Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i sedam meseci. Glavni razlog za dugo trajanje postupka je neefikasno postupanje sudova, uključujući periode neaktivnosti i kasno odlučivanje o žalbi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8888/2014
06.10.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. i D. Ž , oboje iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 2016. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i D. Ž. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1500/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P. 166/07 ) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. i D. Ž, oboje iz Zaječara, podneli su Ustavnom sudu, 12. decembra 2014. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Zaječara, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog sud a u Zaječaru P. 1500/10 od 13. novembra 2013. godine i presude Apelacionog sud a u Nišu Gž. 1222/14 od 30. septembra 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1500/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P. 166/07 ).

U ustavnoj žalbi je ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava. Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene sudske presude . Tražili su naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 1500/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci D. S . i D . Ž, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 8. februara 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru protiv Ž . S, radi utvrđ enja prava svojine na stanu i tri porodične stambene kuće. Tužioci su predložili određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opteređenja stana i tri porodične stambene kuće. Po ovom predmetu je formiran predmet pod brojem P. 166/07.

Predsednik Opštinskog suda u Zaječaru je rešenjem Su. 38/07 od 12. novembra 3007. godine odbio zahtev tuženog za izuzeće postupajućeg sudije.

Opštinski sud u Zaječaru je rešenjem P. 166/07 od 22. februara 2008. godine usvojio predlog tužilaca za određivanje privremene mere, te je tuženom zabranjeno da otuđi i optereti stan i tri kuće.

Tužioci su podneskom od 25. marta 2008. godine precizirali tužbeni zahtev.

Opštinski sud u Zaječaru je rešenjem P. 166/07 od 2. juna 2009. godine odredio veštačenje preko sudskog veštaka geometra, radi identifikcije porodičnih stambenih kuća.

Uviđaj na licu mesta je sproveden 8. jula 2009. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sudu 12. oktobra 2009. godine, a dopunski nalaz sa mišljenjem je dostavljen sudu 11. novembra 2009. godine.

Tuženi-protivtužilac je podneo protivtužbu za utvrđenje prava svojine na porodičnoj stambenoj kući i na stanu.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Zaječaru P. 1500/10.

Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 392/11 od 28. marta 2011. godine ukinuo rešenje o privremenoj meri Opštinskog suda u Zaječaru P. 166/07 od 22. februara 2008. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Osnovni sud u Zaječaru je rešenjem P. 1500/10 od 15. juna 2011. godine usvojio predlog za određenje privremene mere u pogledu tri porodične stambene kuće, dok je odbio predlog za određenje privremene mere u pogledu stana.

Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 856/11 od 21. jula 2011. godine odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio rešenje o privremenoj meri.

Tužioci–protivtuženi su podneskom od 27. februara 2012. godine precizirali tužbeni zahtev.

Osnovni sud u Zaječaru je rešenjem P. 1500/10 od 27. juna 2012. godine odredio veštačanje preko veštaka građevinske struke na okolnost utvrđenja građevinske vrednosti porodični h stambenih zgrada .

Uviđaj na licu mesta je održan 4. oktobra 2012. godine.

Nalaz sa mišljem sudskog veštaka je dostavljen sudu 13. novembra 2012. godine.

Tužioci su tražili ponavljanje veštačenja, jer je predhodno veštačenje sprovedeno od strane veštak a koji nije stalni sudski veštak.

Novi nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka građevinske struke je dostavljen sudu 27. marta 2013. godine, a dopunski nalaz sa mišljenjem je dostavljen sudu 29. maja 2013. godine.

Osnovni sud u Zaječaru je osporenom presudom P. 1500/10 od 13. novembra 2013. godine odlučio sledeće: u stavu prvom izreke odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog D . S . za utvrđenje prava svojine na stanu po osnovu održaja; u stavu drugom izreke odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca -protivtuženog D . S . za utvrđenje prava svojine na jednoj porodičnoj stambenoj kući; u stavu trećem izreke odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca -protivtuženih D. S . i D . Ž . za utvrđenje prava svojine na dve porodične stambene kuće i okolnih objekata; u stavu četvrtom izreke uvojen je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca Ž. S . za utvrđenje prava svojine na jednoj porodičnoj stambenoj kući, dok je odbijen protivtužb eni zahtev za utvrđenje prava svojine na drugim objektima; u stavu petom izreke odbačena je protivtužba tuženog-protivtužioca Ž. S . za utvrđenje prava svojine na stanu.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1222/14 od 30. septembra 2014. godine odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena tužiocima-protivtuženima 14. novembra 2014. godine.

U predmetnom parničnom postupku je zakazano 36 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu šest ročišta za glavnu raspravu nije održan o (od toga dva ročišta nisu održana zbog podnosi laca ustavne žalbe kao tužilaca , a dva na saglasan predlog parničnih stranaka). U predmetnom parničnom postupku je sproveden dokazni postupak veštačanjem na okolnost identifikacije spornih porodičnih stambenih kuća, zatim veštačenjem na okolnost građevinske vrednosti porodičnih stambenih kuća, uviđajem na licu mesta u dva navrata, uvidom u pismenu dokumentaciju, kao i saslušanjem velikog broja svedoka i parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru , 8. februara 2007. godine, do donošenja presude Apelacionog sud a u Nišu Gž. 1222/14 od 30. septembra 2014. godine , kojo m je pravnosnažno okončan parnični postupak . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao sedam godina i sedam meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom samo po sebi ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosica, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složen zbog same prirode spora, zatim sud je morao da odluči o tužbi podnosilaca i protivtužbi tuženog-protivtužioca, pri čemu je i u tužbi i u protivtužbi bilo istaknuto više zahteva. Takođe, okolnosti koje su objektivno uticale na dužinu trajanja postupka jesu sprovođenje dve vrste različitih veštačenja i sprovođenje uviđaja na licu mesta u dva navrata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imala nesumnjiv materijalni interes da se u razumnom roku okonča parnični postupak. Međutim, nezavisno od predmetnog interesa podnosilaca ustavne žalbe , Ustavni sud je našao da su i oni doprineli dužini trajanja postupka. Naime, dva ročišta nisu održana na predlog podnosilaca ustavne žalbe kao tužilaca, a dva ročišta nisu održana na saglasan predlog parničnih stranaka.

Međutim, nezavisno od navedenog doprinosa podnosilaca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud je najpre konstatovao period neaktivnosti suda od skoro godinu dana, od 17. decembra 2009. godine (kada je održano ročište), do 25. novembra 2010. godine (za kada je zakazano sledeće naredno ročište). U tom periodu sud nije zakazivao ročišta, niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost. Zatim, o žalbi tuženog-protivtužioca protiv rešenja o privremenoj meri od 22. februara 2008. godine odlučeno je tek nakon tri godine, rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž. 392/11 od 28. marta 2011. godine. U predmetnom parničnom postupku tri puta je došlo do promene članova i predsednika sudskog veća, a što je nesumnjivo dovelo do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi postupajući sudija i članovi veća upoznaju sa predmetom spora (videti presudu ESLjP u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1500/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P. 166/07 ), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postup ka, činjeničnu i pravnu složenost spora, objektivne okolnosti koje su uticali na dužinu trajanja postupka i doprinos samih podnosilaca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosioci ustavne žalbe su osporili presudu Osnovnog sud a u Zaječaru P. 1500/10 od 13. novembra 2013. godine i presudu Apelacionog sud a u Nišu Gž. 1222/14 od 30. septembra 2014. godine .

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već i znete u žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv osporene prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja žalbe podnosilaca i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj. U tom smislu su na vodi podnosilaca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njihovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti