Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije radi izvršenja presude. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neopravdanog trajanja postupka od skoro tri godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-889/2010
26.09.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik V eća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Jojić iz Foče, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Biljane Jojić i utvrđuje da je u postupku koji je pred Vrhovnim sudom Srbije vođen u predmetu Ui. 46/08 podnositeljki ustavne žalbe povređeno prav o na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba Biljane Jojić izjavljena protiv presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine, presude Vrhovnog vojnog suda Up. 2335/03 od 29. juna 2004. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Ui. 46/08 od 15. oktobra 2009. godine i „postupanja tj. radnji Vojne pošte 1790 (ranije 3001) Beograd od 1998. godine do danas“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Jojić iz Foče, Bosna i Hercegovina, podnela je 16. januara 2010. godine, preko punomoćnika Slavice Pavlović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine, presude Vrhovnog vojnog suda Up. 2335/03 od 29. juna 2004. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Ui. 46/08 od 15. oktobra 2009. godine i „postupanja tj. radnji Vojne pošte 1790 (ranije 3001) Beograd od 1998. godine do danas“. U ustavnoj žalbi se navodi da je u postupcima koji su okončani osporenim aktima povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a da su joj postupanjem navedenog upravnog organa povređena prava na jednaku zakonsku zaštitu, na pravno sredstvo i na pravičnu naknadu za rad, garantovana članom 21. stav 2, članom 36. stav 2. i članom 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnositeljka bila građansko lice na službi u JNA na dužnosti u Vojnoj bolnici u Sarajevu do otpočinjanja oružanih sukoba, nakon čega je nastavila da obavlja istu dužnost u Vojnoj pošti 7138 Sokolac; da je shodno tada važećem Zakonu o Vojsci Jugoslavije podnositeljka prevedena u civilno lice na službi u Vojsci Jugoslavije i da je do 1. decembra 1997. godine primala platu od Vojske Jugoslavije, kada je ta isplata „neosnovano obustavljena“. Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi da nije dobila nikakvo rešenje o obustavi plate, čime joj je uskraćeno pravo na pravno sredstvo, a „obustavom prihoda iz radnog odnosa“ povređeno joj je pravo na pravičnu naknadu za rad.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da su nedelotvornim postupanjem Vrhovnog vojnog suda i Vrhovnog suda Srbije, koji su propustili da donesu meritornu odluku, povređen a prav a podnositeljke na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, jer se ona još 10. oktobra 2003. godine obratila Vrhovnom vojnom sudu zahtevom da se u sporu pune jurisdikcije donese rešenje koje će u svemu zameniti poništeni akt upravnog organa kojim je odbačen njen zahtev za priznavanje prava na platu. Podnositeljka navodi da ni Vrhovni sud Srbije nije doneo meritornu odluku, „kao da se čekalo“ da tuženi organ posle šest i po godina donese akt u izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine i opet odluči na isti način, „mimo primedbi i navoda iz te presude“.

Podnositeljka ističe da je diskriminisana u odnosu na civilna lica na službi u Vojsci Srbije na dužnosti u Vojnoj pošti 1790 (ranije 3001) Beograd, uprkos aktu Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu str. pov. broj 01/48-1 od 6. maja 1992. godine, kojim je regulisano da pripadnici JNA koji ostaju na teritoriji Bosne i Hercegovine ili se upućuju na tu teritoriju zadržavaju sva prava kao i ostali pripadnici JNA. Pored toga, prema navodima ustavne žalbe, vojna lica koja su nastavila da rade, a prethodno su bila na dužnosti u istoj bolnici u Sarajevu primala su platu, čime je podnositeljki „povređeno pravo na zabranu diskriminacije“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi da je u postupcima pred Vrhovnim vojnim sudom u predmetima Up. 616/2000 i Up. 2335/03 i postupku pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Ui. 46/08 podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a da su joj postupanjem Vojne pošte 1790 (ranije 3001) Beograd od 1998. godine do danas povređena prava na zabranu diskriminacije, na pravno sredstvo i pravičnu naknadu za rad. Podnositeljka traži od Ustavnog suda da joj utvrdi pravo na naknadu štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) istovetna je članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije Ui. 46/08, nekompletne spise Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 4224-3, osporene akte i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Zaključkom Vojne pošte 3001 Beograd int. broj 1333-1 od 4. januara 1999. godine odbačen je zahtev Biljane Jojić (ovde podnositeljka ustavne žalbe) da joj se isplate neisplaćene plate i troškovi odvojenog života od 1. decembra 1997. godine do podnošenja zahteva, te da se nastavi sa tom isplatom po osnovu po kome je vršena do njene obustave. Zahtev je odbačen zbog nenadležnosti, jer je nadležni organ našao da podnositeljka ustavne žalbe nije pripadnik Vojske Jugoslavije, nego Vojske Republike Srpske.

Vrhovni vojni sud je presudom Up. 163/99 od 29. septembra 1999. godine uvažio tužbu podnositeljke ustavne žalbe i poništio navedeni zaključak.

Nakon toga je Vojna pošta 3001 Beograd donela zaključak iste sadržine broj 893-4 od 9. decembra 1999. godine, koji je poništen presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 1463/99 od 27. januara 2000. godine.

Vrhovni vojni sud je, na sednici održanoj 26. decembra 2002. godine, doneo presudu Up. 616/2000, kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio treći zaključak prvostepenog upravnog organa broj 893-11/99 od 29. novembra 2001. godine, kojim je ponovo odbačen zahtev podnositeljke zbog nenadležnosti. Vrhovni vojni sud je u obrazloženju navedene presude, pored ostalog, ocenio da je tuženi organ propustio da utvrdi da li je i kog dana podnositeljka ustavne žalbe prevedena u Vojsku Republike Srpske, te da li joj je do tog dana Vojska Jugoslavije priznala pravo na platu i druga novčana potraživanja i ista isplatila. Taj sud je naložio tuženom organu da u izvršenju navedene presude potpuno i pravilno utvrdi činjenično stanje, dokaze o tome uloži u spise i nakon toga donese novo i na zakonu zasnovano rešenje o zahtevu podnositeljke, pridržavajući se shvatanja i primedaba iznetih u presudi.

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. novembra 2003. godine Vrhovnom vojnom sudu podnela zahtev na osnovu člana 63. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, za donošenje rešenja koje će u svemu zameniti rešenje Vojne pošte 1790 Beograd (ranije Vojne pošte 3001 Beograd).

Vrhovni vojni sud je presudom Up. 2335/03 od 29. juna 2004. godine uvažio tužbu i obavezao Vojnu poštu 1790 Beograd da donese odgovarajuće rešenje. U obrazloženju presude je ocenjeno da je taj sud bio onemogućen da sam reši ovu upravnu stvar, s obzirom na to da tuženi organ na zahtev suda nije dostavio spise predmeta.

Podnositeljka ustavne žalbe se 17. aprila 2006. godine obratila Sudu Srbije i Crne Gore „tužbom radi neizvršenja presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine“, tražeći da sud da na osnovu člana 63. Zakona o upravnim sporovima, donese rešenje kojim joj se isplaćuju neisplaćene plate i druga novčana primanja, sa povećanjima koja su u međuvremenu usledila, počev od 1. decembra 1997. godine do dana donošenja tog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je 8. maja 2007. godine obavestio podnositeljku ustavne žalbe o tome da je 21. decembra 2006. godine preuzeo predmete upravnih sporova pokrenutih pred Sudom Srbije i Crne Gore, među kojima i predmet Ui. 46/08, formiran po tužbi podnositeljke i naložio joj da se izjasni o tome da li ostaje kod podnete tužbe.

U nastavku postupka Vrhovni sud Srbije je 20. maja 2008. godine od Vojne pošte 1790 Beograd zatražio da se u roku od sedam dana izjasni o razlozima zbog kojih nije donet novi upravni akt u izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine.

Vrhovni sud Srbije je dopisom od 20. maja 2008. godine naložio podnositeljki da dostavi dokaz o tome da je po isteku zakonskog roka za donošenje rešenja u izvršenju navedene presude zahtevala od nadležnog organa da donese novi upravni akt. Podnositeljka ustavne žalbe je, postupajući po nalogu suda, 16. septembra 2008. godine dostavila sudu urgenciju koju je uputila tuženom organu 8. marta 2006. godine.

Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove je 6. novembra 2008. godine dostavilo sudu podnesak u kome se navodi da je podnositeljka ustavne žalbe jedna od više stotina bivših građanskih lica na službi u JNA, koja su ostala u Vojsci Republike Srpske i za koja nije rešen problem isplate novčanih prinadležnosti za vreme provedeno u Vojsci Republike Srbije, kao i problem regulisanja statusa u službi i priznavanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja. U dopisu je, takođe, navedeno da je Vojna pošta 3001 Beograd ugašena, a da je za postupanje u ovim predmetima poslednjim organizaciono-formacijskim promenama određeno Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove.

Vrhovni sud Srbije je 8. aprila 2009. godine od Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove zatražio da se u roku od sedam dana, pod pretnjom posledica propuštanja, izjasni o razlozima zbog kojih nije donet novi upravni akt u izvršenju predmetne presude Vrhovnog vojnog suda.

Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove je podneskom od 22. juna 2009. godine obavestilo Vrhovni sud Srbije da još uvek nisu dostavljeni spisi predmeta od nadležnih organa iz Bosne i Hercegovine, bez čega to ministarstvo nije u mogućnosti da postupi po nalogu suda.

Zaključkom Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 4224-3 od 10. jula 2009. godine odbačen je zbog nenadležnosti zahtev podnositeljke ustavne žalbe za regulisanje stanja u službi i isplatu plate sa pripadajućim prinadležnostima. U obrazloženju zaključka je navedeno da nema osnova da se ovaj organ oglasi nadležnim za postupanje u konkretnoj upravnoj stvari, s obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije u evidenciji ovog organa kao lice na službi u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije u predmetnom periodu, te je potrebno da se obrati zahtevom Vojnoj pošti 7138 Sokolac, u kojoj se nalazi na dužnosti.

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 15. oktobra 2009. godine, doneo rešenje kojim se zahtev odbija. U obrazloženju osporenog rešenja se navodi da je tužba podneta u smislu člana 63. Zakona o upravnim sporovima i da je tuženi organ doneo odluku u izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine, čije izvršenje je podnetim zahtevom traženo. Taj sud je ocenio da više nema osnova da se o zahtevu odlučuje, jer nisu ispunjeni uslovi za donošenje rešenja koje zamenjuje akt nadležnog organa. Rešenje je uručeno punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 17. decembra 2009. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2. ); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se n iko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4) .

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama člana 95. st. 1. i 2. Zakona o Sudu Srbije i Crne Gore („Službeni list SCG“, broj 26/ 03), koji je važio na dan podnošenja „tužbe“ radi neizvršenja presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine, bilo je propisano: da ako nadležni organ, posle poništenja upravnog akta, a najdocnije u roku od 30 dana, ne donese novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donesene povodom ćutanja administracije, stranka može posebnim podneskom tražiti od tog organa donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od Suda, koji će od nadležnog organa zatražiti obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo.

Ranije važećim Zakonom o upravnim sporovima («Službeni list SRJ», broj 46/96) bilo je propisano: da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, a takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (član 62. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (član 63. stav 1.) . Odredbom stava 2. člana 63. Zakona bilo je propisano da će po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih nije doneo upravni akt i da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana, te će, ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, to rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor , a da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je nedelotvornim postupanjem Vrhovnog suda Srbije u predmetu Ui. 46/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe 1998. godine podnela zahtev Vojnoj pošti 3001 Beograd za isplatu plate i drugih novčanih primanja i da je Vrhovni vojni sud doneo tri presude kojima je uvažio tužbu podnositeljke i poništio zaključak navedenog upravnog organa o odbacivanju zahteva zbog nenadležnosti, a jednom presudom je obavezao nadležni upravni organ da donese odgovarajuće rešenje. Međutim, krećući se u granicama zahteva istaknutog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ispitivao postojanje povrede označenog prava u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Ui. 46/08. Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe 17. aprila 2006. godine podnela „tužbu“ Sudu Srbije i Crne Gore zbog neizvršenja presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine i da je navedeni postupak okončan rešenjem Vrhovnog suda Srbije Ui. 46/08 od 15. oktobra 2009. godine, koje je dostavljeno punomoćniku podnositeljke 17. decembra 2009. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje razumne dužine postupka u predmetu Vrhovnog suda Srbije Ui. 46/08 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka .

Ustavni sud je utvrdio da Sud Srbije i Crne Gore nije doneo odluku o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe i da je, na osnovu člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta Ministara (« Službeni glasnik RS», broj 49/06), predmetni postupak nastavljen pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je 21. novembra 2006. godine preuzeo predmete Suda Srbije i Crne Gore u kojima se ocenjuje zakonitost konačnih upravnih akata, pa i predmet po tužbi podnositeljke ustavne žalbe. Vrhovni sud Srbije je o podnetom zahtevu odlučio 15. oktobra 2009. godine, odnosno nakon skoro tri godine od preuzimanja predmeta Suda Srbije i Crne Gore.

Ustavni sud nalazi da podnositeljka svojim radnjama nije doprinela dugom trajanju postupka i da je odluka u predmetnom postupku bila za nju od značaja, posebno u delu koji se odnosi na priznanje prava iz socijalnog osiguranja u spornom periodu.

Ocenjujući postupanje Vrhovnog suda Srbije, Ustavni sud je najpre utvrdio da se postupak u predmetu Ui. 46/08 vodio radi izvršenja presude donete u upravnom sporu i da je taj sud bio dužan da utvrdi da li su postojali opravdani razlozi za nedonošenje rešenja, te da, saglasno odredbi člana 63. stava 2. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, donese rešenje koje će u svemu zameniti akt nadležnog organa. Ustavni sud je utvrdio da Vrhovni sud Srbije nije doneo navedeno rešenje, već je u toku postupka pred tim sudom nadležni organ doneo upravni akt u izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije 20. maja 2008. godine zatražio od nadležnog upravnog organa da se izjasni o razlozima zbog kojih nije doneo novi upravni akt i da je taj zahtev ponovljen tek 8. aprila 2009. godine. Ustavni sud ocenjuje da nisu postojali opravdani razlozi za nepostupanje upravnog organa po nalogu suda, posebno imajući u vidu da je u predmetnoj upravnoj stvari ponovo donet zaključak kojim se zahtev odbacuje i da je upravni organ na osnovu podataka iz sopstvene evidencije zaključio da nije nadležan za postupanje.

Ustavni sud ukazuje da se odredbom člana 63. stav 2. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, obezbeđivala autoritativnost u izvršavanju ranije donesene presude i sledstveno, pravna zaštita stranke u upravnom postupku. Ustavni sud konstatuje da se u izvršenju sudske presude često ne može doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, jer sud ni pravno ni činjenično nije u mogućnosti da u novom postupku, po zahtevu stranke za donošenje rešenja koje zamenjuje upravni akt, donese takvo rešenje. Ustavni sud naglašava da je navedeni nedostatak u procesnom sistemu uticao na trajanje ovih postupaka koji su po svojoj prirodi hitni, te da je novim Zakonom o upravnim sporovima on delimično otklonjen, uvođenjem novčanog kažnjavanja rukovodioca organa koji nije postupio po presudi.

Polazeći od toga da je nepostupanje upravnog organa neopravdano produžilo trajanje postupka pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Ui. 46/08, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u navedenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je ovaj sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja sud a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Ui. 46/08 od 15. oktobra 2009. godine povređeno pravo na pravično suđenje, jer je taj sud „propustio da meritorno odluči“ o njenom zahtevu za izvršenje presude donete u upravnom sporu. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni organ u toku postupka don eo novi upravni akt u izvršenju presude . S obzirom na to da više nije bilo zakonskog osnova za donošenje rešenja suda koje u svemu zamenjuje poništeni upravni akt, Ustavni sud je ocenio da se ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe izjavljene protiv presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine i presude Vrhovnog vojnog suda Up. 2335/03 od 29. juna 2004. godine, kao navode o povred i prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su okončani navedenim presudama, Ustavni sud je konstatovao da je u stavna žalba kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Stoga se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine .

Ustavna žalba izjavljena je i protiv „postupanja tj. radnji Vojne pošte 1790 (ranije 3001) Beograd od 1998. godine do danas“, zbog povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu, prava na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad. Ustavni sud je utvrdio da je zaključkom Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 4224-3 od 10. jula 2009. godine odbačen zbog nenadležnosti zahtev podnositeljke ustavne žalbe i da je podnositeljka ustavne žalbe imala pravo da protiv navedenog zaključka izjavi žalbu Ministarstvu odbrane – Sektor za ljudske resurse, o čemu je poučena od strane prvostepenog upravnog organa. Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. Kako iz navoda ustavne žalbe i pribavljenih spisa predmeta proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristila zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, Ustavni sud nalazi da nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o ustavnoj žalbi u ovom delu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog vojnog suda Up. 616/2000 od 26. decembra 2002. godine, presude Vrhovnog vojnog suda Up. 2335/03 od 29. juna 2004. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Ui. 46/08 od 15. oktobra 2009. godine i „postupanja tj. radnji Vojne pošte 1790 (ranije 3001) Beograd od 1998. godine do danas“, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti