Odluka Ustavnog suda o pravu policijskih službenika na uvećanu zaradu za posebne uslove rada

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policijskog službenika, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravičnu naknadu za rad. Uvećanje koeficijenta plate za policajce po osnovu posebnih uslova rada ne isključuje pravo na posebnu naknadu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radana Ljubinca iz Požege, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustav a Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radana Ljubinca i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 681/11 od 7. marta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad, zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 681/11 od 7. marta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 515/11 od 17. marta 2011. godine i Osnovnog suda u Požegi P1. 583/10 od 30. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radan Ljubinac iz Požege je 24. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Milunke Arsić, advokata iz Požege, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 681/11 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavnom žalbom osporena je presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta u postupku po tzv. izuzetnoj reviziji iz člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, kojom su preinačene presude nižestepenih sudova (Apelacionog suda u Kragujevcu i Osnovnog suda u Požegi), tako što je tužbeni zahtev podnosioca, kao policijskog službenika, za isplatu uvećane plate po osnovu neredovnosti na radu (prekovremeni rad, rad noću i rad na dane praznika koji su neradni dani) za period od 1. marta 2003. do 28. februara 2006. godine, pravnosnažno odbijen kao neosnovan.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da se pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu P1. 583/10 vodio parnični postupak po tužbi Radana Ljubinca iz Požege, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Užicu, radi isplate dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane praznika koji su neradni dani za period od 1. marta 2003. godine do 28. februara 2006. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 681/11 od 7. marta 2012. godine preinačene su presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 515/11 od 17. marta 2011. godine i Osnovnog suda u Požegi P1. 583/10 od 30. novembra 2010. godine, te je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 515/11 od 17. marta 2011. godine odbijena žalba tužene i presuda Osnovnog suda u Požegi P1. 583/10 od 30. novembra 2010. godine, kojom je tužena obavezana da tužiocu, na ime naknade za predmetne neredovnosti na radu za utuženi period, isplati određene mesečne iznose kao u izreci, u celini potvrđena; da je protiv drugostepene presude tužena blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je s obzirom na to da je Apelacioni sud u Kragujevcu predložio da se revizija izuzetno dozvoli zbog ujednačavanja sudske prakse, revizijski sud prihvatio taj predlog, smatrajući da je u konkretnom slučaju potrebno razmotriti pitanja od opšteg interesa i ujednačiti sudsku praksu; da je Vrhovni kasacioni ispitao pobijanu presudu i našao da je revizija osnovana zbog pogrešne primene materijalnog prava; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac zaposlen kod tužene na radnom mestu policajca; da je Pravilnikom od 31. decembra 1999. godine svim zaposlenima kod tužene (i tužiocu) utvrđen koeficijent za isplatu plata sa uvećanjem od 25 do 30%, na osnovu kojeg je isplata izvršena; da je u periodu od 1. marta 2003. godine do 28. februara 2006. godine tužilac imao sate prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika; da su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužioca i dosudili mu tražene dodatke, nalazeći da tužena nije postupila u skladu sa članom 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, jer tužiocu nije posebno isplaćivala dodatak na platu po navedenim osnovima, već je različit rad jednako vrednovala, suprotno odredbama člana 81. stav 2. prethodnog i člana 104. stav 2. važećeg Zakona o radu; da stanovište nižestepenih sudova nije pravilno; da su, saglasno odredbama člana 47. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 146. stav 1. i člana 147. st. 1. i 3. važećeg Zakona o policiji, zaposleni u MUP-u RS, pa i tužilac, ostvarili pravo na uvećani koeficijent zarade, koji je od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenta za druge državne službenike, što isključuje primenu Zakona o radu i Zakona o platama u državnim organima i javnim službama; da imajući u vidu da je tužiocu pojedinačnim rešenjem tužene bio uvećan koeficijent zarade, u smislu člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 146. stav 1. i člana 147. st. 1. i 3. Zakona o policiji, te nemogućnost primene opštih propisa o uvećanoj zaradi za pripadnike MUP-a, tužilac, po oceni revizijskog suda, neosnovano zahteva isplatu iznosa za prekovremeni, noćni i rad na dane praznika za period od 1. marta 2003. godine do 28. februara 2006. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03) bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom.

Odredbama Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05) bilo je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

5. Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima podnosilac ustavne žalbe temelji tvrdnje o povredi prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud ukazuje da je u svojim odlukama zauzeo određene pravne stavove o pravu policijskih službenika na isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika, kako u periodu do 29. novembra 2005. godine, odnosno u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, tako i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji (videti, pored ostalih, Odluku Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine).

Polazeći od stavova zauzetih u navedenim odlukama, Ustavni sud i na ovom mestu ističe da su se u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima dodaci na platu isplaćivali, između ostalog, i u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji se primenjivao u vreme važenja navedenog zakona, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz toga proizlazi da prekovremeni, noćni i rad na dane državnog i verskog praznika nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, te da primena opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi nije bila isključena. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-9147/2012 od 7. marta 2013. godine konstatovao da su se i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova (uključujući i dodatke na platu) primenjivale odredbe do tada važećih propisa (Zakon o unutrašnjim poslovima i Zakon o platama u državnim organima i javnim službama), i to sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom, pri čemu je Zakon o policiji, u odredbi člana 195, odredio rok od godinu dana od dana stupanja na snagu za donošenje novog opšteg akta i pojedinačnih rešenja državnim službenicima u Ministarstvu, kojima se, pored ostalog, utvrđuju i koeficijenti za obračun plata, saglasno Zakonu. S tim u vezi, stanovište Ustavnog suda izraženo u Odluci Už-9147/2012 od 7. marta 2013. godine jeste da uvećanje osnovnog koeficijenta, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, prema prelaznim i završnim odredbama istog Zakona, nije bilo vezano za dan stupanja na snagu tog zakona, već za donošenje novog pojedinačnog rešenja o raspoređivanju, koji sadrži i novo određivanje koeficijenta za obračun plate, a koje je moglo biti doneto tek po donošenju i stupanju na snagu novog akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji u Ministarstvu.

S obzirom na napred izneto, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženje osporene revizijske presude temelji na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari i nalazi da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je uvećanjem koeficijenta za najmanje 30% po osnovu posebnih uslova rada, podnosiocu ustavne žalbe plaćen i prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 681/11 od 7. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad, zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. S obzirom na to da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 681/11 od 7. marta 2012. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 515/11 od 17. marta 2011. godine i Osnovnog suda u Požegi P1. 583/10 od 30. novembra 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić