Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava na minimalnu zaradu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Sud je arbitrerno primenio materijalno pravo kada je odbio pravo zaposlenih u javnoj službi na minimalnu zaradu, uprkos ugovornim odredbama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8873/2014
29.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jasmine Tasić, Smilje Đorđević, Javorke Ivanović i Cvete Milosavljević, sve iz Vladičinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jasmine Tasić, Smilje Đorđević, Javorke Ivanović i Cvete Milosavljević i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3033/14 od 3. septembra 2014. godine podnosi teljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 3033/14 od 3. septembra 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilja izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P 1. 20/14 od 2 5. maja 201 4. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jasmina Tasić, Smilja Đorđević, Javorka Ivanović i Cveta Milosavljević, sve iz Vladičinog Hana, podnele su Ustavnom sudu, 11. decembra 2014. godine, preko punomoćnika Nenada Antića, advokata iz Vladičinog Hana, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3033/14 od 3. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljke u ustavnoj žalbi ističu da im je njihov poslodavac Dom zdravlja u Vladičinom Hanu pogrešno isplaćivao zaradu koja je manja od minimalne zarade, što su parnični sudovi ocenili kao ispravno, te im odbili tužbeni zahtev. Podositeljke smatraju da su sudovi pogrešno primenili isključivo odredbe Zakona o platama u državim organima i javnim službama, te da je na njihov slučaj trebalo da se primeni Zakon o radu, kao i Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih plata.

Podositeljke od Ustavnog suda traže da poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži da se ponovi postupak po njihovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i da im dosudi naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu, te dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osnovni sud u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu je doneo presudu P1. 20/14 od 25. aprila 2014. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilja Jasmine Tasić, Smilje Đorđević, Javorke Ivanović i Cvete Milosavljević, sve iz Vladičinog Hana, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kojim su tražile da se tuženi Dom zdravlja iz Vladičnog Hana obaveže da im isplati razliku između isplaćene do visine minimalne zarade za period od 1. decembra 2009. do 31. decembra 2012. godine, kao i obavezao ih da tuženom naknade troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž1. 3033/14 od 3. septembra 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilja i potvrdio prvostepenu presudu. U presudi je utvrđeno: da sve tužilje imaju zaključene ugovore o radu sa tuženom zdravstvenom ustanovom na neodređeno vreme; da svi ugovori sadrže odredbu da tužilje imaju pravo na osnovnu zaradu koja ne može biti manja od minimalne, koja se utvrđuje u skladu sa određenim koeficijentima i propisanom cenom rada; da ugovori sadrže i odredbu da tužilje imaju pravo na uvećanu zaradu, naknadu zarade, naknadu troškova prevoza i prvo na druga primanja u skladu sa zakonom i opštim aktom tuženog; da je v eštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke utvrđeno da su tužilje u spornom vremenskom periodu ostvarile rad sa punim radnim vremenom, ali da im je vršena isplata u skladu sa kriterijumima iz Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i iz Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama u koje spada i tužena zdravstvena ustanova, koja je primenjivana u vreme na koje se odnosi tužbeni zahtev, a na osnovu koje su i ugovoreni koeficijenti; da je, međutim, tako utvrđivana visina plate je manja od visine minimalne zarade koja je utvrđena odredbama čl. 111. - 113. Zakona o radu, te je veštak utvrdio visinu te razlike.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da su zahtevi tužilja neosnovani, kad se imaju u vidu odredbe zakonskog propisa i podzakonskih akata Vlade Republike Srbije koji se odnose na uređivanje načina utvrđivanja i obračuna plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u državnim organima i javnim službama. S tim u vezi prvostepeni sud je imao u vidu Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, te Uredbu Vlade Republike Srbije o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Nasuprot navodima žalbe, ističe se u osporenoj presudi, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo , bez obzira na okolnost što je ugovorima o radu utvrđeno da tužilje imaju pravo na zaradu koja ne može biti manja od minimalne zarade. Ovo stoga što se u ovom slučaju radi o utvrđivanju visine plata zaposlenih u javnim službama, prema režimu koji je uređen posebnim propisima, tako da se ne mogu primeniti kriterijumi koji su propisani Zakonom o radu. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama uređen je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave, kao i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a plate se određuju množenjem osnovice sa koeficijentom, sa mogućnošću dodatka na platu. Prema članu 3. navedenog zakona, osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada. Odredbom član 8. stav 1. istog zakona Vlada je ovlašćena da svojim aktom utvrđuje koeficijent za obračun i isplatu plata, pa je u realizaciji ovog zakonskog ovlašćenja donela Uredbu o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. U tački 13. navedene uredbe utvrđeni su koeficijenti i za zaposlene u zdravstvenim ustanovama , među kojima su i poslovi održavanja čistoće u prostorijama gde se ostvaruje zdravstvena zaštita i u administrativnim prostorijama. Kod ovakvog činjeničnog i pravnog stanja, a imajući u vidu i okolnosti da je tuženi poslodavac obračun visine plata i isplatu tužiljama vršio u skladu sa propisima koji su važili u vreme na koje se odnose njihovi tužbeni zahtevi, te da akti u vidu instrukcija, naloga i upustva Ministarstva zdravlja ne mogu predstavljati pravni osnov za uređivanje elemenata, načina obračuna i isplate plate određenim kategorijama zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, te da odgovorna lica u tim ustanovama nemaju ovlašćenja da postupaju kod uređivanja načina za utvrđivanje visine i isplatu plata zaposlenima mimo važećih propisa, žalba je ocenjena kao neosnovana .

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čije povrede se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 16. stav 2. Ustava propisano je da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, a potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o ratifikaciji Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih plata, s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 14/82) propisano je: da svaka članica Međunarodne organizacije rada (u daljem tekstu: MOR) koja ratifikuje ovu konvenciju se obavezuje da će ustavnoviti sistem minimalnih nadnica koji obuhvata sve grupe radnika čiji uslovi zapolenja zahtevaju njihovu zaštitu (član 1. stav 1.); da će minimalne nadnice imati zakonsku snagu i neće se moći smanjivati, u slučaju da se ne primenjuju, odgovorno lice ili lica podležu odgovarajućim kaznenim i drugim sankcijama (član 2. stav 1.); da je prilikom utvrđivanja nivoa minimalnih nadnica, ako je to moguće i ako je u skladu sa odgovarajućom nacionalnom praksom i uslovima, neophodno uzeti u obzir – a) potrebe radnika i njihovih porodica, vodeći računa o opštem nivou plata u zemlji, troškovima života, davanjima iz socijalnog osiguranja i relativnom životnom standardu drugih društvenih grupa, b) ekonomske faktore, uključujući zahteve ekonomskog razvitka, nivoe produktivnosti i potrebu da se postigne i održi visok nivo zaposlenosti (član 3.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je: da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, te da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu – samo kada je to ovim zakonom određeno (član 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2.); da kolektivni ugovor kod poslodavca, pravilnik o radu i ugovor o radu moraju biti u saglasnosti sa zakonom, a kod poslodavca iz čl. 256. i 257. ovog zakona – i sa opštim i posebnim kolektivnim ugovorom (član 4. stav 2.); da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, kao i da opštim ugovorom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8.); da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, a minimalna zarada se određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade, te da se opštim aktom, odnosno ugovorom o radu utvrđuju razlozi za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade (član 111. st. 1. - 3.); da se minimalna cena rada utvđuje odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije, koji ukoliko ne donese odluku u roku od 15 dana od dana početka pregovora, odluku o visini minimalne cene rada donosi Vlada Republike Srbije u narednom roku od 15 dana (član 112. st. 1. i 2.); da se pri utvđivanju minimalne cene rada polazi, naročito , od egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici (član 112. stav 3.); da se odluka o visini minimalne cene rada iz člana 112. ovog zakona objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 113.).

Zakonom o javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 42/91, 71/94, 79/05 i 83/14) propisano je: da se javnom službom u smislu ovog zakona smatraju ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utrvđeni zakonom, koji obavljaju delatnosti odnosno poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana odnosno zadovoljavanja potreba građana i organizacija, kao i ostvarivanje drugog zakonom utvrđenog interesa u određenim oblastima (član 1. stav 1.); da se radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti: obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studenstskog standarda, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, društvene brige o deci, socijalnog osiguranja, zdravstvene zaštite životinja, osnivaju ustanove (član 3. stav 1.); da ustavnovu, preduzeće i drugi oblik organizovanja za obavljanje delatnosti odnosno poslova iz člana 3. ovog zakona mogu osnovati: Republika, autonomna pokrajina, grad, opština i druga pravna i fizička lica (član 4.); da se sredstva za obavljanje delatnosti odnosno poslova iz člana 3. ovog zakona, obezbeđuju iz budžeta, neposredno od korisnika, prodajom proizvoda i usluga na tržištu, iz sredstava socijalnog osiguranja, donatorstvom i iz drugih izvora, u skladu sa zakonom (član 10.).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01, 62/06, 116/08, 92/11, 10/13 i 55/13) propisano je: da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osigiranje (član 1. stav 1. tač. 3) i 4)); da se plata u smislu člana 2. ovog zakona isplaćuje za rad u punom radnom vremenu, odnosno radnom vremenu koje se smatra punim (član 6. ); da na obračun i isplatu plate zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi u državnoj svojini, čije se plate u celini ili delimično obezbeđuju iz sredstava budžeta ili iz sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove, primenjuju se odredbe ovog zakona kojima se uređuju plate koje se isplaćuju iz sredstava doprinosa za socijalno osiguranje (član 6a).

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u svetlu navedenih ustavnopravnih razloga u vezi osporene presude, Ustavni sud ocenjuje da se podnositeljke žal e na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud i ovom prilikom ističe da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Prema stanovištu izraženom u prvostepenoj i osporenoj drugostepenoj presudi, neosnovan je tužbeni zahtev podnositeljki ustavne žalbe kojim su potraživale razliku između isplaćene zarade i visine minimalne zarade za period od 1. decembra 2009. do 31. decemrba 2012. godine, bez obzira na okolnost što im je ugovorima o radu utvrđeno da imaju pravo na zaradu koja ne može biti manja od minimalne zarade. Ovo stoga što se u konkretnom slučaju radi o utvrđivanju visine plata zaposlenih u javnim službama, prema režimu koji je uređen posebnim propisima (Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom Vlade o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama), zbog čega se ne mogu primeniti kriterijumi koji su propisani Zakonom o radu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud prevashodno ističe da je jedno od osnovnih prava zaposlenih - pravo na odgovarajuću zaradu, a da je jedna od osnovnih obaveza poslodavca da zaposlenom za obavljeni rad isplati zaradu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Dakle, ugovorom o radu, koji predstavlja formalni izvor prava, se takođe uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada (što je u skladu sa članom 1. Zakona o radu), a stvar je saglasne volje ugovarača - poslodavca i zaposlenog da ugovore vrednost zarade, s time da novčani iznos iz tog osnova ne može biti manji od vrednosti minimalne zarade u značenju odredaba čl. 111. – 113. Zakona o radu. Tako, u situacijama kada minimalna zarada nije ugovorena, nastaje obaveza poslodavca da isplati odgovarajuću zaradu.

Dalje, Ustavni sud navodi da je odredbom člana 111. Zakona o radu propisano pravo zaposlenog na minimalnu zaradu, koja se utvrđuje odlukom Socijalno-ekonomskog saveta, koju pak u njenom odsustvu donosi Vlada Republike Srbije (shodno članu 112. Zakona o radu). Ustavni sud ističe da minimalna zarada predstavlja zakonski minimum, koji se, kao takav, isplaćuje kada poslodavac otežano posluje, usled čega nije u stanju da isplaćuje odgovarajuću zaradu za obavljeni rad, pa propisivanje zakonskog minimuma – tj. prava na minimalnu zaradu za cilj ima da se obezbedi zaštita zaposlenog radi zadovoljavanja njegovih egzistencijalnih i socijalnih potreba.

Takođe, Ustavni sud ističe da je Međunarodna organizacija rada pravo na minimalnu zaradu regulisala Konvencijom broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica, koju je Republika Srbija ratifikovala i kojom je propisano da minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i da se ne mogu smanjivati. Shodno tome, smisao i cilj zakonske norme iz člana 111. Zakona o radu upravo i proizlazi iz interesa zaposlenog koje se ogleda u pouzdanijem omogućavanju ostvarivanja prava na isplatu zarade koja je niža od odgovarajuće, upravo zbog egzistencijalnih i socijalnih potreba , zbog čega zarada koja se ostvaruje faktičkim radom ne može biti niža od minimalne zarade. Ovo stoga što je to zakonski minimum koji se obezbeđuje zaposlenom, tj. ona predstavlja garantovanu vrednost zarade koja se isplaćuje u visini koju nadležni organ utvrdi za mesec za koji se vrši isplata.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud naglašava da se zakonom reguliše minimum prava koje zaposleni može da ima, dok se ugovorom o radu - takođe formalnim izvorom prava svakako može predvideti više. Kako su u konkretnom slučaju ugovorima o radu – zaključenim između poslodavca i podnositeljki ustavne žalbe bila predviđena veća prava (minimalna zarada), to je Ustavni sud ocenio da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Nišu da podnositeljkama pravo na minimalnu zaradu ne pripada, jer se radi o zaposlenima u javnoj službi na koje se kao lex specialis primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.

Shodno tome, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud u osporen oj presud i arbitrerno primeni o materijalno pravo, na štetu podnositeljki ustavne žalbe.

6. Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 3033/14 od 3. septembra 2014. godine povređeno pravo podnosi teljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 3033/14 od 3. septembra 2014. godine i određivanje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužilja izjavljen oj protiv presude Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P 1. 20/14 od 25. maja 201 4. godine. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Polazeći od toga da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na imovinu ne razlikuju od navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ih nije posebno razmatrao.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava na minimalnu zaradu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti