Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 14 godina. Glavni razlozi su neefikasnost prvostepenog suda, višestruko ukidanje presuda i dugi periodi neaktivnosti. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Besima Kožara iz sela Vražogrnci , opština Novi Pazar na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Besima Kožara i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 312/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Besim Kožar iz sela Vražogrnci, opština Novi Pazar je 15. januara 2010. godine, preko punomoćnika Rafije Garibović, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 312/07 od 17. oktobra 2007. godine, Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1403/08 od 15. juna 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije RevII. 1383/09 od 5. novembra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na rad, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude, navodi da su iz „razloga koji su iznošeni“ u osporenom sudskom postupku postupajući sudovi pogrešno zaključili da je predmetni konkurs sproveden na zakonit način. Ustavnom žalbom se osporava i dužina trajanja navedenog parničnog postupka, imajući u vidu da je okončan tek nakon 15 godina od pokretanja i da je u tom postupku održano preko 20 ročišta za glavnu raspravu i više puta je ukidana prvostepena presuda. Stoga, podnosilac smatra da su mu povređena označena prava, pa predlaže da se osporene presude ponište, kao i da mu se utvrdi naknada nematerijane štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 317 /07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu tužioca 14. decembra 1995. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tužene Osnovne škole „Aleksandar Stojanović - Leso“ iz Sela Deževa, radi poništaja odluke tužene o izboru kandidata i radi zasnivanja radnog odnosa.

U navedenom parničnog postupku Opštinski sud u Novom Pazaru je doneo četiri prvostepene presude, i to: presudu P1. 1333/95 od 10. jula 1996. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 118/97 od 30. juna 1998. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; presudu P1. 1126/98 od 29. aprila 1999. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 421/99 od 16. decembra 1999. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; presuda P1. 268/2000 od 8. maja 2006. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 100/07 od 13. marta 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; osporenu presudu P1. 312/07 od 17. oktobra 2007. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 93/08 od 20. februara 2008. godine.

Nakon toga Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje RevII. 820/08 od 16. septembra 2008. godine kojim je ukinuo rešenje Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 93/08 od 20. februara 2008. godine i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Zatim je Okružni sud u Novom Pazaru doneo osporenu presudu Gž1. 1403/08 od 15. juna 2009. godine, kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 312/07 od 17. oktobra 2007. godine. Osporeni postupak je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije RevII. 1383/09 od 5. novembra 2009. godine, kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1403/08 od 15. juna 2009. godine. Osporena revizijska presuda je 18. decembra 2009. godine dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

U periodu od podnošenja tužbe pa do okončanja navedenog parničnog postupka zakazano je ukupno 28 ročišta za glavnu raspravu od kojih je deset održano (22. mart 1996. godine, 10. juli 1996. godine, 4. marta 1999. godine, 29. aprila 1999. godine, 24. januara 2005. godine, 6. januara 2006. godine, 27. marta 2006. godine, 8. maja 2006. godine, 7. maja 2007. godine i 17. oktobra 2007. godine) , na kojima je sproveden dokazni postupak uvidom u odgovarajuću dokumentaciju i saslušanjem tužioca i jednog svedoka. Preostalih 18 ročišta nije održano , od čega 11 ročišta nije održano bez krivice tužioca, uglavnom zbog nedolaska tužene (6. februara 1996. godine, 7. maja 1996. godine, 26. juna 1996. godine, 24. septembra 1998. godine, 16. oktobra 1998. godine, 12. novembra 1998. godine, 18. februara 1999. godine, 1. aprila 1999. godine, 22. oktobra 2003. godine, 23. marta 2005. godine i 23. maja 2005. godine), dok sedam ročišta nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužioca (11. aprila 1996. godine, 18. decembra 1998. godine i 24. novembra 2003. godine), zbog upoznavanja punomoćnika tužioca sa predmetom spora (26. januara 1999. godine) i radi preciziranja tužbenog zahteva (26. februara 1996. godine), kao i na zahtev tužioca (29. novembra 2005. godine i 22. decembra 2005. godine).

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

Zakonom o parničnom postupku iz 1977. godine , koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.);

Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.). Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakonu o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 312/07, Ustavni sud, je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude kojom je ovaj postupak trajno okončan proteklo nešto manje od 14 godina.

Navedeno trajanje postupka od skoro 14 godina samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene podnosiočevih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljenog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjašnjava. U prilog navedenom ukazuje i dokazni postupak koji je sproveden samo saslušanjem tužioca i jednog svedoka.

Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac je u izvesnoj meri i sam doprineo dužini predmetnog parničnog postupka. Tako čak sedam ročišta nije održano iz razloga koji se mogu prepisati odgovornosti podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika, čime je produženo trajanje tog postupka za više od jedne godine. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva, jer u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, u pogledu delovanja sudova u radnim sporovima, postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka, donete četiri prvostepene presude, kao i po jedna presuda Okružnog suda u Novom Pazaru i Vrhovnog suda Srbije. U tom smislu opravdanje za navedeno trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraina od 6. septembra 2005. godine i „Cvetković protiv Srbije“ od 10. juna 2008. godine) . Pored toga, Ustavni sud je ocenio da u navedenom periodu prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja, pre svega zbog činjenice da je u navedenom periodu prvostepeni sud zakazao ukupno 28 ročišta za glavnu raspravu , od kojih 18 ročišta nije održano, dok je na 10 održanih ročišta samo saslušan tužilac i jedan svedok. Ustavni sud je konstatovao i dva perioda neaktivnosti prvostepenog suda: prvi period neaktivnosti je period od skoro četiri godine, koji je trajao od 4. januara 2000. godine, kada su dostavljeni spisi Opštinskom sudu u Novom Pazaru na ponovno odlučivanje, pa do 22. oktobra 2003. godine, kada je zakazano prvo ročište u ponovnom postupku, a drugi period neaktivnosti je period od 14 meseci, koji je tekao od 24. novembra 2003. godine pa do 24. januara 2005. godine. Za ove periode postupajući sud nije izneo nijednu činjenicu niti argument kojim bi ukazao da su u navedinim periodima postojale opravdane proceduralne poteškoće ili neki drugi razlozi koji su ga sprečili da redovno i u razumnim rokovima zakazuje ročišta.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud , na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke - prvi deo.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje, ali i aktuelne socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji.

6. U pogledu osporenih presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 312/07 od 17. oktobra 2007. godine, Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1403/08 od 15. juna 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije RevII. 1383/09 od 5. novembra 2009. godine, a imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na te presude, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnonosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu označenih ustavnih prava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva povodom kojeg je vođena predmetna parnica.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti