Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parničnog postupka koji je trajao 21 godinu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milovana Stepanovića iz K oceljeve, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milovana Stepanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P. 99/11 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milovan Stepanović iz K oceljeve izjavio je , 20. novembra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1310/12 od 3. oktobra 201 2. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je donet a osporen a presud a.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da se Apelacioni sud u Beogradu očigledno nije upuštao u spise predmeta, jer da jeste video bi da je prvostepena presuda „totalno nezakonita“ i kontradiktorna izjavama svedoka i ispravama u predmetu, da nije uopšte razmatrao dopunu žalbe, što je po službenoj dužnosti bio dužan da učini. Podnosilac takođe ističe da je drugostepeni sud očigledno hteo da se postupak, koji je inače već trajao 22 godine, što pre okonča, a na uštrb kvaliteta, te ističe da je ovaj postupak, u stvari bio njegov „politički progon“. Navodi da sudovi ili uopšte nisu utvrdili činjenično stanje ili su ga pogrešno utvrdili, te da su pogrešno primenili materijalno pravo.

Podnosilac ističe da višegodišnja parnica nema ni minimuma opravdanja, jer se nije radilo o komplikovanom sporu, a da je toliko trajao samo zbog sudije Opštinskog suda u Valjevu B.M, koja je po svaku cenu želela da donese presudu na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava, poništi osporenu presudu, te naloži Apelacionom sudu u Beogradu da donese novu odluku o žalbi, te utvrdi da mu je dužinom trajanja osporenog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da mu utvrdi naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P. 99/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

S.J. iz Beograda podneo je tužbu Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci, 14. avgusta 1991. godine, protiv Radnje za samokreditiranje „Imidž“ sa sedištem u Valjevu, čiji je vlasnik Milovan Stepanović iz Valjeva, ovde podnosilac ustavne žalbe. Tužba je podneta radi raskida ugovora i naknade štete. Tužilac je, dana 8. januara 1992. godine, tužbu proširio i na D.J. iz Smederevske Palanke.

Tuženi je odgovorio na tužbu, 20. septembra 1991. godine.

Tokom osporenog parničnog postupka, sud je zakazao 64 ročišta, od kojih je 41 održano, dok 23 nije održano. Takođe, tokom trajanja parničnog postupka, sud je doneo pet prvostepenih presuda, od kojih su četiri ukinute, a predmet četiri puta vraćan na ponovni postupak.

Do donošenja prve prvostepene presude, Opštinski sud u Smederevskoj Palanci je zakazao tri, a održao dva ročišta: 10. novembra 1992. godine, na kojem je naložio arhitektonsko veštačenje (nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljeni su sudu 25. novembra 1992. godine) i 24. decembra 1992. godine, kada je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1371/91 od 24. decembra 1992. godine, kojom je raskinuo ugovor o posredovanju, zaključen između tužioca i prvotuženog zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane prvotuženog i prvotuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu i troškove postupka, dok je u odnosu na drugotuženog tužbeni zahtev odbijen u celosti. Postupajući po žalbi prvotuženog od 26. februara 1993. godine, Okružni sud u Smederevu je doneo presudu Gž. 414/93 od 5. maja 1993. godine, kojom je prvostepenu presudu potvrdio u delu u kojem je tužbeni zahtev odbijen u odnosu na drugotuženog, a ukinuo je u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke u kom delu je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Postupajući po reviziji tuženog od 26. jula 1993. godine, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev. 4316/93 od 30. decembra 1993. godine, kojom je reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

Do donošenja druge prvostepene presude, sud je zakazao 26 ročišta, od kojih je 15 održao. U ovom delu parničnog postupka sud je dva puta nalagao veštačenje preko veštaka arhitektonske struke na okolnosti utvrđenja cene cementa u vreme zaključenja ugovora, kao i nalagao dopune tih veštačenja, te saslušao parnične stranke i veštaka. Takođe, u ovom delu osporenog parničnog postupka došlo je i do promene mesne nadležnosti suda (Opštinski sud u Smederevskoj Palanci je doneo rešenje P. 989/93 od 25. decembra 1996. godine, kojim se oglasio mesno nenadležnim i predmet ustupio Opštinskom sudu u Valjevu, kao stvarno i mesno nadležnom). Od zakazanih ročišta, 11 nije održano i to uglavnom zbog neurednog pozivanja stranaka ili bolesti postupajućeg sudije, dok dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti tuženog usled bolesti o čemu je uredno obavestio sud. Opštinski sud u Valjevu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 1848/97 od 19. aprila 2001. godine, kojom je obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Postupajući o žalbi tuženog od 12. juna 2001. godine, Okružni sud u Valjevu je doneo rešenje Gž. 896/01 od 5. septembra 2001. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Valjevu P. 1848/97 od 19. aprila 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja treće prvostepene presude, sud je zakazao 11 ročišta, od kojih je osam ročišta održao. U toku trajanja ovog dela postupka sud je saslušao parnične stranke, te saslušavao svedoke. Tri ročišta nisu održana, od kojih jedno zbog sprečenosti sudije, jedno zato što se nije pojavio uredno pozvani svedok, a jedno zato što nisu pristupili uredno pozvani tuženi i njegov punomoćnik. Takođe , u ovom delu postupka jedno održano ročište je odloženo na predlog tužene stranke. Nakon što je zaključio glavnu raspravu na ročištu održanom 29. aprila 2003. godine, Opštinski sud u Valjevu je doneo treću prvostepenu presudu P. 1622/01, kojom je tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu, kao i da mu naknadi troškove postupka. Postupajući po žalbi tuženog od 25. juna 2003. godine, Okružni sud u Valjevu je doneo presudu Gž. 1249/03 od 30. oktobra 2003. godine, kojim je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Postupajući po reviziji tuženog od 9. decembra 2003. godine, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev. 819/04 od 4. novembra 2004. godine, kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Valjevu Gž. 1249/03 od 30. oktobra 2003. godine i presudu Opštinskog suda u Valjevu P. 1622/01 od 29. aprila 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja četvrte prvostepene presude, sud je zakazao 16 ročišta, od kojih je 10 održao. U ovom del u parničnog postupka punomoćnik tužioca je obavestio sud da je, 12. januara 2006. godine, tužilac preminuo i da na njegovo mesto u parnicu stupaju njegovi naslednici i pravni sledbenici (supruga i deca), a sud je saslušao tuženog u svojstvu parnične stranke, saslušavao svedoke, saslušao veštaka grafologa i izveo ekonomsko-finansijsko veštačenje. Sud nije održao šest ročišta, uglavnom zato što nije uredno pozivao na ročišta svedoke i parnične stranke, kao i zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ali i dva ročišta nisu održana jer je tuženi na jedno zakasnio, a njegov punomoćnik se složio sa tim da se ročište bez tuženog ne drži, kao i zbog bolesti tuženog o čemu je uredno obavestio sud i pored činjenice da je na to zakazano ročište pristupio njegov punomoćnik. Opštinski sud u Valjevu je doneo četvrtu prvostepenu presudu P. 1937/04 od 5. marta 2009. godine, kojom je tuženi obavezan da tužiocima na ime duga plati iznos od 275.979,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2009. godine, te da im naknadi troškove postupka. Postupajući po žalbi tuženog od 22. jula 2009. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4404/10 od 22. septembra 2010. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Valjevu P. 1937/04 od 5. marta 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja pete prvostepene presude, sud je zakazao osam ročišta, od kojih je četiri ročišta održao, a na kojima je saslušavao veštaka ekonomske struke i tuženog u svojstvu parnične stranke, dok četiri nije održao usled nepostojanja procesnih pretpostavki (nepristupanje ročištu uredno pozvanog veštaka ili neuredno pozivanje svedoka). Osnovni sud u Valjevu je doneo petu prvostepenu presudu P. 99/11 od 15. decembra 2011. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbijen predlog tužilaca da se odredi privremena mera prema tuženom, u stavu drugom delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca pa obavezan tuženi da im isplati iznos od 291.294,63 dinara sa zakonskom kamatom počev od 15. decembra 2011. godine, a odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa i u stavu trećem izreke obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženog od 23. januara 2012. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 1310/12 od 3. oktobra 2012. godine, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava drugog njene izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev i u stavu trećem njene izreke.

Drugostepeni sud je našao da je ugovor o posredovanju, koji je pravni prethodnik tužilaca zaključio sa Agencijom (radnjom) tuženog , raskinut u smislu člana 124 . Zakona o obligacionim odnosima , kao i da su, shodno članu 132. st . 1 . i 2 . pomenutog zakona, raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, a ako je jedna strana izvrš ila ugovor u potpunosti ili delimično ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Drugostepeni sud je takođe našao da u uslovima visoke inflacije, u smislu načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. Zakona o obligacionim odnosima), poverilac novčanog potraživanja ima pravo da traži valorizovani iznos tog potraživanja sag lasno porastu cena na malo, počev od nastanka obaveze do 3. jula 1993. godine kao dana stupanja na snagu Zakona o visini stope zatezne kamate, ako ugovorom ili Zakonom nije što drugačije određeno, a od 3. jula 1993. godine ima pravo na zateznu kamatu na tako valorizovani iznos do isplate , kao i da umesto valorizacije novčane obaveze na ovaj način, ako štetu zbog docnje dužnika ne pokriva zatezna kamata, poverilac ima pravo da traži razliku između zatezne kamate i potpune naknade štete, po osnovu odredbe člana 278. stav 2 . Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, pravni prethodnik tužilaca je na dan podnošenja tužbe tražio vraćanje onoga što je dao u izvršenju svoje obaveze iz ugovora koji je raskinut zbog neispunjenja obaveze saugovarača. Valorizacijom njegovog novčanog potraživanja u visini onoga što je platio drugoj ugovornoj strani, dobijen je iznos od 1.892,51 dinar, za koji tužioci mogu kupiti građevinski materijal - cement u količini od samo 151,40 kilograma. Pošto se tužioci na taj način ne dovode u situaciju u kojoj bi se nalazio njihov prethodnik da je tuženi izvršio obavezu vraćanja primljenog novca po raskinutom ugovoru, i tako povređuje načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, osnovano se od tuženog, vlasnika radnje koja je prestala sa radom shodno članu 7 . Zakona o privatnim preduzetnicim a, zahteva isplata razlike do pune naknade štete. Apelacioni sud je našao i da je u Agenciji, u vreme kada je zaključen ugovor sa pravnim prethodnikom tužilaca , radio D. J, kojem je tuženi, kao vlasnik Agencije, izdao punomoćje kojim ga je ovlastio da može u ime i za račun Agencije sklapati ugovore o posredovanju sa neograničenim brojem zainteresovanih lica i za nabavku bilo kog trajnog potrošnog dobra, koje je overeno pred Opštinski m sud om u Valjevu 29. aprila 1991. godine, što čini da je D.J. imao pismeno ovlašćenje tuženog za zaključenje spornog ugovora o posredovanju zaključenog 18. maja 1991. godine. Po nalaženju toga suda, izdato punomoćje ima prirodu poslovnog pu nomoćja u smislu člana 96. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 95 . istog zakona, što znači da nisu osnovani žalbeni navodi tuženog da D .J. nije bio ovlašćen za prijem novca i da su nalogodavci iz zaključenih ugovora uplate morali vršit i isključivo na žiro račun Agencije. Navodi tuženog iz podneska od 6. februara 2012. godine, dopune žalbe , nisu razmatrani, jer je navedeni podnesak predat prvostepenom sudu neblagovremeno , po isteku zakonskog roka od 15 dana predviđenog za podnošenje žalbe protiv presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 72/11), koji se primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 14. avgusta 1991. godine i da je pravnosnažno okončan 3. oktobra 201 2. godine, odnosno da je ukupno trajao 21 godin u i dva meseca. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi raskida ugovora zaključenog između tužioca i podnosioca ustavne žalbe, te naknade štete proistekle raskidom tog ugovora. Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku održao 41 ročišt e, na kojima je saslušao parnične stranke, sudske veštake, svedoke, te sproveo dva veštačenja preko veštaka arhitektonske struke, jedno građevinsko veštačenje i jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva bio činjenično i pravno složen, te da je zahtevao obimniji dokazni postupak, što donekle opravdava dužinu trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se osporeni parnični postupak okonča što ranije, polazeći od toga da je u osporenoj parnici, koja se vodila radi naknade štete, imao procesno svojstvo tuženog, ali je i spitujući njegovo ponašanje, ocenio da tri ročišta nisu održana iz razloga što podnosilac na ista nije došao, iako su i on i njegov punomoćnik bili uredno pozvani, a da je jedno ročište odloženo na njegov zahtev, čime je i sam delimično doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavni sud ukazuje da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome, govori i činjenica da je tokom ove parnice bilo dva perioda neaktivnosti suda (u periodu od 20. decembra 1994. do 2. novembra 1995. godine, te u periodu od 25. decembra 1996. do 24. marta 1999. godine), kao i činjenica da je tokom osporenog parničnog postupka doneto čak pet prvostepen ih presud a od kojih su četiri bile ukinute i vraćene prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta zbog vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P. 99/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, ali i složenost činjeničnih i pravnih pitanja, kao i doprinos samog podnosioca trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od svog stava da nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na nejednako postupanje iz člana 36. stav 1. Ustava obrazlaže na isti način kao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to Ustavni sud ove navod e nije posebno razmatrao.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić