Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku P. 885/12

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu B.J. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku P. 885/12 pred Osnovnim sudom u Nišu. Postupak, koji je trajao 11 godina i osam meseci, rezultirao je dosuđivanjem naknade nematerijalne štete podnosiocu u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (dr. Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 885/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. J . iz Beograda je , 13. decembra 2014. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1342/14 od 23. oktobra 2014. godine i Osnovnog suda u Nišu P. 885/12 od 14. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 885/12 .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je proizvoljan zaključak sudova da sporni prostor nije bio uslovan za obavljanje poslovne del atnosti tuženog, već samo kao pomoćna prostorija – ostava, imajući u vidu da na tu okolnost nije obavljeno građevinsk o veštačenje, kao i to da tuženi nije osporavao da je sporni prostor koristio za obav ljanje poslovne delatnosti; da je podnosilac ustavne žalbe priznao protivtužbeni zahtev na ime ulaganja u spornu prostoriju kao da je reč o poslovnom prostoru, koju činjenicu su sudovi kod donošenja osporenih presuda izgubili iz vida; da je nakon ukidanja prvobitno donete prvostepene presude, Osnovni sud u Nišu ponovo odredio građevinsko veštačenje, i to osam godina pošto je tuženi prestao sa obavljanje m delatnosti; da je predmetni parnični postupak trajao ukupno 11 godina , u kom periodu podnosilac nije mogao da koristi svoju imovinu; da jedna od činjenica koja ukazuj e na povredu prava na suđenje u razumnom roku jeste da je prvi po redu drugostepeni postupak trajao više od dve godine, zbog čega je podnosilac bio prinuđen da podnese pritužbu Ministarstvu pravde.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 885/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i M . J . iz Beograda su 2 1. februara 200 3. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog N. A . iz Niša , radi naknade koristi od upotrebe tuđe stvari – 14/18 (po 7/18) idealnih delova posebnog dela zgrade u ulici O . broj 85 u Nišu . Predmet je zaveden pod brojem P. 950/03.

Prva četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana (jedno zbog izjašnjenja tuženog na tužbu, a tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 2. oktobra 2003. godine.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 19. oktobra 2004. godine obavestio sud da je u međuvremenu tužilac M. J . preminuo i da je za naslednika njegovog suvlasničkog udela na spornoj nepokretnosti oglašen tužilac B . J, iz kog razloga je kao tužioca označ io samo B . J .

Na ročištu održanom 14. novembra 2005. godine je određeno građevinsko veštačenje, na okolnost visine zakupnine za sporni prostor u periodu od 1. novembra 1995. godine pa nadalje. U međuvremenu su održana tri ročišta za glavnu raspravu. Radi uvida su pribav ljeni spisi predmeta istog suda P. 7161/02 i I. 2641/04. Tuženi je podneskom od 21. novembra 2005. godine istakao protivtužbeni zahtev za isplatu protivvrednosti ulaganja u rekonstrukciju spornog prostora.

Ročište zakazano za 16. januar 2006. godine nije održano zbog odlučivanja o zahtevu punomoćnika tužioca za izuzeće postupajućeg sudije. Naredna dva ročišta nisu održana jer su se spisi parničnog predmeta nalazili kod određenog sudskog veštaka. U nalazu i mišljenju od 16. maja 2006. godine veštak građevinske struke je obračunao zakupnin u za sporni prostor u periodu od 1. novembra 1995. godine do dana veštačenja, sa varijantama i za stambeni i za poslovni prostor, te vrednost ulaganja izvršenih od strane tuženog. Podneskom od 31. oktobra 2006. godine punomoćnik tužioca je precizirao tužbeni zahtev, tražeći isplatu naknade za period od 1. novembra 1995. do 20. aprila 2006. godine (kada je u sudskom izvršnom postupku uveden u posed spornog prostora), prema obračunu zakupnine za poslovni prostor, srazmerno svom suvlasničkom udelu. Podneskom od 22. novembra 2006. godine punomoćnik tuženog je precizirao protivtužbeni zahtev , saglasno mišljenju veštaka. Dana 19. februara 2007. godine je obavljen uviđaj suda na licu mesta. U periodu do prvog presuđenja veštak građevinske struke je u pet navrata dopunjavao svoje mišljenje u vezi sa obračunom zakupnine za sporni prostor. Visina zakpunine je prikazana u tri varijante, za stambeni, poslovni i magacinski prostor. Izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka. Tužilac je priznao protivtužbeni zahtev tuženog. Na ročištu održanom 10. marta 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 950/03 od 10. marta 2009. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi obavezan da mu na ime naknada za korišćenje spornog prostora u periodu od 20. aprila 1996. do 20. aprila 2006. godine isplati iznos od 2.483.944,80 dinara, sa zateznom kamatom od 20. aprila 2006. godine do konačne isplate, dok je deo tužbenog zahteva za period od 1. novembra 1995. do 20. aprila 1996. godine odbijen kao neosnovan. Usvojen je i (po priznanju) protivtužbeni zahtev tuženog , u kom delu je navedena presuda, protekom roka za žalbu , postala pravnosnažna .

U postupku po žalbi tuženog, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 3952/09 od 26. oktobra 2009. godine vratio spise Opštinskom sudu u Nišu, radi odlučivanja o predlogu tužioca za ispravku prvostepene presude, što je učinjeno rešenjem o ispravci od 23. novembra 2009. godine. Nakon neuspešne dostave rešenja o ispravci punomoćniku tuženog , koja je pokušana 23. decembra 2009. godine, sledeć a (uspešna) dostava je izvršena tek 13. maja 2010. godine. U međuvremenu je Osnovni sud u Nišu preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Nišu, a Apelacioni sud u Nišu nadležnost Okružnog suda u Nišu.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 3677/10 od 19. januara 2012. godine je ukinuta ožalbena presuda, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P. 885/12. U periodu do ponovnog presuđenja je zakazano još deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri nisu održana. Izveden je dokaz finansijskim veštačenjem na okolnost visine zakupnine, a prema činjenicama koje su ranije utvrđene od strane sudskog veštaka građevinske struke. Izveden je još jednom dokaz saslušanjem parničnih stranaka i izvršen je uvid u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 7161/02. Odbijen je predlog tužioca da se obavi novo finansijsko veštačenje na okolnost vrednosti zakupnine za sporni prostor kao da je reč o poslovnoj prostoriji (veštak finansijske struke je svoje mišljenje zasnovao na činjenici da je sporni prostor, nakon rekonstrukcije koju je izvršio tuženi, mogao samo da se koristi kao pomoćna prostorija – ostava). Na ročištu održanom 14. juna 2013. godine, glavna rasprava je zaključena.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 885/12 od 14. juna 2013. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca , pa je tuženi obavezan da mu, na ime naknade koristi od upotrebe tuđe stvari (stana na spratu zgrade u ulici O. broj 85 u Nišu), za period od 20. aprila 1996. do 20. aprila 2006. godine, isplati iznos od 329.753,20 dinara, sa zateznom kamatom počev od 20. aprila 2006. godine do konačne isplate, dok je deo tužbenog zahteva za isplatu preko dosuđenog do traženog iznosa od 2.483.499,80 dinara odbijen kao neosnovan .

Tužilac je 12. avgusta 2013. godine podneo žalbu protiv navedene presude i zahtev za određivanje drugog stvarno nadležnog drugostepenog suda, zbog sumnje u nepristrasnost Apelacionog suda u Nišu. Ovaj zahtev je odbijen rešenjem R. 3031/13 od 18. septembra 2013. godine. Nakon toga, Apelacioni sud u Nišu je u dva navrata vraćao spise prvostepenom sudu. Prvi put – kako bi se ožalbena presuda i rešenje o delegaciji uručili punomoćniku tuženog, a drugi put – radi uručenja žalbe tuženog punomoćniku tužioca.

Apelacioni sud u Nišu je osporen om presud om Gž. 1342/14 od 23. oktobra 2014. godine žalb e parničnih stranaka odbio i ožalbenu presudu Osnovnog suda u Nišu u celini potvrdio .

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno prvostepeni sud , na osnovu navoda stranaka i izved enih dokaza, utvrdio da su parnične stranke suvlasnici predmetnog stana , koji se nalazi na prvom spratu zgrade u Nišu, u ulici O . broj 85, i to tužilac sa udelom od 14/18 , a tuženi sa udelom od 4/18 idelanih delova; da je tužilac najpre bio suvlasnik sa udelom od 7/18 idealnih delova , a p otom je nasledio i svog strica, sada pokojnog M . J . iz Beograda, koji je takođe podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari; da tužilac, a ni njegov pravni prethodnik, nisu bili u suposedu predmetnog stana, srazmerno svom suvlasničkom udel u, u periodu od 20. aprila 1996. do 20. aprila 2006. g odine, kada je tužilac ušao u sudržavinu, i to u postupku izvršenja sprovedenog od strane suda; da je između stranaka ranije vođen parnični postupak radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenog između tuženog i I. J, na osnovu koj eg je tuženi postao suvlasnik ude la od 4/18 idealnih delova na predmetnom stanu; da je u ovom parničnom postupku inic ijalni zahtev tužioca bio da se utvrdi ništavost stava 2. ovog ugovora, da se tuženi iseli sa sprata zgrade u ulici O . broj 85 i da taj prostor preda u državinu tužiocima; da je postupak okončan presudama Opštinskog suda u Nišu P. 7161/02 od 30. oktobra 2003. godine i Okružnog suda u Nišu Gž. 1231/04 od 23. marta 2004. godine, kojima je naloženo tuženom d a tužiocima ustupi u sudržavinu predmetni stan; da je tuženi do 20. aprila 2 006. godine koristio prostor na spratu ove zgrade u cel ini (dakle i deo koji je bio najpre u susuvojini tužilaca B . i M , a potom u svojini samo B.); da je predmetni stan bio neuslovan i gotovo neupo trebljiv kada je tuženi ušao u njegov posed, zbog čega je uložio određena novčana sredstva i delimično ga osposobio za upotrebu; da je nov čana sredstva tužilac priznao tuženom (kroz protivtužbeni zahtev); da je predmetni stan tuženi koristio lično i preko svoje supruge; da su pravni predhodnik tužioca i tužilac manifestovali volju da prostor koriste, tako što su najpre vođeni pregovori sa tuženim u vezi izdavanja u zakup i li prodaje njihovog suvlasničkog udela, a potom su pokretali i vodili parnični i izvršni postupak pred sudom; da je iz nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke, kao i dopune nalaza, utvrđeno je da je stambena zgrada u kojoj se nalazi predmetni stan izgrađena 1873/74 . godine, da je stan amortizovan 100%, te da je pre nego što je tuženi izveo određene građevinske radove isti bio neupotrebljiv i neuslovan, tako da bi zakupnina za takav prostor iznosila nula dinara; da je stan površine 86,31 m2 i nalazi ce u drugoj gradsko-građevinskoj zoni; da je nakon izvršene delimične opravke od strane tuženog stan postao upotrebljiv 25-30%, i to kao pomoćni prosto r – ostava; da je veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđen iznos od 329.753,20 din ara, koj i bi mogao biti ostvaren davanjem predmetnog stana u zakup, u periodu od 20. aprila 1996. do 20. aprila 2006. godine, za koji iznos je usvojen tužbeni zahtev tužioca, dok je za iznos do 2.483.499,80 dinara tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je Apelacioni sud ocenio da žalbeni navodi tužioca ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude; da je odluka prvostepenog suda doneta pravilnom primenom materijalnog prava, pre svega odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima; da je tokom prvostepenog postupka, sud izvodio dokaze veštačenjem od strane veštaka građevinske i finansijske struke, između ostalog i radi utvrđivnja stanja spornog prostora; da je to bilo nepohodno radi donošenja pravilne odluke o tužbenom zahtevu, obzirom na to da od stanja spornog prostora zavisi i način i obim u kome je isti upotrebljiv, a time i korist koju je tuženi imao njegovom upotrebom; da je pritom prvostepeni sud pravilno odredio visinu naknade za korist koju je tuženi imao upotrebom tuđe stvari (14/18 idelanih delova spornog prostora), a prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomske struke, koji je iznos zakupnine obračunao uzimajući u obzir sve relevante parametre – strukturu, lokaciju, procen at upotrebljivosti, svrhu u koju prostor može biti upotrebljen, kao i p rosečne iznose zakupni na; da se neosnovano u žalbi navodi da tužiocu pripada naknada u visini zakupnine poslovnog prostora , prema veštačenju veštaka građevinske struke, s obzirom na to da je tokom postupka, kako veštačenjima tako i uviđajem, utvrđeno da predmetni prostor nije bio uslovan za obavljanje poslovne delatnosti i nije mogao biti korišćen kao poslovni prostor, već samo kao ostava; da, osim toga, iznosi koje je veštak građevinske struke naveo u svom nalazu, a koji tužilac potražuje, smatrajajući ih adekvatnom naknadom koju tuženi treba da mu isplati zbog korišćenja njegove stvari, određen i su bez obzira na starost i na stanje objekta, iz kog razloga nisu prihvaćeni od strane suda.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 13. novembra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09 ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja prvobitno donete prvostepene presude, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

Odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano : da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. februara 200 3. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u N išu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1342/14 od 23. oktobra 2014. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 13. novembra 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao 11 godina i osam meseci . Navedeno trajanje može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je trebalo samo utvrditi da li je u predmetnom periodu tuženi koristio sporni prostor, koji nesumnjivo pripada podnosiocu ustavne žalbe, kao suvlasniku na 14/18 idealnih delova zgrade u ulici O . broj 85 u Nišu, te kakvu je korist tuženi imao od toga .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosi lac ustavne žalbe ima o legitiman interes da sud o nj egovom zahtev u odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nije doprineo produžavanju trajanja predmetnog parničnog postupka, ukoliko se zanemari korišćenje procesnih ovlašćenja, kao što je podnošenje zahteva za izuzeće postupajućeg sudije (zbog čega je jedno ročište odloženo) i zahteva za delegaciju drugostepenog suda .

Po mišljenju Ustavnog suda, na dugo trajanje postupka je isključivo uticalo neefikasno postupanje prvostepenog sud a, koji je zakaza o ukupno 41 ročišt e za glavnu raspravu , od kojih 17 nisu održana (uglavnom zbog određenih postupanja parničnih stranaka i drugih učesnika u postupku – veštaka, a u manjoj meri zbog nepostojanja procesnih pretpostavki ). Za sve vreme trajanja postupka je izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka (u dva navrata), zatim uviđaj suda na licu mesta , kao i veštačenje na okolnost visine zakupnine za sporni prostor, kao vida koristi koji je tuženi imao od njegove upotrebe. Ovo veštačenje je u prvobitno sprovedenom prvostepenom postupku bilo povereno veštaku građevinske struke, koji je u više navrata, na zahtev suda, dopunjavao svoj nalaz i mišljenje, da bi u ponovnom postupku veštačenje na istu okolnost bilo povereno veštaku finansijske struke. Ovakvo postupanje je , po shvatanju Ustavnog suda, očigledno bilo suprotno načel ima koncentracije i ekonomičnosti dokaznog postupka, imajući u vidu da je svako dodatno izjašnjenje veštaka nužno uzrokovalo dodatne troškove postupka , kao i odlaganje ročišta za glavnu raspravu. Postupanje prvostepenog suda vezano za ispravku prvobitno donete prvostepene presude (neodlučivanje o molbi za ispravku pre dostavljanja predmeta žalbenom sudu, kao i trajanje postup ka uručenja rešenja o ispravci punomoćniku tuženog) odlučujuće je uticalo na dužinu prvog po redu žalbenog postupka, na koje podnosilac izričito ukazuje u ustavnoj žalbi.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 885/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tačk i 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac, u suštini, ustavnom žalbom ukazuje da je proizvolj an zaključak parničnih sudova da je kod ocene kakvu je korist tuženi imao od upotrebe dela suvlasničke zgrade (stan na spratu) u ulici O . broj 85 u Nišu bez značaja činjenica za koju svrh u je isti korišćen.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Po shvatanju Ustavnog suda, upotreba tuđe stvari od koje je neko lice , po pravilu nevlasnik, ima lo koristi, predstavlja vrstu sticanja bez osnova, jednog od izvora obligacija predviđenih Zakonom o obligacionim odnosima. Ukoliko je neko lice imalo materijalne korist i od upotrebe tuđe stvari (pokretne/nepokretne), d užno je vlasniku stvari da naknadi vrednost tako postignute koristi. Uvidom u osporene presude, Ustavni sud je utvrdio da su i prvostepeni i drugostepeni sud dali jasno, argumentovano i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje o tome zašto smatraju da korist koju je tuženi imao od upotrebe podnosiočevog stana, u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, može predstavljati samo prosečna visina zakupnine koju bi on, prema strukturi, lokaciji, procentu upotrebljivosti, kao i realnoj svrsi za koju se stan mogao upotrebiti (ostava ili magacinski prostor), bio dužan da plaća podnosiocu u spornom periodu, te da su bez uticaja činjenice i okolnosti vezane za to šta je tuženi u spornom periodu radio u predmetnom stanu. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenim presudama, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji su redovni sudovi utvrdili činjenično stanje i primenili merodavno materijalno pravo, te od ovog suda traže da postupa kao revizijski parnični sud. Ovakvu ocenu Ustavnog suda dodatno potvrđuje i činjenica da se navodi ustavne žalbe zasnivaju na gotovo istovetnim razlozima koje je podnosilac izneo u žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, a što se nesumnjivo može utvrditi iz žalbenih navoda koje je u osporenoj drugostepenoj presudi citirao Apelacioni sud u Nišu.

Ustavni sud je imao u vidu i navode kojima se ukazuje na okolnosti pod kojima je obavljeno veštačenje stanja u kome se predmetni stan nalazio, ali smatra da su ti navodi bez uticaja, iz razloga što se njima suštinski prigovara određenom dokazu koji je izveden u postupku pred redovnim sudovima, što, po pravilu, može biti predmet samo tog postupka.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da nema ustavnopravih razloga za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, to se Ustavni sud nije upuštao u ocenu navoda o povredi prava na imovinu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu