Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u radnom sporu. Utvrđeno je da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava i pravičnu naknadu za rad, jer je zarada bila ugovorena u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milijane Jovanović, Zorice Ljubičić i Nebojše Papakoče, svi h iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milijane Jovanović, Zorice Ljubičić i Nebojše Papakoče izjavljena protiv stava prvog presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2802/12 od 17. oktobra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milijana Jovanović, Zorica Ljubičić i Nebojša Papakoča, svi iz Kraljeva, podneli su 22. novembra 20 12. godine, preko zajedničkog punomoćnika Branke Slavković, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na rad , zajemč enih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P 1. 575/10.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je, saglasno odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), radi odlučivanja o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, ustupio ustavnu žalbu Apelacionom sudu u Kragujevcu na dalju nadležnost.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Kragujevcu prihvatio razloge prvostepenog suda u delu koji se odnosi na spornu razliku u zaradi , ističući da su isti dati u skladu sa Zakonom o radu i Kolektivnim ugovorom, uprkos tome što u obrazloženju svoje odluke navodi da zarade podnosilaca, u momentu zaključenja ugovora o radu, nisu bile ugovorene u skladu sa odredbom člana 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već u nešto većem iznosu od minimalne zarade; da se ugovorom o radu, saglasno članu 8. Zakona o radu, ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada od onih koji su utvrđeni zakonom i opštim aktom; da ugovorima o radu, u konkretnom slučaju, nije bila ugovorena ni minimalna zarada, niti zarada u visini utvrđenoj članom 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već zarada u manjim iznosima od ovih, iz kog razloga su odredbe ugovora o radu kojima su bile utvrđene zarade podnosilaca, saglasno odredbi člana 9. stav 2. Zakona o radu, ništave; da je, prema tome, zarade podnosilaca u spornom periodu trebalo obračunavati po članu 70. Kolektivnog ugovora tuženog, iz kog razloga su sudovi bili u obavezi da prihvate "treću varijantu" veštačenja; da je potvrđivanjem prvostepene presude Apelacioni sud u Kragujevcu prekršio odredbe člana 8. i člana 9. stav 2, člana 104. stav 1. i člana 107. st. 3. i 4. Zakona o radu, na koji način je povredio pravo podnosilaca na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava; da postoji različito postupanje sudova kada je u pitanju relevantnost poremećaja u poslovanju za isplatu zarada, zbog čega podnosioci smatraju da im je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 575/10 od 21. februara 201 2. godine, pored ostalog, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu koga su 26. maja 2006. godine zaključili sa tuženim Preduzećem za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Stoteks" AD Kraljevo, i t o, između ostalih t užioci Milijana Jovanović, Zorica Ljubičić i Nebojša Papakoča , ovde podnosioci ustavne žalbe, do 1. jula 2006. godine , a u pogledu tužioca Nebojše Papakoča do 1. januara 2007. godine i utvr đeno da je počev od 1. jula 2006. godine ništava tačka 10. navedenog ugovora o radu koji su zaključili sa tuženim tuži lje Milijana Jovanović , Zorica Ljubičić , a počev od 1. januara 2007. godine ništava tačka 10. tog ugovora o radu koji zaključio tuž ilac Nebojša Papakoča. Stavom drugim izreke tačkom a) ove presude obavezan je tuženi da tužilji Milijani Jovanović na ime razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. do 23. jula 2008. godine isplati iznose bliže određene ovom tačkom stava 2. izreke sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za veće potraživanje od dosuđenog tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. Stavom 4. izreke presude , tačkom a), obavezan je tuženi da tužilji Zorici Ljubičić na ime razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. do 14. jula 2008. godine isplati iznose bliže određene ovom tačkom stava 4. izreke , sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za veće potraživanje od dosuđenog tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. Stavom 5. izreke presude , tačkom a), obavezan je tuženi da tužiocu Nebojši Papakoča na ime razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. do 4. avgusta 2008. godine isplati iznose bliže određene ovom tačkom stava 5. izreke , sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za veće potraživanje od dosuđenog tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Protiv navedene presude stranke su blagovremeno izjavile žalbe , i to tužioci na odbijajući deo stava 1. izreke i na odbijajuće delove sadržane u stavu 2. tač. a) i b), stavu 3. tač. a) i b), stavu 4. tač. a) i b), stavu 5. tač. a) i b) i stavu 7. izreke.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 2802/12 od 17. oktobra 2012. godine, kojom je stavom prvim izreke odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog su da u Kraljevu P. 575/10 od 21. februara 2012. godine u stavu 1. izreke u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužilaca protiv tuženog kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu koga su 26. maja 2006. godine zaključili sa tuženim, i to do 1. januara 2007. godine u pogledu tužioca Nebojše Papakoča, a do 1. jula 2006. godine u pogledu svih ostalih tužilaca, i stavu 2. tačka a), stavu 3. tačka a), stavu 4. tačka a) i stavu 5. tačka a) izreke u delovima u kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za period mart - maj 2006. godine i u delovima u kojima je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za potraživanja veća od dosuđenih ovim stavovima izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude ukinuta je prvostepene presuda u stav u 2. tačka b), stavu 3. tačka b), stavu 4. tačka b), stavu 5. tačka b) i u stavu 7. izreke i u ukinutim delovima predmet vrać en prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su tužioci bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i da im je po osnovu rešenja tuženog prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njihovim radom, i to tužilji Milijani Jovanović 23. jula 2008. godine, tužilji Zorici Ljubičić 14. jula 2008. godine i tužiocu Nebojši Papakoči 4. avgusta 2008. godine ; da su tužioci sa tuženim zaključili ugovore o radu 26. maja 2006. godine, čijom tačkom 10. je ugovorena osnovna zarada u određenom mesečnom novčanom iznosu, koja je u momentu zaključenja predmetnih ugovora bila veća od minimalne zarade; da je veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena visina potraživanja tužilaca, i to za period od 3. marta 2006. godine do dana zaključenja ugovora o radu na osnovu člana 70. stav 2. Kolektivnog ugovora tuženog, a za period od 27. maja 2006. godine, pa do prestanka radnog odnosa tužilaca, u skladu sa zaključenim ugovorima o radu i odredbom člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog; da je tuženi u spornom periodu poslovao sa poremećajem u poslovanju. Apelacioni sud u Kragujevcu, polazeći od odredaba čl. 111. i 113. Zakona o radu („Službeni glasnik PC", br. 24/05 i 61/05) i člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog je našao da je pravilno prvostepeni sud zaključio da su stranke ugovorile isplatu minimalne zarade i da je tuženi, kako je to veštačenjem utvrđeno, isplatu zarade u odnosu na tužilje Milijanu Jovanović i Zoricu Ljubičić vršio u visini minimalne zarade ili visini većoj od minimalne zarade do 1. jula 2006. godine, a u odnosu na tužioca Nebojšu Papakoča do 1. januara 2007. godine, zbog čega su bez osnova žalbeni navodi da je tuženi tužiocima isplaćivao zaradu u visini manjoj od one utvrđene Kolektivnim ugovorom, jer su upravo Kolektivnim ugovorom stranke ugovorile slučajeve u kojima će se zaposlenima isplaćivati minimalna zarada, u skladu sa čim su i zaključivani pojedinačni ugovori o radu sa tužiocima. Pored toga , Zakon o radu ne poznaje kategoriju poremećaja u poslovanju, niti isplatu minimalne zarade uslovljava postojanjem takvog poremećaja, već obavezom da ista bude ugovorena, zbog čega, ukoliko je isplata minimalne zarade ugovorena, bilo ugovorom o radu ili kolektivnim ugovorom, poslodavac je dužan da je isplaćuje u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. Zakona o radu. Dakle, ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike zarade , jer je ugovorena zarada upravo minimalna zarada, a koju je u konkretnom slučaju tuženi isplaćivao. Iz navedenih razloga pravilan je, zaključak prvostepenog suda da odredba člana 10. zaključenih ugovora o radu parničnih stranaka, nije suprotna imperativnim zakonskim odredbama, pa time ni ništava za period u kome je tuženi isplaćivao zaradu tužiocima u visini minimalne zarade, odnosno visini većoj od iste.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.) .

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosilaca, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se z arada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1.); da se z arada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106. stav 1.); da se o snovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, a radni učinak na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama, dok se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka (član 107. st. 1, 2 i 3.); da z aposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, te da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111.) .

Odredbama Kolektivnog ugovora "Stoteks" a.d. Kraljevo iz 2006. godine (KU tuženog), koje su od značaja za konkretan spor, bilo je propisano: da se osnovna zarada zaposlenog određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom o sistematizaciji poslova potrebnih za rad na poslovima na kojima je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, da se osnovna zarada utvrđuje kao proizvod iznosa osnovne zarade po radnom času za najjednostavniji posao (koeficijent 1), koeficijenta posla sadržanog u tabelarnom prikazu koji čini sastavni deo ovog KU i prosečnog mesečnog fonda ostvarenih časova rada (član 70.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj za mesec u kojem se vrši isplata, da se minimalna zarada uvećava za minuli rad iz člana 84. tačka 4. ovog KU, da su objektivni razlozi za isplatu minimalne zarade poremećaj u poslovanju preduzeća, odnosno nedostatak posla u organizacionom delu ili celom preduzeću (član 85.).

5. Prilikom ocene da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad kada je u pitanju odlučivanje redovnih sudova povodom zahteva podnosilaca za isplatu razlike u zaradi za period e od 3. marta 2006. godine do dana kada je podnosiocima prestao radni odnos kod tuženog, Ustavni sud je pošao od toga da minimalna zarada, u suštini, predstavlja minimum prava svakog zaposlenog u pogledu očuvanja njegove egzistencije i egzistencije njegove porodice, iz kog razloga je reč o zakonom ustanovljenoj zaštiti ekonomski slabije strane u radnopravnom odnosu. S tim u vezi, Ustavni sud je shvatanja da zaposleni koji je u jednom mesecu ostvario standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, ne može od svog poslodavca primiti iznos zarade koji je niži od iznosa minimalne zarade objavljenog u posmatranom periodu, bez obzira na to u kakvom je stanju poslovanje konkretnog poslodavca.

Ustavni sud konstatuje da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je zarada podnosilaca, u pretežnom delu spornog perioda, na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, iznosila više od iznosa minimalne zarade koji su u tom periodu utvrđivani i na zakonom propisani način objavljivani. Osnov za ugovaranje zarade u iznosima manjim od iznosa koji su bili propisani KU tuženog (tačka 10. ugovora o radu svih podnosilaca) bio je poremećaj u poslovanju kod tuženog poslodavca. U jednom delu spornog perioda zarada podnosilaca je iznosila manje od utvrđenog iznosa minimalne zarade, zbog čega su sudovi stali na stanovište da je tačka 10. ugovora o radu u tom periodu bila bez pravnog dejstva i tuženog obavezali da podnosiocima isplati razliku do iznosa minimalne zarade uvećane za procenat za koji je njihova zarada bila veća od minimalne zarade na dan zaključenja ugovora o radu (26. maj 2006. godine). Stoga je Ustavni sud mišljenja da je, u konkretnom slučaju, zakonski minimum zaštite prava iz radnog odnosa, kada je u pitanju isplata zarade realizovan, te da tuženi poslodavac nije postupio protivno svojoj zakonskoj obavezi da zaposlenima isplati najmanje iznos minimalne zarade, tim pre, što je zarada podnosilaca u uslovima poremećnog poslovanja bila ugovorena u iznosima većim od minimalne zarade.

6. Razmatrajući navode o istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio da se presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1195/09 od 18. juna 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 1004/08 od 2. februara 2009. godine, na koje se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, ne zasniva na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao i osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu. Naime, u parničn om postup ku koji je okončan naveden om "uporednom" presud om, sudovi su utvrdili da je tuženi "Stoteks" a.d. Kraljevo, u periodu od 1. avgusta 1998. do 31. maja 2001. godine, usled poremećaja u poslovanju, tužilji R.M iz Kraljeva isplaćivao manju zaradu od zarade utvrđene KU, a bez prethodne izmene ugovora o radu. U parničnom postupku koji prethodi ustavnoj žalbi utvrđeno je da su podnosioci, u periodu od 3. marta 2006. godine do dana kada im je prestao radni odnos kod tuženog zaradu u manjem iznosu od iznosa utvrđenih KU tuženog primali na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, koji su nastali kao rezultat poremećenog poslovanja tuženog. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su i tvrdnje podnosilaca o povredi prva na jednaku zaštitu prava neosnovane, iz razloga što potraživanja tužilje R.M potiču iz perioda kada je na snazi bio Zakon o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96), koji je predviđao mogućnost poslodavca da u slučajevima negativnog poslovanja zaposlenima isplaćuje tzv. garantovanu zaradu, ali i njegovu obavezu da zaposlenima, nakon konsolidacije poslovanja, isplati razliku između garantovane zarade i zarade koju je bio u obavezi da isplati prema kolektivnom ugovoru. Potraživanja podnosilaca ustavne žalbe datiraju iz perioda primene važećeg Zakona o radu iz 2005. godine, prema kome se minimalna zarada isplaćuje samo ukoliko je ugovorena, u kom slučaju ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike do pune zarade (u vezi sa ovim videti Odluku Ustavnog suda Už- 4747/12 od 13. novembra 2014. godine).

7. Sledom svega rečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti