Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog naknadnog pogoršanja zdravlja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu vojnog obveznika kome je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravlja. Sud je utvrdio da je rok zastarelosti proizvoljno primenjen, čime je povređeno pravo na pravično suđenje, i poništio osporenu presudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. G . iz sela Borkovići, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. G . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2591/17 od 23. avgusta 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2591/17 od 23. avgusta 2017. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21490/16 od 17. februara 2017. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. J. G . iz sela Borkovići, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina izjavio je Ustavnom sudu, 18. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika M . J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2591/17 od 23. avgusta 2017. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 1, 3, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosiocu, kao vojnom obvezniku ranjenom 10. aprila 1992. godine, pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4989/05 od 14. jula 2006. godine dosuđena naknada nematerijalne štete; da je nakon donošenja navedene presude kod podnosioca došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja i umanjenja životne aktivnosti , koje je takođe posledica ranjavanja koje se desilo 10. aprila 1992. godine, zbog čega je podneo novu tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu; da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21490/16 od 17. februara 2017. godine odbijen njegov tužbeni zahtev; da je navedena presuda potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2591/17 od 23. avgusta 2017. godine; da su sudovi bez stručnog obrazloženja, proizvoljno i netačno naveli da se na konkretan slučaj primenjuje odredba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da se u konkretnom slučaju radi o šteti koja je nastala pogoršanjem zdravlja podnosioca koje je nastalo nakon pravnosnažnosti presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4989/05 od 14. jula 2006. godine , a čije nastupanje nije bilo izvesno u vreme donošenja navedene presude; da rok zastarelosti za takvu štetu počinje teći onog dana kada u budućnosti ta šteta nastane. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i odredi da se uklone štetne posledice.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21490/16 od 17. februara 2017. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete plati 600.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 100.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. februara 2017. godine do isplate , kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. U stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca , Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž. 2591/17 od 23. avgusta 2017. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21490/16 od 17. februara 2017. godine u stavu prvom njene izreke, a u stavu drugom izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je tužilac ranjen 10. aprila 1992. godine u sukobu bivših republika SFRJ; da je tužiocu presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4989/05 od 14. jula 2006. godine dosuđena naknada nematerijalne štete; da je kod tužioca nakon donošenja te presude nastupilo pogoršanje zdravstvenog stanja koje je u uzročno-posledičnoj vezi sa ranjavanjem od 10. aprila 1992. godine; da je nalazom veštaka utvrđeno da je nakon medicinskog veštačenja u predmetu P. 4989/05, a tokom 2006. godine došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja zbog čega je životna aktivnost tužioca umanjena za 30% trajno; da je tužilac tužbu u ovoj parnici podneo 30. decembra 2008. godine i da je tužbeni zahtev zasnovao na navedenim činjenicama. Dalje je navedeno da je tužilac nematerijalnu štetu pretrpeo usled krivičnog dela oružane pobune za koje je zastarelost krivičnog gonjenja nastupila 11. aprila 2007. godine, a koji rok zastarelosti se primenjuje saglasno odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da se u konkretnom slučaju radi o objektivnom roku zastarelosti koji počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela i ističe poslednjeg dana zakonom predviđenog roka zastarelosti krivičnog gonjenja za to delo (15 godina), te da oštećeni kome je šteta prouzrokovana izvršenjem tog krivičnog dela naknadu štete, pa i štete usled pogoršanja zdravstvenog stanja može da traži samo do isteka tog roka; da je nova tužba podneta nakon isteka tog (objektivnog) roka zastarelosti (30. decembra 2008. godine), a kako prema odredbi člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja je neosnovan, jer je njegovo potraživanje zastarelo.

4. Odredom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. st. 1. i 2.); da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti (član 203.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).

5. Analizirajući osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2591/17 od 23. avgusta 2017. godine, sa stanovišta navoda ustavne žalbe, citiranih odredaba zakona i odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da, saglasno sopstvenoj praksi, u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise i primenili materijalno pravo, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, odnosno kada je zanemario to pravo, zatim ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ili ukoliko je došlo do grube povrede procesnih pravila koja je od uticaja na odlučivanje suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak u smislu zaštite prava na pravično suđenje, u konkretnom slučaju, da oceni da li je Apelacioni sud u Beogradu proizvoljno primenio odredbe merodavnog materijalnog prava vezane za zastarelost potraživanja naknade štete nastale usled naknadnog pogoršanja zdravstvenog stanja podnosioca ustavne žalbe.

Radi odgovora na sporno pravno pitanje najpre se mora poći od sadržine odredbe člana 203. ZOO, kojom je, kao što je već navedeno, propisano da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti. Iz sadržine navedene odredbe ZOO proizlazi da ona daje mogućnost oštećenom da u parnici istakne i zahtev za naknadu buduće nematerijalne štete ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ta šteta trajati i u budućnosti. To dalje znači da u slučaju kada nakon pravnosnažnosti presude kojom je dosuđena naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti dođe do pogoršanja zdravstvenog stanja oštećenog bez njegove krivice, pa zbog progresivnog toka i razvoja oboljenja koji predstavljaju posledicu prouzrokovane štete, dođe i do povećanja stepena umanjenja životne aktivnosti kod oštećenog, on ima pravo na naknadu te nove štete za duševne bolove koje po tom osnovu trpi. Takav stav je do sada dosledno izražen i primenjivan u praksi redovnih sudova (videti odluke Ustavnog suda Už-961/2012 od 13. novembra 2014. godine, Už-2387/2013 od 26. novembra 2015. godine dostupne na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Što se tiče okolnosti konkretne parnice, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu ustavne žalbe u prethodno okončanom parničnom postupku, pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4989/05 od 14. jula 2006. godine dosuđen a naknada nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, strah, duševne bolove zbog naruženosti i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. Za naknadno pogoršanje zdravstvenog stanja podnosioca (povećanje procenta umanjenja životne aktivnosti od 30% trajno ), koje je nastupilo nakon okončanja navedenog parničnog postupka, utvrđeno je da je u neposrednoj kauzalnoj vezi sa ranijim ranjavanjem , a što nedvosmisleno proizlazi iz obrazloženja osporene drugostepene presude. U situaciji kada nastanak buduće štete u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja nije utvrđen u prvoj (prethodno okončanoj) parnici, odnosno kada podnosilac nije ni mogao da potražuje tu nematerijalnu štetu, Ustavni sud smatra da je proizvoljan stav drugostepenog suda da je, u konkretnom slučaju, podnosiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu u predmetnoj parnici očigledno proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, te da je samim tim došlo i do povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2591/17 od 23. avgusta 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke, radi otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede označenog prava, poništio osporenu presudu i odredio da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21490/16 od 17. februara 2017. godine.

Ustavni sud nije poebno razmatrao povredu čl. 1, 3, 35. i 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništajem osporene presude.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.