Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 14 i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8908/2014
29.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Š . iz Lajkovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 171/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. R . Š . iz Lajkovca podneo je Ustavnom sudu, 12. decembra 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije, kao i prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo u postup ku navedenom u tački 1. izreke, utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni radni spor okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, budući da je trajao preko 13 godina. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena načela i prava, te je predložio da se odredi naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 171/10 (ranije spis Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 299/01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 9. januara 2011. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Preduzeća „A .“ a.d. iz Beograda, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i radi vraćanja na rad.

U sprovedenom postupku, do donošenja presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 299/01, zakazano je i održano jedno pripremno ročište, kao i 12 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 11 održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i četiri svedoka, dok jedno ročište zakazano za 2. novembar 2011. godine nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca kada je i određeno mirovanje postupka, posle čega je prvo naredno ročište zakazano za 15. april 2002. godine. Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2348/04 od 6. oktobra 2004. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je zakazano ukupno 24 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 21 održano na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i osam svedoka, dok tri nisu održana bez krivice tužioca. U navedenom periodu na ročištu održanom 7. septembra 2006. godine određen je zastoj postupka radi preciziranja tužbenog zahteva. Tužilac je podneskom od 26. januara 2011. godine postupio po nalogu suda i tražio nastavak postupka, nakon čega je prvo ročište održano 19. oktobra 2007. godine.

U ponovnom postupku doneta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 171/10 od 10. oktobra 2011. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, koja je ispravljena rešenjem tog suda od 25. maja 2012. godine.

Postupajući po žalbama tuženog i tužioca izjavljenim 25. aprila i 3. maja 2012. godine, Apelacioni sud u Beogradu je, najpre doneo rešenje Gž1. 1328/13 od 10. aprila 2014. godine kojim je vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, nakon čega je Prvi osnovni sud u Beogradu zakazao i održao ročište za glavnu raspravu, dana 13. juna 2014. godine. Zatim je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Gž1. 1832/14 od 2. oktobra 2014. godine kojom je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 171/10 od 10. oktobra 2011. godine u stavovima prvom i drugom njene izreke, dok je ukinuto rešenje o troškovima postupka sadržanom u stavu trećem njene izreke. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 171/10 od 12. novembra 2014. godine obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 131/05 od 20. maja 2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1832/14 od 2. oktobra 2014. godine u stavu prvom izreke.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 131/05 od 20. maja 2015. godine , kojom je trajno okončan predmetni postupak, proteklo skoro 14 i po godina.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da navedena dužina trajanja osporenog postupka, sama po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, navedeno trajanje ovog radnog spora, u kokretnom slučaju, se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ovo naročito što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e dve prvostepene presude kojima je odlučivano o poništaju odluka o prestanku radnog odnosa tužilaca i njegovog vraćanja na rad, od kojih je prva bila ukinuta u celini, a druga prvostepena presuda je najpre bila ispravljena, a zatim ukinuta u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine). Takođe je na dužinu postupka uticalo i to što je postupajući po žalbama stranaka izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 171/10 od 10. oktobra 2011. godine, Apelacioni sud u Beogradu vratio prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka povodom čega je prvostepeni sud zakazao i održao jedno ročište, tako da je postupak po žalbama stranaka trajao skoro dve i po godine. Pri tom Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim ponašanjem delimično doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da je zbog nedolaska na ročište zakazano za 2. novembar 2011. godine određeno mirovanje postupka, posle čega je prvo naredno ročište zakazano za 15. april 2002. godine, kao i da je po nalogu suda od 7. septembra 2006. godine, kojim je podnosiocu naloženo da precizira tužbeni zahteva, podnosilac postupio tek podneskom od 26. januara 2011. godine.

Polazeći od toga da se u ovom slučaju radilo o klasičnom radnom sporu u kome je tužba podneta protiv odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, sa zahtevom da se podnosilac vrati na rad, Ustavni sud nalazi da ne može biti prihvatljivo opravdanje za sudove da, o ovako značajnom pravu za podnosioca ustavne žalbe, osporeni radni spor traje 14 i po godina godina . Ovo stoga što u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija za zaštitu ljudskih prava, u pogledu delovanja sudova u radnim sporovima, postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja , s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za podnosioca ustavne žalbe kao (bivšeg) zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu istaknute povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 32. i 36. koji se, takođe, zasnivaju na dužini trajanja osporenog postupka , Sud nije posebno razmatrao ove navode podnosi oca, imajući u vidu da ih je razmatrao kroz ocenu navoda koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti