Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko deset godina. Postupak veštačenja pred prvostepenim sudom nije okončan ni nakon dvanaest godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bratislava Jurišića iz Beočina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Bratislava Jurišića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7577/98 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. sproveo u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Bratislav Jurišić iz Beočina je 21. januara 2009. godine preko punomoćnika Sonje Hadži Borjanović, Rajka Vukmirovića i Branke Vojnović podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, u predmetu P. 7577/98. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je još 18. novembra 1998. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podneo tužbu radi naknade štete a da od 1. februara 2000. godine pred prvostepenim sudom traje postupak veštačenja od strane veštaka saobraćajne struke i praktično preko deset godina pred prvostepenim sudom nisu izvedeni dokazi nakon utvrđivanja osnovanosti tužbenog zahteva. Podnosilac je takođe naveo da je u saobraćajnoj nesreći radi koje je i podneo tužbu za naknadu štete zadobio teške telesne povrede, da je potpuno nesposoban za obavljanje svoje delatnosti profesionalnog vozača i da je na ivici materijalne egzistencije i traži od Ustavnog suda naknadu štete, zbog povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7577/98.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti iako nisu iscrpljena pravna sredstva u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od uticaja na odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari;

Podnosilac ustavne žalbe je 18. novembra 1998. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv AD za Osiguranje "Takovo" Kragujevac, radi naknade štete. U tužbi je naveo da je 17. novembra 1997. godine u saobraćajnoj nesreći zadobio teške telesne povrede vozeći teretno vozilo koje je bilo osigurano kod tuženog.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu prvo ročište posle podnošenja tužbe je bilo održano 1. februara 2000. godine. Na tom ročištu je određeno veštačenje od strane veštaka saobraćajne struke Instituta Kirilo Savić iz Beograda. Na taj nalaz veštaka od 29. oktobra 2001. godine podnosilac je podneo primedbe i dalje je osam puta podnosio podneske kojima je tražio izvođenje novog veštačenja. Tek 9. maja 2007. godine Opštinski sud u Novom Sadu nalaže podnosiocu ustavne žalbe da uplati predujam troškova novog saobraćajnog veštačenja što je on i uplatio 17. maja 2007. godine. Zatim je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 21. maja 2007. godine novo saobraćajno veštačenje povereno drugom veštaku i nalaz tog drugog veštaka je dobijen 12. jula 2007. godine. Dalje, sud nije postupao, da bi 23. februara 2011. godine Osnovni sud u Novom Sadu doneo rešenje kojim je određeno medicinsko veštačenje od strane Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu, a 24. maja 2011. godine je određeno veštačenje od strane veštaka mašinske struke iz Centra za veštačenje i procene u Novom Sadu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovništva Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuju od 23. februara 2005. godine propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe, 18. novembra 1998. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao više od deset godina i da još uvek nije doneta ni prvostepena odluka.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da ne može postojati nikakvo opravdanje da pred prvostepenim sudom postupak veštačenja traje 12 godina, da još uvek nije okončano, odnosno da u dvanaestogodišnjem trajanju sudskog postupka ni prvostepena odluka nije doneta.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da parnični sud, u konkretnom slučaju, nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se postupak završio u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe do održavanja prvog ročišta za glavnu raspravu proteklo je godinu dana i tri meseca, posle brojnih primedaba podnosioca ustavne žalbe na nalaz veštaka i predlaganja da se izvede novo veštačenje, tek posle šest godina je određeno drugo veštačenje, pa su zatim sve do današnjeg dana određivana veštačenja veštaka raznih struka, saobraćajne, mašinske, medicinske struke. Dakle, od podnošenja tužbe do odlučivanja o ustavnoj žalbi prvostepeni sud nije završio postupak veštačenja i nije doneo ni prvostepenu odluku. Dakle, osnovni razlog neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka je nedelotvorno postupanje ranije Opštinskog a sada Osnovnog suda u Novom Sadu, odnosno njihovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom.

Ustavni sud nalazi da je predmet navedenog parničnog postupka za podnosioca ustavne žalbe bio od velikog značaja budući da se radi o naknadi štete u novčanom iznosu koji je za njega značajan imajući u vidu da je po njegovim navodima nesposoban za rad i na ivici materijalne egzistencije.

Iz svega iznetog Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Novom Sadu odgovoran što predmetni parnični postupak neopravdano dugo traje te da je navedenim postupanjem tog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vodio pod brojem P. 7577/98 (novi broj P. 12443/10).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu zbog povrede ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava u tački 1. izreke i odredio način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede Ustavom zajemčenih prava, tako što je podnosiocu ustavne žalbe utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete u tački 2. izreke i naložio u tački 3. izreke nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7577/98 okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević