okončanje radnog spora, po svojoj pravnoj prirodi instrukcioni, a ne imperativni rok; da su radni sporovi po svojoj prirodi kompleksni, vezani za izvođenje brojnih dokaza, te da bi u suprotnom bilo povređeno pravo stranaka na pravičnu i zakonsku zaštitu njihovih prava; da nisu osnovani žalbeni navodi podnosioca da je prvostepeni sud učinio propust zato što uz odluku o poništaju rešenja o otkazu, delimičnom presudom nije odlučio i o vraćanju na rad, u kom slučaju bi podnosilac kao poslodavac morao radnika da vrati na posao, a ne da mu isplati štetu za ceo period u kome nije radio; da činjenica da delimičnom presudom nije odlučeno i o vraćanju na rad ne daje osnov podnosiocu da u vezi sa članom 122 . stav 3 . Zakona o radu, u vidu štete, potražuje novčani iznos isplaćen radniku za period od pravnosnažnosti delimične presude; da suprotno žalbenim navodima, podnosiocu ustavne žalbe postupanjem suda u parničnom postupku iz radnog spora, u kome je bio u procesnoj ulozi tuženog, nije povređeno njegovo pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protav njega.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRG, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", broj 31/93) je propisano da pravno lice odgovora za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak Osnovnog suda u Valjevu i Apelacionog suda u Beogradu da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada tužene neosnovan, ali ne iz razloga koji su navedeni u osporenim presudama, već iz drugih razloga.

Ustavni sud ukazuje da se parnični postupak koji je prethodio ustavnosudskom vodio povodom tužbe podnosioca ustavne žalbe radi naknade štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa – Republike Srbije - Ministarstva pravde, Opštinskog suda u Valjevu, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Ovakva vrsta spora spada u imovinskopravni spor za čije je rešavanje nadležan redovan sud u parničnom postupku Međutim, podnosilac ustavne žalbe je svoju tvrdnju o nezakonitom i nepravilnom radu Oištinskog suda u Valjevu u suštini zasnovao na tome da mu je u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskim sudom u Valjevu P. 71/05 (u kojem je imao svojstvo tuženog) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje da pravo na suđenje u razumnom roku u određenom sudskom postupku predstavlja pravo u okviru kompleksnog Ustavom zajmečenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ocena da li je u određenom sudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava se vrši isključivo u ustavnosudskom postupku pred Ustavnim sudom, koji se pokreće izjavljivanjem ustavne žalbe iz člana 170. Ustava. Postupak po ustavnoj žalbi je regulisan odredbama čl. 82. do 89. Zakona o Ustavnom sudu. Prilikom ocene da li je povređeno navedeno ustavno pravo, Ustavni sud uzima u obzir dužinu trajanja postupka, postupanje redovnog suda, ponašanje podnosioca ustavne žalbe u postupku i značaj spora za podnosioca ustavne žalbe, što redovni sud ne može da čini, kao što je to uradio Apelacioni sud u u Beogradu u osporenoj presudi. U smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud će odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen. Dakle, krajnji zaključak Ustavnog suda jeste da redovan sud u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom nije mogao da ocenjuje da li podnosiocu ustavne žalbe pripada pravo na naknadu štete zbog eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u drugom parničnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskim sudom u Valjevu P. 71/05 (u kojem je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo tuženog), jer to ne spada u njegovu nadležnost.

Nezavisno od manjkovsti u obrazloženju osporenih presuda u pogledu pogrešno datih razloga, Ustavni sud nalazi da je konačna pravna ocena u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva ustavnopravno prihvatljiva, te je našao da osporenim presudama Osnovnog suda u Valjevu P. 3362/10 od 17. februara 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2910/11 od 19. septembra 2012. godine nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog nenadležnosti redovnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti