Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti podnosioca da u dugotrajnom izvršnom postupku naplati potraživanje iz radnog odnosa od dužnika, društvenog preduzeća. Dosuđena mu je naknada materijalne štete u visini glavnog duga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. P . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. P . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku (prethodno se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku) u predmetu I. 267/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu , zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 267/08 od 7. marta 2008. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba B. P . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 519/15 od 30. maja 2016. godine, dopunskog rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 519/15 od 22. juna 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 959/16 od 9. septembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P . iz Čačka je, 30. decembra 2016. godine, preko punomoćnika D. J , advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog nesprovođenja izvršenja u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku (prethodno se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku) u predmetu I. 267/08, kao i protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 519/15 od 30. maja 2016. godine, dopunskog rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 519/15 od 22. juna 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 959/16 od 9. septembra 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava .

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je zbog dugog trajanja predmetnog izvršnog postupka , koji je do podnošenja ustavne žalbe traje osam godina i devet meseci, onemogućen da ostvari svoja potraživanja iz radnog odnosa utvrđena parničnom presudom , kao izvršnom ispravom; da naknada dosuđena osporenim rešenjima nije u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda u sličnim slučajevima; da osporenim rešenjima nije postignuta „sveobuhvatna naknada“ koja bi morala da obuhvati naknadu pretrpljene materijalne i nematerijalne štete.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su u ospor enom izvršnom postupku povređena prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, da su osporenim rešenjima povređena prava podnosioca na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava i da mu dosudi naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 267/08 od 7. marta 2008. godine, kao i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 720 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 267/08 od 7. marta 2008. godine usvojen je predlog za izvršenje izvršnog poveri oca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je predloženo da se prinudno izvrši pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 368/05 od 30. maja 2007. godine, ispravljena rešenjem toga suda pod istim brojem od 12. decembra 2007. godine , a kojom je obavezan tuženi F. „S.“ d.o.o. iz Čačka, da isplati izvršnom poveriocu odgovarajuće novčane iznose na ime neisplaćene razlike zarade, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima parničnog postupka.

Viši sud u Čačku je 30. maja 2016. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 519/15, kojim je, u stavu prvom iz reke, usvojio zahtev predlagača – ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 267/08 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično usvojio zahtev predlagača za naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i dosudio mu primerenu naknadu u iznosu od 280 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , kao i troškove postupka u iznosu od 6.780 dinara; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan zahtev predlagača za naknadu preko iznosa koji je dosuđen stavom trećim izreke, a do traženog iznos od 1,000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Osporenim dopunskim rešenjem Višeg suda u Čačku R4 I. 519/15 od 22. juna 2016. godine odbačen je, kao ne dozvoljen, zahtev predlagača u delu u kome je tražio da mu se dosude iznosi opredeljeni presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 368/05 od 20. maja 2007. godine i rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 267/08 od 7. marta 2008. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 959/16 od 9. septembra 2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe predlagača i pot vrđeno ožalbeno rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 519/15 od 30. maja 2016. godine, u delu stava trećeg kojim je odlučeno o troškovima postupka i u stavu četvrtom njegove izreke, i dopunsko rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 519/15 od 22. juna 2016. god ine, a odbijen je zahtev predlagača za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Polazeći od prethodno utvrđenih okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da nemogućnost podnosioca da u izvršnom postupku u razumnom roku namiri svoje potraživanje iz radnog odnosa prema dužniku koji je imao status društvenog preduzeća, predstavlja istovremeno i povredu prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je, Ustavni sud, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 267/08 od 7. marta 2008. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžeta Republike Srbije – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporavaju rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 519/15 od 30. maja 2016. godine, dopunsko rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 519/15 od 22. juna 2016. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 959/16 od 9. septembra 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da se tvrdnja o povredi ustavnih prava podnosioca osporenim rešenjima zasniva, pre svega, na navodima o tome da podnosilac u postupku po predlogu za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje pred redovim sudom nije uspeo da namiri svoje potraživanje iz osporenog izvršnog postupka. S obzirom na to da je redovni sud ovakav zahtev podnosioca odbacio, jer nije nadležan da odlučuje o materijalnoj šteti koja se sastoji u nerealizovanom potraživanju u visini iznosa opredeljenih rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 267/08 od 7. marta 2008. godine, Ustavni sud je oceno da navodi ustavne žalbe ne mogu predstavljati ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrd nju o povredi navedenih ustavnih prava osporenim rešenjima. Pri tome, Ustavni sud je, u skladu sa svojom nadležnošću , utvrdio povredu prava podnosioca n a imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u osporenom izvršnom postupku i dosudio mu naknadu materijalne štete, kao u tački 2. izreke.

U vezi sa navodima kojima se izražava nezadovoljstvo dosuđenim iznosom naknade za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, ustanovljen kao pravno sredstvo Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate primerene naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca i postupanja suda u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2287/2015 od 15. jula 2015. godine).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosiocu dosudili naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, te da su jasno obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđivao ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost dosuđenih iznosa od po 280 evra , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud, ovom odlukom utvrdio povredu prava podnosilaca na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentovala eventualna povreda prava na pravično suđenje osporenim rešenjima , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove još jednom preispita odluku o visini naknade nematerijalne štete.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporeno drugostepeno rešenje, to je očigledno da je podnosilac imao pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koje je u konkretnom slučaju i iskoristio, pri čemu označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance ako za to nije bilo zakonskog osnova.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na osporena rešenja odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.