Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti i nenadležnosti Ustavnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku kao neosnovanu, ocenivši da postupak nije trajao nerazumno dugo s obzirom na složenost. Preostali deo žalbe, koji osporava meritorne odluke, odbacuje jer nisu ispunjene pretpostavke za postupanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8878/2014
06.10.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić , Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nade Veselinović iz Lipničkog Šora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nade Veselinović izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 324/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nada Veselinović iz Lipničkog Šora je izjavi la Ustavnom sudu, 10. decembra 201 4. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 324/10, kao i protiv presuda Osnovnog suda u Loznici P. 324/10 od 22. januara 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2434/13 od 8. otobra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava, kao i osnovnih načela neposredne primene zajemčenih prava, ograničenja ljudskih i manjinskih prava i zabrane diskriminacije, garantovanih odredbama čl. 18, 20. i 21. Ustava.

Ustavnom žalbom je osporena prvostepena presuda, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i drugostepena presuda, kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužene, ovde podnosteljke ustavne žalbe, a prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem i obavezujućem delu.

Navodi o povredi označenih ustavnih načela i prava zasnivaju se na tvrdnjama o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj oceni izvedenih dokaza (tužilac nije dokazao da je on počeo i sazidao predmetnu kuću, nisu utvrđena primanja tužioca i njegove porodice u periodu izgradnje kuće, kao i da nisu pravilno cenjeni dokazi i iskazi svedoka i sl.) , te, posledično, o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Podnositeljka je istak la i da je prvostepeni sud doneo presudu nakon četiri godine i dve meseca, te da je parnični postupak ukupno trajao šest godina. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava, pravo na naknadu nematerijalne štete, pravo na naknadu materijalne štete za pružene advokatske usluge, kao i na troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 324/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1639/08, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac B. V. iz Beograda je 17. novembra 2008. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv tuženih, među kojima je bila i Nada Veselinović iz Lipničkog Šora, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1639/08. Sud je dopisom od 24. novembra 2008. godine naložio tužiocu da uredi tužbu tako što će odrediti vrednost predmeta spora i navesti šta tačno traži tužbenim zahtevom. Tužilac je 10. decembra 2008. godine uredio tužbu, tako što je opredelio vrednost predmeta spora, a tužbenim zahtevom je tražio da sud utvrdi da je isključivi vlasnik predmetnog stambenog objekta - kuće izgrađene na katastarskoj parceli broj 1335, KO Šor, u ulici Vladimira Božića. Odgovor na tužbu je 16. januara 2009. godine dostavljen sudu. Tužilac nije dostavio potpunu adresu za jednu od tuženih, pa je to učinio 10. februara 2009. godine, na traženje suda, a jedna od tuženih je bila odseljena sa adrese dostavljene sudu, pa je sud tražio da tužilac dostavi njenu novu adresu, tako da je prvo ročište održano 11. maja 2009. godine. Do donošenja presude je zakazano i održano još 18 ročišta za glavnu raspravu. U sprovedenom dokaznom postupku su obavljena dva vešštačenja od strane veštaka geometra i veštaka građevinske struke, izvršen je uviđaj na licu mesta, sud je saslušao tužioca i tužene u svojstvu parničnih stranaka i veliki broj predloženih svedoka, i izvršio uvid u obimnu pismenu dokumentaciju.

Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu pod brojem P. 324/10.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Loznici P. 324/10 od 22. januara 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac jedini i isključivi vlasnik predmetne kuće, sa pripadajućom površinom zemljišta neophodnom za redovnu upotrebu i korišćenje iste, što su tuženi dužni priznati i trpeti da se tužilac po osnovu ove presude upiše i uknjiži kao jedini i isključivi vlasnik na toj imovini, dok su stavom drugim izreke obavezani tuženi da tužiocu naknade parnične troškove u iznosu od 392.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja presude i istim stavom izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka od dosuđenog iznosa od 392.100,00 dinara, pa do traženog iznosa od 401.100,00 dinara.

Osporenom Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2434/13 od 8. oktobra 2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Loznici P. 324/10 od 22. januara 2013. godine u stavu prvom izreke i delu stava drugog izreke, kojim su tuženi obavezani da tužiocu plate troškove parničnog postupka, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac svojim sredstvima uz pomoć članova svoje porodice, pre svega supruge i dve ćerke izgradio predmetnu kuću, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca usvojio, dok tuženi nisu dokazali da su oni ili njihov pravni prethodnik, pok. Milan Veselinović, doprineli izgradnji sporne kuće.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 18. novembra 2014. godine dostavljen punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 17. novembra 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Loznici i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2434/13 od 8. oktob ra 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao pet godina i jedanaest meseci .

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja za podnosioca prava o kojima se u postupku odlučuje.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio , pre svega, činjenično složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, te da je u sprovedenom postupku obavljen uviđaj na licu mesta i dva veštačenja od strane veštaka geometra i veštaka građevinske struke , da je sud saslušao veliki broj predloženih svedoka i tužioca i pet tuženih, u svojstvu parničnih stranaka, kao i da je pribavljao pismenu dokumentaciju od značaja za presuđenje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalb e, Ustavni sud je zaključio da je i podnosi teljka, kao tužena u sporu, ima la legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku i ocenio da svojim ponašanjem nije doprinela dužem trajanju postupka.

Ispitujući ponašanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud preduzimao radnje u postupku u primerenim vremenskim intervalima, iako je prvu presudu P. 324/10 od 22. januara 2013. godine, doneo nakon četiri godine i dva meseca od podnošenja tužbe. Naime, prvo ročište za glavnu raspravu je održano šest meseci posle podnošenja tužbe zato što je sud naložio tužiocu da uredi tužbu, a zatim je još dva puta traženo da se dostavi tačna adresa za dve tužene, kako bi im uređena tužba bila dostavljena na odgovor i kako bi se izjasnile na navode iz tužbe i potom uzele aktivno učešće u postupku. Pored toga, imajući u vidu određenu činjeničnu složenost predmeta spora, sud je ostale radnje u postupku preduzimao blagovremeno i na predlog parničnih stranaka, a sve u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja i donošenja presude.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Polazeći od iznetog, i imajući u vidu ukupnu dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da u osporenom postupku podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i rešio kao u prvom delu izreke.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u ospore noj presudi Gž. 2434/13 od 8. oktobra 2014. godine dao detaljne i jasne zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tuženih odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Loznici P. 324/10 od 22. januara 2013. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tuženih i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuj e kao ustavnopravno prihvatljive.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud j e ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe povre du prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Usta vom utvrđene sadržine navedenog ustavnog pra va, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) odluka od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, pa je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnositeljki ustavne žalbe , kao i da je nadležni drugostepeni sud u konkretnom sudskom postupku ispitao presudu kojom podnositeljka nije bila zadovoljna i protiv koje je izjavila žalbu, z bog čega tvrdnja da je podnositeljki povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo takođe nije prihvatljiva.

Ustavni sud ukazuje da su načela neposredne primene zajemčenih prava, ograničenja ljudskih i manjinskih prava i zabrane diskriminacije, iz čl. 18, 20. i 21. Ustava, utvrđena kao osnovna ustavna načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, te stoga do povrede ovih načela može doći samo u vezi povrede nekog određenog Ustavnog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud prethodno ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi označenih prava, to se izneta ocena odnosi i na isticanje povrede načela iz čl. 18, 20. i 21. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ust avnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti i nenadležnosti Ustavnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti