Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Z, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 3425/2011 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Z. je 23. februara 2011. godine podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, načela zabrane diskriminacije i načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 3425/2011.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je od podnošenja tužbe 20. maja 2005. godine prošlo skoro šest godina, a da „postupak koji se smatra hitnim nije okončan ni u prvom stepenu“. Takođe je naveo da se predmetni postupak „zlonamerno odugovlači zbog korupcije“, te da on nema nikakvog uticaja na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud, iz sadržine ustavne žalbe, zaključuje da podnosilac u suštini ističe samo povredu prava na suđenje u razumnom roku, dok za povrede označenih načela ne daje nikakve argumente, niti svoje tvrdnje dalje obrazlaže.

Podnosilac je tražio naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, iz spisa predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 3425/2011, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, M. M, podneo je Opštinskom sudu u Zaječaru, 20. maja 2005. godine, tužbu zbog smetanja poseda i predlog za donošenje privremene mere. Predmet je zaveden pod brojem P. 473/2005.

Sud je dopisom P. 473/2005 od 23. maja 2005. godine, tražio od tužioca da u roku od osam dana uredi tužbu tako što će navesti tuženog. Tužilac je, postupajući po dopisu suda, podneskom od 24. maja 2005. godine, uredio tužbu tako što je kao tuženu označio O. Đ, a naknadnim podnescima urgirao za donošenje privremene mere pre zakazivanja glavne rasprave.

Prvo ročište u ovom postupku, zakazano za 3. jun 2005. godine, nije održano, jer nije bilo dokaza da je tužena uredno pozvana. Opštinski sud u Zaječaru je istovremeno svojim rešenjem P. 473/2005 odbio kao neosnovan predlog tužioca da se izda privremena mera. Tužilac je izjavio žalbu na ovo rešenje, te je u više podnesaka tražio izuzeće postupajuće sudije, kao i predsednika Opštinskog suda u Zaječaru. Odlučujući o zahtevima za izuzeće, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Su- 38/05-20 od 16. juna 2005. godine odbio kao neosnovan predlog za izuzeće predsednika Opštinskog suda u Zaječaru, a predesednik Opštinskog suda u Zaječaru je rešenjem Su. 38/2005-21 od 16. juna 2005. godine odbio zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije.

Tužilac je podneskom od 17. juna 2005. godine kao tužene označio i Z. Đ. i S. S. Postupajući sud je dopisom P. 473/05 od 22. juna 2006. godine tražio da dopunu tužbe uredi, tako što će objasniti koje je radnje preduzela S.S. u smetanju poseda, pod pretnjom odbacivanja.

Na ročištu održanom 24. juna 2005. godine, tuženoj O. Đ. postavljen je privremeni zastupnik, jer je prethodno utvrđeno da se ona nalazi na radu u inostranstvu.

Rešenjem P. 473/05 od 28. juna 2005. godine odbijen je predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za izdavanje novih privremenih mera koje je tražio. Tužilac je protiv ovog rešenja izjavio žalbu Okružnom sudu u Zaječaru. Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 1328/05 od 28. juna 2005. godine vratio nerazmotrene spise prvostepenom sudu, jer žalba nije potpisana, te o njoj nije bilo moguće odlučivati. Opštinski sud u Zaječaru je dopisom P. 473/05 od 19. oktobra 2005. godine, vratio tužiocu njegov podnesak - žalbu da je potpiše. Postupajući po dopisu suda, tužilac je podneskom od 31. oktobra 2005. godine tražio povraćaj u pređašnje stanje i izjavio žalbu na rešenje Opštinskog suda u Zaječaru P. 473/05 od 28. juna 2005. godine. Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 990/06 od 22. avgusta 2008. godine ponovo vratio spise predmeta prvostepenom sudu nerazmotrene, jer isti nije odlučio o povraćaju u pređašnje stanje.

Opštinski sud u Zaječaru je rešenjem P. 473/2005 od 3. septembra 2008. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje. Razmatrajući žalbu tužioca na navedeno rešenje, Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 584/10 od 18. juna 2010. godine ponovo vratio nerazmotrene spise predmeta prvostepenom sudu, jer u njima nije bilo dokaza o urednoj dostavi osporenog rešenja tuženoj S.S. Po urednom dostavljanju osporenog rešenja tuženoj S.S, Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 2010/2010 od 10. decembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P. 473/05 od 28. juna 2005. godine.

Po formiranju nove mreže sudova, predmet je dodeljen u rad Osnovnom sudu u Zaječaru i zaveden je pod novim brojem P. 1153/10 (2005).

Ročište zakazano za 18. februar 2011. godine nije održano.

Na ročištu od 30. marta 2011. godine, Osnovni sud u Zaječaru izveo je dokaze i zaključio glavnu raspravu. Rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru P. 1153/10 od 30. marta 2011. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca zbog smetanja svojine i državine (stav prvi i drugi izreke) i tužilac je obavezan da naknadi troškove postupka tuženima (stav treći i četvrti izreke).

Odlučujući po žalbi tužioca, Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 1151/11 od 21. oktobra 2011. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Zaječaru P. 1153/10 od 30. marta 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Predmet je dobio novi broj P. 3425/11.

Ročište zakazano za 12. decembar 2011. godine nije održano.

Posle ročišta održanog 23. januara 2012. godine, Osnovni sud u Zaječaru je zaključio glavnu raspravu i doneo rešenje P. 3425/2011 kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca zbog smetanja poseda (stav prvi izreke); odbijen je tužbeni zahtev tužioca zbog smetanja državine (stav drugi izreke); obavezan je tužilac da naknadi troškove privremenog zastupnika prvotužene (stav treći izreke); obavezan je tužilac da nakandi parnične troškove trećetuženoj S.S. (stav četvrti izreke); odlučeno je da u pogledu drugotuženog Z. Đ. svaka stranka snosi svoje troškove (stav peti izereke).

Razmatrajući žalbu tužioca, Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 369/12 od 7. juna 2012. godine vratio nerazmotrene spise predmeta prvostepenom sudu, jer pobijano rešenje i žalba tužioca nisu dostavljeni drugotuženom.

Po otklanjanju procesnih nedostataka, odlučujući po žalbi tužioca, Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 624/11 od 19. oktobra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Zaječaru P. 3425/11 od 23. januara 2012. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja je odredba člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 20. maja 2005. godine, a da je okončan rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž. 624/11 od 19. oktobra 2012. godine, odnosno, da je trajao sedam godina i pet meseci.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao skoro sedam i po godina. Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka od skoro sedam i po godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu : tužbeni zahtev tužioca; da su u toku parničnog postupka više puta ukidana rešenja prvostepenog suda, i to zbog procesnih nedostataka; da su spisi predmeta čak četiri puta vraćani prvostepenom sudu kao nerazmotreni, kako bi otklonio procesne greške koje je pravio u postupanju – što je uticalo na dužinu trajanja postupka; da su postojali periodi neaktivnosti suda u dužini od skoro tri godine (koliko je trebalo Okružnom sudu da odluči po žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P. 473/05 od 28. juna 2005. godine), pa do godinu dana.

Sve navedeno jasno ukazuje da je krivica za ovako dugo trajanje ovog, inače hitnog i jednostavnog dvostepenog postupka zbog smetanja poseda i mirne državine, u pretežnoj meri na postupajućim sudovima.

Ustavni sud ističe i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, svojim ponašanjem i stalnim proširivanjem i dopunjavanjem tužbenog zahteva doprineo dugom trajanju ovog parničnog postupka, ali svakako ne u pretežnoj meri.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 3425/2011 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u prvom delu tačke 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocu ustavne žalbe M. M. zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3 00,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno neznatan doprinos podnosioca dugom trajanju parničnog postupka, kao i značaj zahteva podnosioca o kojem su redovni sudovi odlučivali. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu sumarnog navoda podnosioca da su u navedenom sudskom postupku povrđeno načelo zabrane diskriminacije i načelo o zaštiti ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud podseća da je načelo o zabrani diskriminacije akcesorne prirode, a da podnosilac nije na bilo koji način doveo u vezu povredu prava na suđenje u razumnom roku sa nekim svojim ličnim svojstvom na osnovu koga bi bio zabranjeno diskriminisan. Takođe, on nije objasnio, niti bilo kako obrazložio svoju tvrdnju da mu je onemogućena zaštita ljudskih i manjinskih prava utvrđenih načelom iz člana 22. Ustava.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je u tom delu ustavna žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U odnosu na zahtev za naknadu materijalnih troškova koje je podnosilac tražio, Ustavni sud ističe da te troškove podnosilac niti je opredelio, niti je u ustavnoj žalbi i jednom rečju pomenuo i doveo u vezu nastanak materijalnih troškova sa utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku, te je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.