Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Zorana Jeftova zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao šest godina i pet meseci. Sud je ocenio da, uprkos trajanju, postupak nije bio neefikasan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-888/2011
25.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Jeftova iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Jeftova izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 334/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Jeftov iz Zaječara je 23. februara 2011 . godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 14. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 334/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 30. januara 2006 . godine podneo tužbu radi naplate potraživanja iz radnog odnosa i da predmetni sudski postupak, zbog krivice suda, još uvek nije okončan, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu. U dopuni ustavne žalbe, podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 334/10 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Zoran Jeftov, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. januara 2006. godine tužbu protiv tuženog " Timas" a.d. Zaječar, radi isplate primanja i naknada po osnovu rada.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 2. jun 2006. godine, i na istom je, na predlog podnosioca ustavne žalbe, određeno izvođenje dokaza ekonomsko - finansijskim veštačenjem. Nalaz veštaka od 28. juna 2006. godine uručen je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe na ročištu održanom 5. septembra 2006. god ine. Na sledećem ročištu održanom 6. novembra 2006. godine, punomoćnik podnosioca je naveo da će primedbe na nalaz veštaka izneti u podnesku u roku od 15 dana. Povodom iznetih primedbi veštak je izradio dopunski nalaz u decembru 2006. godine, nakon čega je punomoćnik podnosioca na ročištu od 16. januara 2007. godine ponovo predložio da veštak dopuni nalaz, a zatim je i nakon druge dopune nalaza veštaka, na ročištu održanom 6. marta 2007. godine predložio da se veštačenje na iste okolnosti poveri novom veštaku. Sud je ovaj predlog prihvatio, i po sprovedenom veštačenju glavna rasprava je zaključena 21. juna 2007. godine. Zaključena glavna rasprava ponovo je otvorena u oktobru 2007. godine, i nakon dva održana ročišta i dopune nalaza i mišljenja veštaka, doneta je presuda P1. 111/06 od 15. novembra 2007. godine kojom je tužbeni zahtev odbijen.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 592/08 od 28. maja 2008. godine prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu naknade na ime bolovanja, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom od ukupno zakazanih devet ročišta, jedno ročište nije održano (19. februar 2009. godine) zbog sprečenosti sudije. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem jednog svedoka i podnosioca ustavne žalbe. Na predlog punomoćnika podnosioca ponovo je sprovedeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, a povodom primedbi podnosioca od 17. juna 2009. godine na nalaz veštaka od 21. maja 2009. godine, veštak je dostavio pisano izjašnjenje u julu iste godine.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1. 334/10 od 1. jula 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev. Navedena presuda otpravljena je iz suda u oktobru 2010. godine, a u decembru iste godine data je naredba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Pred drugostepenim sudom otvorena je glavna rasprava i ročište je održano 6. jula 2012. godine, nakon čega je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 429/11 prvostepena presuda preinačena tako što je tužbeni zahtev delimično usvojen, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena, a žalba podnosioca u tom delu odbijena kao neosnovana. Navedena presuda Apelacionog suda u Beogradu uručena je podnosiocu ustavne žalbe 24. avgusta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud će uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao šest godina i pet meseci, što samo po sebi još uvek ne ukazuje na to da postupak nije pravnosnažno okončan u okviru razumnog roka. Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, imajući u vidu da je parnica vođena radi naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i naknade zarade, ocenio da u konkretnom slučaju, nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja je trebalo raspraviti u vezi potraživanja podnosioca ustavne žalbe .

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora nije od većeg značaja za podnosioca jer se rešavalo o potraživanjima naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i drugih naknada po osnovu rada.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je, i pored toga što je Opštinski sud u Zaječaru prvo ročište zakazao četiri meseca posle podnošenja tužbe, prvu prvostepenu presudu doneo godinu dana i devet meseci nakon podnošenja tužbe, pri čemu je u ovom periodu održano ukupno osam ročišta i sprovedeno je osnovno i dopunska veštačenja. Nadlje, u postupku po žalbi, drugostepeni sud je samo jedanput ( i to delimično), ukinuo prvostepenu presudu i ukazao Opštinskom sudu na propuste koje je trebalo otkloniti u ponovnom postupku. U ponovnom postupku, prvostepeni sud je nakon godinu dana i osam meseci, te osam održanih od ukupno zakazanih devet ročišta, i izvođenja dokaza saslušanjem podnosioca i jednog svedoka i ponovnog veštačenja, doneo novu meritornu odluku, koja je, posle glavne rasprave održane pred Apelacionim sudom, u jednom delu pr einačena drugostepenom presudom. Opisano postupanje prvostepenog suda, ne može se, po oceni Ustavnog suda smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud aktivno preduzimao radnje u cilju raspravljanja spornih činjenica i okončanja spora.

Što se tiče ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je tokom prvostepenog postupka, do donošenja prve meritorne odluke, punomoćnik podnosioca dva puta tražio dopunu veštačenja (kojim zahtevima je sud udovoljio), te da je i nakon dva dopunska veštačenja, predložio da se veštačenje na iste okolnosti poveri drugom veštaku, što je sud takođe prihvatio . Pri tome, osnovni nalaz veštaka uručen je punomoćniku podnosioca na ročištu od 5. septembra 2006. godine, zbog čega na isti nije mogao odmah da se izjasni, ali to nije učinio ni do sledećeg ročišta 6. novembra 2006. godine, već je tada izjavio da će primedbe izneti u podnesku koji će dostaviti u roku od petnaest dana. Ovim se ne želi reći da isticanje primedbi na nalaz veštaka i traženje dopunskog veštačenja nije dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, korišćenje navedenih procesnih ovlašćenja od strane podnosioca ustavne žalbe, na kojem je teret dokazivanja, ne može se staviti na teret sudu u smislu odgovornosti za dužinu trajanja postupka. Ovo posebno što je u konkretnom slučaju prvostepeni sud, kako je to napred rečeno, aktivno i efikasno preduzimao radnje u cilju okončanja spora koji je pravnosnažno okončan u roku od šest godina i pet meseci.

Imajući u vidu da je osporeni postupak pravnosnažno okončan posle šest godina i pet meseci, i da je vođen pred dve sudske instance, Ustavni sud je, u svetlu svih okolnosti, ocenio da ukupno trajanje postupka ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, i pored toga što je postupak pred Apelacionim sudom u Beogradu trajao godinu i po dana.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti