Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pristup sudu i suđenje u razumnom roku. Redovni sudovi su se pogrešno oglasili nenadležnim za tužbu o deviznoj štednji, koja predstavlja imovinskopravni zahtev. Postupak je trajao neopravdano dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Boška Vucelića iz Sovljaka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Boška Vucelića i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 701/13 od 5. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Užicu Gž. 701/13 od 5. septembra 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv re šenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12297/10 od 8. februara 201 1. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Boška Vucelića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12297/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenj e u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boško Vucelić iz Sovljaka izjavio je, 2 . novembra 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 701/13 od 5. septembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemečenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporeno rešenje doneto.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je rezident Republike Srbije, kao i da svoja devizna sredstava nije deponovao u filijali banke u Republici Bosni i Hercegovini, zbog čega se na njega ne može primenjivati član 10. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, shodno čemu je diskriminisan u odnosu na druge štediše i povređeno mu je pravo na pravično suđenje.

Takođe, u ustavnoj žalbi ističe da je parnični postupak trajao neopravdano dugo, da je predmet više puta vraćan na ponovni postupak, a da je okončan tako što se sud oglasio apsolutno nenadležnim, zbog čega mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da osporeno rešenje poništi i da mu naknadi štetu zbog povrede prava na suđenje u razumom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12297/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Boško Vucelić iz Sovljaka, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu 21. decembra 2006. godine, protiv tužene Republike Srbije i „Eurobank“ EFG iz Beograda, radi utvrđenja i isplate. Tužbom je tražio: da se utvrdi da je stekao pravo da mu tužena Republika Srbija prizna kao javni dug deviznu štednju po trima deviznim štednim knjižicama kod Osnovne privredno investicione banke Beograd – Investbanke Beograd PJ Tuzla – Ekspozitura u Tuzli, koji je pretvoren u oročeni depozit kod drugotužene „Eurobank“ EFG a.d. iz Beograda; da se tužene obavežu da mu isplate zaostale tranše po sve tri štedne knjižice za period od 2003-2016. godine u skladu sa članom 4. Zakona o regulisanju javnog duga SRJ.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 8331/06 od 21. februara 2007. godine, kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, ukinuo sve sprovedene radnje i tužbu tužioca odbacio, te ga obavezao da prvotuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca od 9. marta 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 5324/07 od 13. juna 2007. godine, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud u ožalbenom rešenju stvorio dilemu o tome da li je tužbu odbacio zbog apsolutne nenadležnosti suda ili zbog međunarodne nenadležnosti našeg suda, te da će, shodno tome, u ponovnom postupku, prilikom ocene svoje nadležnosti, prvo voditi računa o sadržini prava čija se pravna zaštita traži, u kom smislu će proceniti da li se radi o građanskopravnom odnosu ili pravnom odnosu za čije raspravaljanje nije nadležan sud.

Tužilac je, dana 27. aprila 2009. godine, precizirao tužbeni zahtev tako što je tražio: da se prvotužena Repbulika Srbija i drutotužena „Eurobank“ EFG a.d. iz Beograda obavežu da mu izvrše konverziju štednih uloga u obveznice po tri štedne knjižice otvorene kod Osnovne privredno incesticione banke Beograd – Investbanke Beograd – Poslovne jedinice u Tuzli – Ekspoziture u Zvorniku; da se tužene obavežu da vrednost izvršene konverzije njegovih štednih uloga u obveznice evidentiraju u štednim knjižicama i u Narodnoj banci Srbije, o čemu će mu uručiti odgovarajuću potvrdu; da se tužene obavežu da mu isplate zaostale tranše po sve tri štedne knjižice za 2003. i 2004. godinu u skladu sa članom 4. Zakona o regulisanju javnog duga SRJ; da se tužene obavežu da preostali iznos obaveza koje imaju prema njemu za period od 2005-2016. godine isplaćuju u 12 godišnjih rata.

U ponovnom postupku sud je zakazao osam ročišta, od kojih četiri nije održano (jedno na predlog tužioca, jedno jer prvotužena nije bila uredno pozvana, jedno jer je prvotužena dostavila pismeno o kojem je trebalo da se izjasni i drugotuženi i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Na jednom od četiri održana ročišta sud je izveo dokaze čitanjem dostavljene dokumenatacije, nakon čega je 8. februara 2011. godine doneo rešenje P. 12297/10, kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, ukinuo sve sprovedene radnje i odbacio tužbu tužioca.

U obrazloženju prvostepenog rešenja navedeno je: da je drugotužena u odgovoru na tužbu osporila tužbeni zahtev u celosti navodeći da je tužiocu, dana 10. juna 2002. godine, a saglasno odredbi člana 10. Zakona o izmirenju obaveza o osnovu devizne štednje građana, isplatila određene iznose po sve tri naznačene devizne štedne knjižice, te da od stupanja na snagu Zakona o regulisanju javnog duga SRJ drugotužena nije u mogućnosti da vrši isplatu po osnovu devizne štednje građana, s obzirom na to da je ista založena kod filijale banke koja se ne nalazi na teritoriji Republike Srbije, već na teritoriji bivše SFRJ; da, imajući u vidu sadržinu prava čija se zaštita traži, tužbeni zahtev tužioca ne spada u sudsku nadležnost, jer se radi o upravnopravnom odnosu o kojem se odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu.

Tužilac izjavio žalbu 11. aprila 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje R. 572/13 od 16. jula 2013. godine, kojim je zbog izuzetne opterećenosti Višeg suda u Beogradu za postupanje po žalbi u ovom predmetu odredio Viši sud u Užicu.

Viši sud u Užicu je doneo osporeno drugostepeno rešenje Gž. 701/13 od 5. septembra 2013. godine, kojim je potvrdio prvostepeno rešenje i žalbu tužioca odbio kao neosnovanu.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo sadržano u odredbama člana 16. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, člana 22. Zakona o uređenju sudova, te za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge; da je članom 16. stav 1. Zakona o parničnom postupku predviđeno da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, a stavom 2. istog člana da će se, kada u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud, nego drugi domaći organ, sud oglasiti nenadležnim, ukunuti sve sprovedene radnje i odbaciti tužbu; da je članom 22. Zakona o uređenju sudova predviđeno da osnovni sud u prvom stepenu sudi u građanskopravnim sporovima ako za pojedine od njih nije nadležan drugi sud i vodi izvršne i vanparnične postupke za koje nije nadležan neki drugi sud; da se žalbom tužioca neosnovano ističe da se iz ožalbenog rešenja ne vidi da li je tužba odbačena zbog apsolutne nenadležnosti suda ili zbog međunarodne nenadležnosti našeg suda, te je neosnovano isticanje da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravom zahtevu i građanskopravnom odnosu koji je u nadležnosti suda; da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju reč o upravnopravnom odnosu o kojem se odlučuje u upravnom postupku i gde je sudska zaštita obezbeđena u upravnom sporu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 , 111/09 , 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u ovom postupku, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.); da sud ocenjuje po službenoj dužnosti, odmah po prijemu tužbe, da li je nadležan i u kojem je sastavu nadležan na osnovu navoda u tužbi i na osnovu činjenica koje su sudu poznate (član 15. stav 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, te da kad u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu (član 16. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. stav 2.).

Odredbom člana 22. stav 2. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11) je propisano da osnovni sud u prvom stepenu sudi u građanskopravnim sporovima ako za pojedine od njih nije nadležan drugi sud i vodi izvršne i vanparnične postupke za koje nije nadležan neki drugi sud.

5. Ocenjujući najpre razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem povređeno navedeno ustavno pravo podnosi ocu ustavne žalbe.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak već pokrenut pred sudom. Međutim, ovim članom nije posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom. Iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, Ustavni sud konstatuje da pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje videti Odluku Ustavnog suda Už-1064/2008 od 14. jula 2010. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4451/70, od 21. februara 1975. godine, stav 36).

Polazeći od toga da je Viši sud u Užicu odbio žalbu podnosioca, ocenjujući da je ožalbeno rešenje, kojim je njegova tužba odbačena zbog apsolutne nenadležnosti, zakonito, te da se u konkretnom slučaju radi o upravnopravnom odnosu o kojem se odlučuje u upravnom postupku, Ustavni sud je ispitivao koje su to granice parničnog i upravnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Us tavni sud konstatuje da se odgovor na pitanje o granicama parničnog i upravnog postupka izvodi iz pravila kojima se određuje njihov predmet, te da u parnici sud odlučuje o sporovima iz ličnih i porodičnih odnosa, radnih odnosa, kao i imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa (član 1. Zakona o parničnom postupku), a u upravnom postupku državni organ ili organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja rešava o subjektivnom pravu ili obavezi u jednoj upravnoj stvari (član 1. Zakona o opštem upravnom postupku).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stav redovnih sudova da se u parničnom postupku ne može odlučivati o zahtevu podnosioca za isplatu duga. U konkretnom slučaju, osnov tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe je isplata dugovanog od strane tuženih po osnovu njegove devizne štednje, koja je imovinskopravni zahtev o kome odlučuje sud u parničnom postupku, u skladu sa odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu navedeno, u situaciji kada se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odbacio tužbu podnosioca, iako je o njoj trebalo meritorno da odlučuje, a drugostepeni sud odbio žalbu podnosioca i potvrdio prvostepeno rešenje, suštinski je došlo do povrede prava podnosiocu ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje.

6. Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 701/13 od 5. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 701/13 od 5. septembra 2013. godine kako bi taj sud ponovo odlučio o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12297/10 od 8. februara 2011. godine. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 21. decembra 2006. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 5. septembra 201 3. godine, odnosno da je ukupno trajao šest godina i osam mesec i.

Iako na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje nadležnih sudova i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca (pa ni činjenica da jedno ročište nije održano na zahtev podnosioca ustavne žalbe) ne može biti opravdanje ovako dugom trajanju parničnog postupka, posebno imajući u vidu da je parnični postupak okončan odbacivanjem tužbe zbog apsolutne nenadležnosti suda.

Dakle, ne ulazeći u detaljnu analizu celokupnog toka postupka, Ustavni sud ukazuje da odgovornost za skoro sedmogodišnje trajanje parničnog postupka u dve sudske instance isključivo snose postupajući sudovi koji nisu uspeli da u razumnom roku okončaju postupak.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na standardima i praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti